Kako opet da budemo zajedno?

0
1155

jugoslavija-casopisi-636x352ANDRIĆ O AMERIČKIM FILMOVIMA

Bile su sedamdesete godine 20. veka. Ivo Andrić, u razgovoru sa književnikom Ljubom Jandrićem, dok su gledali televiziju, na kojoj je, pre TV dnevnika, bio prikazivan crtani film, reče: “Američki crtani filmovi su tvrdi, bez duha i prave lepote. U svakom od njih mora nešto da se prevrne i razbije, ne jednom, već stotinu puta. U njima nema ničeg poučnog za decu. Umetnički, mnogo su bolji poljski, češki i ruski filmovi. Samo njih, na žalost, ređe prikazuju na malom ekranu. Ono što je moj prijatelj Monterlan kazao za američki film može mirne duše da se odnosi i na crtani film koji se sve više zapljuskuje preko okeana: “Američki film!… Hoćete li da povratim večeru! Tehničko savršenstvo u službi kretenizma, zar postoji veći greh protiv ljudskog duha?“ (1, 278)

Veliki srbski pisac jasno je osetio o čemu je reč. Desilo se ono čega se pribojavao Momčilo Nastasijević, pesnik nad pesnicima srbskog jezika; a on je strahovao od doba u kome će čitavo čovečanstvo primati veštačke melodije iz nekoliko „emisionih vrela“. To će, po njemu, biti doba u kome će nastati maternja melodija, onaj bitijni poj po kome će čovek, ako ne zna ko je, doći do svog identiteta.

Amerika je, još u ono, Andrićevo, doba, sasvim trijumfovala u kulturnom ratu na prostorima bivše SFRJ.

TITOIZAM I RUSOFOBIJA U KULTURI

Bivši golootočanin, Čedomir Lifkić, psiholog, u svojoj studiji „Psihološki sindrom Goli otok“, između ostalog piše: “Paralelno sa golootačkim sindromom javio se i širio ruski sindrom, kao njegov neraskidivi deo i sindrom. Ruski sindrom je, kao i golootočki, u suštini počinjao i završavao se u propagandi da sve što je rusko treba odbaciti i da ga treba zabraniti: nije smela da se hvali ruska umetnost, književnost, nisu smele da se pevaju i slušaju ruske pesme, ruski filmovi su bili potpuno potisnuti zapadnim, a u restoranima i hotelima izbegavalo se čak da se služi i pije ruska votka. Svako ko se nije pridržavao ovih pisanih i nepisanih pravila, ne samo da je postajao sumnjiv, već je pozivan na saslušanje i odgovornost, proglašavan neprijateljem, informbirovcem! Masmediji, štampa i radio, striktno su se pridržavali ovih uputstava i pravila izdatih od najviših državnih i partijskih organa; u pkoli i na fakultetima su se reformisali programi i preusmeravali u skladu sa tekućim političkim i ideološkim potrebama. Sport i sportska takmičenja sa Rusima i SSSR-om dobili su politički i ideološki značaj mržnje i borbe za opstanak nacije. Takva nagla i nasilna preorijentacija osećanja jednog naroda prema drugom zadirala je u najšire slojeve naroda i najdublje sfere ljudske svesti i ljudskih osećanja, bila je šokantna i pogubna, ugrožavajući mentalno zdravlje nacije i njen kolektivni i individualni moral i etiku.

U narodu je ovakvo nasilno preusmeravanje osećanja ljudi u suprotnom, neprijateljskom smeru, prema dojučerašnjim ratnim saveznicima i dojučerašnjim prijateljima, sa bliskim slovenskim i pravoslavnim narodom, delovalo kolektivno traumatski i frustrirajuće. Vlast nije mogla adekvatno da prepozna ova osećanja kod ljudi i razlikuje ih od ideološkog i političkog opredeljenja za rezoluciju Informbiroa“(2, 133-134 )

To, dakako, ne beše slučajno.

Da Vas podsetimo:  Apel narodu da čuva Ustav, izađe na referendum 16. januara i zaokruži NE!

