Pitanje iz naslova nije trik pitanje, niti retoričko pitanje, niti filozofsko pitanje. Pitanje je postavila direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić u sklopu „stručne radionice“ pod nazivom „Partnerstvo za Srbiju: NATO i strateška komunikacija“ održane 7. juna u Beogradu. Zapravo, puno pitanje glasi:
„Suštinsko pitanje je šta NATO, tačnije, šta Srbija treba da uradi kako bi se popravila reputacija ove organizacije u našoj zemlji“.[i]
Doduše, radi potpunosti, kako prenosi Tanjug, direktorka CEAS je „dodala da je odgovor nemoguće naći bez ‘postizanja nacionalne strategije, društvenog konsenzusa o tome šta je legitimno, a šta nije, i ko je ko u ovom sistemu’“.
Duboko je ovo pitanje i, kao takvo, nije nezanimljivo, čak ni za one kojima nije posao, niti materijalni interes, da na njega nađu odgovor. Zanimljivo je čak i za zaklete anti-NATOvce, pripadnike „radikalnih struja sa manje ili više otvorenom podrškom Rusije“ i „teoretičare zavere“ – kako su učesnici cenjene radionice okarakterisali one čija su gledišta suprotna njihovim, tj. prema njihovim rečima, one koji „podstiču“ „anti-NATO“ i „anti-zapadne tendencije“ u Srbiji.
Zbilja, treba se zapitati, ako ništa drugo radi dobre mentalne vežbe – da li se išta može uraditi da bi se popravila reputacija NATO u Srbiji, u kojoj, i to prema poslednjim anketama pro-zapadnih B-92/CESID-a, preko 70% stanovništva ima negativan odnos prema tom vojnom savezu – i to u tandemu sa EU (što znači da je sam NATO još nepopularniji) – najvećem i najbogatijem u istoriji čovečanstva.[ii]
No, pre nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, hajde da ga ipak suzimo na to šta bi to NATO trebalo da uradi, a ne šta bi to Srbija trebalo da uradi. Jer, jasno je, ako se govori o tome šta Srbija treba da uradi – odnosno „postizanje nacionalne strategije, društvenog konsenzusa o tome šta je legitimno, a šta nije, i ko je ko u ovom sistemu“ po rečima Jelene Milić – zapravo se misli o tome šta bi se, prvenstveno preko srpskih medija – a i obrazovnih institucija, moglo uraditi da bi se stanovništvu Srbije uspešno isprao mozak i nasilno nametnula orveloveska ljubav prema Velikom bratu. A to nije baš „demokratski“ – jel’ tako?
Dakle, hajde da kandidujemo nekoliko, tačnije četiri stvari koje bi NATO mogao da uradi da bi istinski bar pokušao da popravi svoju urušenu, ruiniranu reputaciju u Srbiji. Naravno, spisak se uvek može proširiti, a verovatno će biti dobrovoljaca spremnih da upravo to urade.
Samoraspuštanje NATO. Ovo bi bilo najbolje i najjednostavnije rešenje. Time bi se konačno ukinula već četvrt veka anahrona blokovska podela evropskog kontinenta, i NATO bi se na đubrištu istorije konačno pridružio već skoro zaboravljenom Varšavskom paktu. Šta bi se negativno desilo? Rusija bi napala ostatak Evrope? Smešno. Rusija bi se ponašala agresivnije i samouverenije? Gde su dokazi za takvu tvrdnju? Ruske oružane intervencije su, od kraja Hladnog rata, dolazile isključivo kao reakcije na tuđu agresiju, bilo vojnu ili političku.
Ali – hajde da stvar učinimo još jednostavnijom, odnosno da preciziramo: raspuštanje NATO kao deo paralelnog procesa stvaranja sistema kolektivne i nedeljive bezbednosti od Lisabona do Vladivostoka, za šta se Rusi zvanično zalažu već skoro čitavu deceniju. Može tako? Ako ne – zašto? I to nije samo pitanje za učesnike „stručne radionice“ – to je pitanje za sam NATO, koji nikad nije dao adekvatan odgovor zašto je ova ruska inicijativa za taj vojni savez neprihvatljiva.
U svakom slučaju, kad bi se ovo desilo, u prvoj ili drugoj varijanti – reputacija NATO bi, garantovano, naglo skočila u Srbiji. A onda bi ceo evropski kontinent mogao da se usredsredi na odbranu od istinskih pretnji, poput terorizma i radikalnog korporativnog neoliberalizma koji uništava društveno i životno okruženje 99% ljudi na svetu.
Ako već ne može odmah ova prva opcija onda, za početak, postoji i ova – odustajanje od agresivnog širenja NATO ka ruskim granicama, uključujući i sve češće i masovnije vojne vežbe, postavljanje PRO blizu ruskih granica, i sl. uporedo sa povratkom NATO-ruskog dijaloga u punom obimu. Da li ovo zagovaraju samo zakleti srpski „rusofili“? Ili je to stvar koju sve glasnije zahteva i zapadno javno, a i stručno mnjenje uopšte, zbog straha od izbijanja svetskog rata? Pa čak i da ne zahteva – šta bi u tome bilo loše? Da li bi Rusi na smanjenje doživljaja NATO simetrično odgovorili, odnosno i sami smanjili obim sopstvenih vežbi i najavljenih protivmera? Odgovor je lak – bi. Uostalom, lako je proveriti – neka NATO jednostrano učini upravo to, ili neka pozove Rusiju na zajedničke, paralelne, međusobno proverljive korake u cilju smanjenja napetosti, pa da vidimo šta će da bude. Prilično je sigurna opklada da bi atmosfera u Evropi postala znatno bolja. A, razume se, i reputacija NATO u Srbiji.
Priznanje NATO da je počinio nelegalnu vojnu agresiju protiv SRJ 1999. godine i ponuda plaćanja realne ratne odštete Srbiji i Crnoj Gori. Ovo bi garantovano poboljšalo reputaciju NATO u Srbiji, pa čak i među najradikalnijim „teoretičarima zavere“ koji zlonamerno tvrde da NATO to nije uradio iz čisto humanitarnih pobuda. A, sasvim je sigurno, međunarodna reputacija NATO bi takođe naglo skočila.
Povlačenje priznanja tzv. Kosova od strane NATO država. Kad bi se ovo desilo, CEAS više ne bi imao nikakvih briga, a Jelena Milić bi mogla da se kandiduje za predsednika, odnosno predsednicu Srbije. Suvišno je reći da bi se reputacija NATO u Srbiji bitno popravila.
Evo, dakle, jednog skromnog doprinosa ovoj još uvek nezvaničnoj, ali nikako beskorisnoj javnoj raspravi. Drugi su slobodni da daju svoj.
Aleksandar Pavić
FSK
____________
[i] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2344347/nato-u-srbiji-i-dalje-tabu-tema.html
[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/352719/Anketa-71-6-odsto-protiv-ulaska-Srbije-u-EU-i-NATO
