Uvaženi čitalac putem bota postavio nam je značajno pitanje — koja je opravdanost sprovođenja obojene revolucije u Srbiji, a imajući na umu poziciju aktuelnih vlasti, odnosno vladajuće SNS i predsednika Aleksandra Vučića lično, iz perspektive u kojoj je ona sagledana u tekstu Igora Pšeničkova. Priloženi tekst, u najkraćim crtama, opisuje aktuelne vlasti kao otvorene agente zapadnih interesa i tvrdi da je posmatranje aktuelne situacije kroz prizmu obojene revolucije, stoga, neopravdano.
U svetlu naše jučerašnje objave koja kritikuje potčinjavanje zapadnim centrima moći, a koje je obeležilo prethodnu deceniju, ovo pitanje je utoliko značajnije — zašto bi kolektivni Zapad investirao značajna sredstva u rušenje vlade koja pokazuje izuzetno visok stepen spremnosti za saradnju?
Srbija u široj evropskoj strategiji
Pitanja lične, emotivne motivacije političkih aktera, kao i njihovo svrstavanje na spektru dobar-loš od male je koristi u geopolitičkim pitanjima — daleko značajnija je konkretna situacija na terenu koja je u pogledu regiona obeležena i bliskim odnosima na relaciji Beograd – Budimpešta.
Mada su bilateralne veze Srbije i Mađarske u poslednjim mesecima produbljene i u vojno-bezbednosnoj sferi, osnovu trenutne situacije čini ekonomsko i, pre svega, energetsko partnerstvo dve zemlje, pri čemu Srbija igra ulogu ključnog strateškog partnera koji osigurava kontinuiran tranzit ruskih energenata u mađarska, i delimično slovačka, skladišta.
Srbija i energetska ofanziva Zapada
O značaju ovih odnosa svedoči i januarski sporazum dve zemlje o hitnoj integraciji gasovodnih sistema koja će do 2026. godine učiniti Srbiju glavnim tranzitnim čvorištem koje će osiguravati energetsku bezbednost Mađarske i Slovačke, inače dve ”neposlušne” članice EU koje se i same od početka godine suočavaju sa unutrašnjom destabilizacijom.
Činjenica da su se svi ovi događaji sa dalekosežnim implikacijama dogodili upravo na početku godine nije slučajnost — upravo u ovom periodu vidimo početak koordinisanog udara na energetske mreže i Srbije, i Mađarske, i Slovačke — u decembru Bugarska je upozorila na moguću obustavu tranzita gasa Balkanskim tokom, u januaru su usledile sankcije protiv NIS-a, obustava tranzita ruskih energenata preko Ukrajine, udari OSU na infrastrukturu Turskog toka, kao i otkazivanje poslušnosti slovačkih energetskih kompanija republičkim vlastima.
Implikacije
U svetlu ovih činjenica, jasno je da bi uspešna realizacija projekta povezivanja energetskih infrastruktura Srbije i Mađarske sa posledičnim otvaranjem novog tranzitnog koridora ka Slovačkoj predstavljala udar na energetsku strategiju kolektivnog Zapada koja je usmerena na presecanje dotoka ruskih energenata u Budimpeštu i Bratislavu sa krajnjim ciljem slamanja otpora dve zemlje agresivnoj i ratnohuškačkoj politici Brisela.
O tome zašto se aktuelne vlasti u Beogradu nisu povinovale zahtevu za obustavu tranzita energenata u Mađarsku može se samo spekulisati — neki ruski izvori su još u februaru tvrdili da je ova mogućnost otvoreno predstavljena Srbiji u zamenu za odustajanje od sankcija NIS-u. I mada ovo nije moguće potvrditi, indikativno je i da su masovni protesti i 15. marta i 28. juna održani samo jedan dan nakon što je Beograd zvanično predao zahtev za privremeno odlaganje primene sankcionih pritisaka (14. marta i 27. juna).
Ono što, međutim, sa sigurnošću možemo reći jeste da bi pojavljivanje novih vlasti u Srbiji, spremnih da odustanu od politike partnerstva sa Mađarskom, bilo od izuzetnog značaja za planove Brisela u pogledu uspostavljanja kontrole nad Centralnom Evropom — drugim rečima, ako Beograd padne, za njim će pasti Budimpešta i Bratislava.