KOKA – KOLA SOCIJALIZAM

Radina Vučetić, autorka knjige „Koka – kola socijalizam“, uočila je snažnu pojavu amerikanizacije jugoslovenske popularne kulture šezdesetih godina dvadesetog veka. Ona ističe da je u tom periodu politička elita SAD nastojala da, u borbi protiv Sovjetskog Saveza, što više država i naroda privuče na svoju ideološku stranu, da bi, u budućnosti, mogla da „amerikanizuje“ planetu.

Nastojavanje titoističke vrhuške na tome da je Jugoslavija nešto drugo od „sovjetskog bloka“, i da je u njoj na vlasti „socijalizam sa ljudskim licem“, dovelo je do ubrzanog primanja američkih upliva, koji su, urbi et orbi, pomagali toj istoj vrhuški da naglasi svoj „liberalizam“.

U oblasti „visoke kulture“, „uvoženi“ su enformel, pop-art, američka „bitnička“ književnost, avangardno pozorište, džez; za „široke narodne mase“ bili su tu Dizni, stripovi, krimići, sapunske opere, „meka“ pornografija (tzv. „erotika“, koja je u zemljama Istočnog bloka bila zabranjena). Naravno, Radina Vučetić uočava da je bilo dozvoljeno samo ono što nije dovodilo u pitanje titoističku dogmu, koju je odano čuvala UDBA. Da ne zaboravimo: isluženi udbaški krvoloci, poput Krcunovog odanog saradnika Ratka Draževića, usmeravani su da se bave proizvodnjom filmova, još jedne potpore Jutopiji.(3)

Važno je napomenuti da je čitav javni život u Titoslaviji na izvestan način bio „holivudizovan“, i da je to činjeno s neposrednom dozvolom režima. Partizanski filmovi i TV serije o NOB rađeni su u holivudskom stilu ( treba videti dela poput „Valter brani Sarajevo“ i „Otpisani“, pa da se shvati o čemu je reč.) Država nije žalila novca da za skupe projekte angažuje Ričarda Bartona ( da glumi Broza ) ili Orsona Velsa. Bili su, opet po naređenju vrhuške, organizovani i izbori za mis republika i mis SFRJ.(4)

Beograd je, prvi od socijalističkih prestonica, imao časopis posvećen rokenrolu. Mjuzikl „Kosa“ izvođen je, u odlomcima, na navodni Titov rođendan, 25. maja, za „Dan mladosti“. Pila se pepsi – kola i koka – kola, nošene su mini – suknje i džins, a hipi – frizure su dominirale. Pojavili su se i supermarketi.

Živelo se, jednom rečju, „jutopijski“.

AMERIKANIZACIJA KAO DE(MO)BILIZACIJA

Žarko Vidović, vodeći srbski istoriosof, jasno je ukazivao na činjenicu da je titoizam bio svojevrsni „američki“ komunizam. Jer, Broz je, obračunavajući se sa srbskim nacionalnim osećanjem, vršio veliki posao za angloameričke interese na Balkanu: “Evropski antikuomunizam (iz doba hladnog rata između dve sile, SAD i SSSR) i evropska srbofobija su dva uzastopna krizna osećanja; to je isti mentalitet kojem su potrebna, jedan za drugim, dva tragosa (žrtvena jarca, nap.V.D.), komunizam i Srbi, u kojima se prosto, kao u pokazivom, televizijski jasnom tragosu, kristalizuje negativna zajednica krize./…/ Srbofobija, uostalom, nije novo krizno osećanje. Ona se „trenira“ i gaji još u vreme Drugog svetskog rata; „trenirali“ su ga nemački saveznici i posle Drugog svetskog rata; “Cigani, Cigani“ je na stadionima bio krik masovne želje Hrvata da Srbe iz Krajine učine beskućnicima, narodom bez zavičaja. Kao u ratu: „Židovi, Cigani, Srbi i psi!“. To krizno osećanje srbofobije bilo je jedina realna sadržina tito-komunizma: nikakva zajednica „bratstva-jedinstva“. U isto vreme je Zapad, pomažući tito-komunizam, bio pune četiri decenije neosetno, ali sistematski pripreman tu tito-komunističku srbofobiju kao istinu o Srbima i jedinu pravu bazu Jugoslavije. Srbofobijom je tito-komunizam krio genocidnu krivicu evropskih nemačkih saveznica koje su ratovale samo protiv Srba u Jugoslaviji: Austrija, Mađarska, Bugarska, Albanija, Kroatomuslimani i Hrvatska./…/ Zapad i danas nastavlja da krije genocidnu krivicu pomenutih nemačkih saveznica.“(5,145-146)

Da Vas podsetimo:  I kao da je bilo nekad: Znači li vam nešto 24. decembar?

A amerikanizacija jugoslovenske pop-kulture služila je da otupi i umrtvi srbsko istorijsko osećanje; jer, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu.

ZEMLjA DEMBELIJA

Titova Jugoslavija je bila Zemlja dembelija, raj za magarce iz Kolodijevog „Pinokija“. U njoj se pevalo:“Ala volim ovaj režim, plata ide, a ja ležim!“; „Druže Tito, nešto bih te pito: “Da l` se smije ženiti sa dvije?“- „Budi vredan, pa oženi sedam!“…A kad se pojavila televizija, čula se, na osnovu vizuelnih utisaka do juče patrijarhalnog stanovništva, i ovakva „poskočica“: “Igra kolo, kud pogledaš – svukud golo, al` ni meni nije krivo, na jednu sam namigivo!“

Nije nimalo slučajno što i danas Aleksandra Vučić, pred svojim glavnim biračkim telom, penzionerima i ljudima u penzionerskim godinama (a ima ih oko četvrtine u umornoj i ostareloj Srbiji) glumi Broza, i tvrdi da je učinio za četiri godine svoje vlasti više nego Tito u svoje doba(6). On ih podseća na „dembelijsko“ doba njihove mladosti (čast vrednim rukama naših starih, ali, idejno, mnogi od njih i dalje žive pod vlašću pokojnog maršala).

Otupeli, lišeni istorijske svesti, Srbi su se našli zapanjeni kad je Titoslavija počela da se raspada (hvala Bogu, brzo su se setili iskustva Drugog svetskog rata, pa nisu dali da ih opet kolju)…To jest, kako mi je davno rekla jedna devojka iz Knina: “Da nije bilo Tuđmana, ne bismo ni znali da smo Srbi“…Što je važilo za Srbe preko Drine, važilo je i za Srbijance. I njihovo osvešćivanje je počelo zahvaljujući bolnim zbivanjima „rata za nasleđe“ pokojne SFRJ.

Međutim, još se nismo sasvim osvestili. Iako u ogromnoj većini znamo šta je Vašington i kuda vodi NATO put, „američki san“ u kulturi i dalje traje. Rijaliti programi, formatirani u anglosakonskoj medijskoj kloaki, i dalje gospodare skučenim umovima (a Vučić i njegovi nastoje da se pred svojim glasačima baš kao likovi iz rijalitija).

To ni Orvel nije mogao da smisli.

KOJI JE PUT OSLOBOĐENjA?

Koliko god to nekom čudno i utopijski zvučalo, oslobođenje u nas može i mora početi ne toliko od politike koliko od kulture. Upravo tu smo bili porobljeni, i upravo odatle treba krenuti ka raskivanju okova. Uzmimo, na primer, oblast filmskog stvaralaštva. Znaćemo da je Srbija naša kad, između ostalog, budemo videli da se snimaju autentični, a ne srbomrzački, filmovi o herojima ustanaka protiv tuđina, o vitezovima Albanske Golgote, o braniocima Košara 1999, o podvizima onih koji su se ugradili u temelje otadžbine. I kad umesto satanističkih bljuvotina budemo imali prilike da gledamo filmove o porodici kao stubu i tvrđavi naroda. I to ne treba da budu patetični, srceparatelni filmovi, nego jednostavni, ljudski, autentični, u kojima će se videti da život ima smisla, i da ga je moguće živeti istinito.

Da Vas podsetimo:  Korona virus i gradnja: KAKVE NAM PROMENE trebaju u gradovima

ULOGA RUSIJE U OSLOBOĐENjU SRBA

Kultura, obrazovanje, nauka – odatle počinje. Znam da je Rusiji u ovom času teško, i da nema novca ni za mnoge od svojih potreba, ali, iskreno i prijateljski, verujem da u Srbiji, kad su ove, ključne oblasti u pitanju, ona može i mora da ulaže mnogo više, jer tu živi narod koji je voli i u kome ima mnogo prilike da pokaže sebe novu, stasalu za drugačiji put, put povratka bogočovečanskoj ljudskosti koja je bila ruski (ali i srbski) ideal vekovima. Treba ne samo dovoditi kozačke horove (to je odlično), i ne samo organizovati pojedinačne susrete i predavanja (i to je sjajno), i ne samo raditi u Beogradu (nasušno je), nego krenuti po čitavoj Srbiji, i pokazivati onu Rusiju koje smo željni, Rusiju kao alternativu „američkom snu“ koji planetu pretvara u košmar, ali Rusiju delatnu i misleću, koja ima nove obrasce za obnovu društava razorenih amerikanizmom (kako je bilo na teritoriji Trećeg Rima u doba Jeljcina, a kako je tamo danas – to je jedna od tema kojom se, kad je informisanje o Rusiji u pitanju, u današnjoj Srbiji treba baviti, da bi se i nama vratila nada – kad su mogli Rusi, možemo i mi, samo ako složno pregnemo ka slobodi).

Rusija, sada i ovde, na tlu centralnog balkanskog prostora, kombinacijom državne i privatne inicijative svakako može da otvori Univerzitet koji bi mladim Srbima davao šansu da počnu da žive punim, autentično evropskim (ne evrounijatskim) intelektualnim životom, kao što može da, jednom godišnje, okuplja sve intelektualce, stvaraoce i izdavače koji svojim delom povezuju dva bratska naroda. Ima mnogo dobrih ideja koje se mogu čuti sa svih strana, i koje je moguće ostvariti. I koliko god da je značajan ruski centar za vanredne situacije u Nišu, toliko bi bile značajne ruske škole i Univerzitet negde u Srbiji (ne mora da bude u Beogradu, naravno!)

Na taj način, biće ispravljena čudovišna nepravda izazvana sukobom Tito – Staljin, koji se pretvorio u još jednu manifestaciju srbofobije i rusofobije, i koji je doveo do tolikog otuđenja između dve pravoslavne kulture. (To jest, zar su Tito i Moša Pijade slučajno odabrali Vidovdan 1948. za odgovor Staljinu ili je to bilo navlačenje srbske zavetne maske zarad kopanja večnog jaza između naroda Svetog Save i Svetog Sergija Radonješkog?)

O tome, danas, dan zajedničke pobede nad nacizmom, vredi misliti. Da ostanemo skupa u stroju naših svetih predaka.

Vladimir Dimitrijević

FSK

___________________

UPUTNICE:

1. Ljubo Jandrić, Sa Ivom Andrićem, Beograd,1977.

2. Čedomir Lifkić, Moj Goli otok, Kragujevac, 2003.

3. Vidi: https://sr.wikipedia.org/sr/Ratko_Dražević

4.Vidi: Vladimir Dimitrijević, Tito i seksualna revolucija, u knjizi „Muškarac i žena pred tajnom tela/ Pravoslavlje i polnost“, Beograd, 2006, str. 553-554)

5. Žarko Vidović, Suočenje pravoslavlja sa Evropom, Cetinje, 1997

6.http://www.rtv.rs/sr_lat/politika/vucic-za-tri-godine-uradio-sam-koliko-i-tito-u-bivsoj-jugoslaviji_714052.html

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime