Ovo je ustvari priča o našoj opoziciji, a povod je prošlonedeljni Utisak nedelje Olje Bećković. Za početak odmah digresija – jedno sećanje i jedan vic. Najpre o sećanju, a o vicevima ću kasnije.
Po povratku iz Londona, sredinom devedesetih godina, sedim sa društvom u kafani i pričamo o politici. O čemu bi se tada drugom i pričalo. I kaže meni moj rođak (neću ovde o imenima), bio je kod Vuka Draškovića u SPO – tada su svi bili zaljubljeni u Vuka, a meni se on već tada iz nekih razloga nije dopadao – bre rođače, ti si u svemu najpametniji, a kad si već takav, što se ne učlaniš u neku partiju pa da odatle pričaš – vidiš koja su vremena, mogao bi biti i koristan.
Zaključim ja da je rođak u pravu i odlučim da se politički aktiviram. Ali gde ću, u koju partiju. Nazivi mi ništa ne znače, jer ovde su sve stranke ili demokratske ili narodne. Da skratim priču, odem u Socijaldemokratsku stranku, kojuje tada vodio pokojni Vuk Obradović – zakažem sastanak i oni me ljubazno prime, na prilično visokom nivou (neću ni ovde o imenima). Ostanemo duže u razgovoru i odem ja od njih zadovoljan, računam ne bi me toliko dugo zadržali da im se nisam dopao. Grešiš, kaže mi Gaga. Ne vole oni takve. Neće te više ni zvati. Njima je važan tvoj glas a ne tvoja pamet. Takve su sve partije ovde. Sporečkamo se mi malo oko toga, kažem ja njoj da sam im naglasio da mene ne interesuje nikakva funkcija u stranci, da sam ja advokat i da hoću to i da ostanem, a partijski – eto samo da pomognem.
I, Gaga je bila u pravu – nikad me više nisu pozvali, čak ni kad je bilo veoma opravdanih razloga za to. Desilo se da ih neko vreme posle toga poseti policija i pohapsi one koji su se tu zatekli. Zvao sam ih i nudio pomoć kao advokat – javite se predsedniku našeg pravnog odbora, javim se čoveku – nemojte kolega, već nas je puno … I nikad me više niko nije ni zvao, a nisam ni ja njh – ni njih, ni bilo koju drugu stranku.
Ovo sam napisao zbog jednog od učesnika Utiska nedelje, koga sam tu prvi put video – Savo Manojlović, jedan od organizatora protesta građana, u ime pokreta Kreni pokreni (ili tako nešto), koji mi se veoma dopao – taj mladi čovek hoće da ostane građanin – angažovani građanin, koji je spremaan da se uključi i pomogne u stvarima koje ga kao građanina interesuju, čovek koji ima svoju struku, svoj posao i svoje ambicije u tome, a ne u politici, ali mu političari ne veruju, plaše se njegove pameti. U jednom momentu, u polemici sa drugim učesnikom – Nebojšom Zelenovićem, političarem, on očigledno isprovociran reče – pa rekao sam vam na satanku da mene politika ne interesuje i da se neću kandidovati ni za kakvu funkciju, čak sam nudio da se ta moja izjava snimi … ali ni to ne pomaže.
Time sam već dosta rekao i o Nebojši Zelenoviću (naravno ja ovde neću prepričavati Utisak nedelje, iznosim samo svoje mišljeenje o temi i učesnicima, uz poneki savet i sugestiju) koji je ušao u priličnu oštru polemiku i sa Savom Manojlovićem (i sa voditeljkom – dakako) pa i sa drugim učesnikom, rediteljem Srđanom Dragojevićem, takođe u ulozi građanina, koji ima svoju struku i svoj poziv, ali je i u tom svojstvu veoma zainteresovan za očuvanje životne sredine i aktuelnog problema Rio Tinto, time posredno i za politiku, jer politika je i to kako rade administratori kojima smo poverili vođenje države. Primera radi, Zelenović je oštro replicirao i Savi Manojloviću koji je u odbrani svog gore pomenutog stava (u svoje ime) pomenuo da ga politika ne interesuje ni zbog toga što je u tome dosta kalkulacija … Znači li to da ja klalkulišem, oštro je uzvratio Zelenović – ne ja ne kalkulišem, ja sam u tome …
Gospodine Zelenoviću, greška! Prvo, političar treba da izbegava tako napaljene istupe (čak i sa sagovornicima koji su sa njim u suštini na istoj strani), jer to nije delotvorno, a ćitava karijera političara je sazfana od polemika. Druga vam je greška što tako žustro branite nemoguće, jer davno je rečeno da je politika veština mogućeg, te prema tome u poslu koji ste odabrali kalkulacija ima i mora ih i biti. Uzgred, i Vas prvi put vidim u živo, veoma cenim vaš dosadašnji rad, mada mi je sad možda jasnije zašto ste istupili iz Grupacije slobodnih građana, a nema vas ni u ovoj novoj grupaciji koja je iz toga proistekla. Da, nije mi jasno, ni ono što reče vaš šabački kolega Tuvfegčić, takođe odbornik, koji se javio kao gledalac – da vi jedini niste potpisali sporazum o zabrani eksploatacije rude, vezano za projekat Rio Tinto?
A jedna od ključnih tema emisije bila je – da li u akciji protesta građana, koja je uspešno započeta, treba ostati kod inicijalnih zahteva vezanih za projekat Rio Tinto i zaštitu životne sredine ili te zahteve proširivati i na ostale aktuelne probleme u zemlji, a mnogo ih je, za šta se zalaže, jer činjenica je da nisu svi građani koji su u subotu protestovali tu došli samo zbog problema Rio Tinto.
Razumljiva je želja voditeljke da u svojoj emisiji “ubode” pravu temu, ali se u realizaciji tako važne teme na tom mestu otišlo predaleko, a to nije tema koja se rešava javno “uz kaficu”, već između organizatora, na međusobnom sastanku, sve dok se “ne pojavi beli dim”, kao dokaz postigutog sporazuma. Ne bi u tim razgovorima bilo bez osnova ni ono što ovde zagovara Nebojša Zelenović, verovatno ni ostali političari – izbori su na pragu, izborna kampanja je u punom jeku, dobro nam je krenulo sa ovim protestima, imamo li vremena da rešavamo jednu po jednu stvar, ako ovi zasednu i u narednom mandatu, ko će da čeka četiri godine.
Ovako, došlo je do oštre podele između organizatora i vođa protesta i to ne može da ostane bez posledica kod onih koji sutra treba da glasju za ovu ili onu opciju – dokaz tome su brojne reakcije te vrste na društvenim mrežama, ne samo kad je reč o epitetima koji se upućuju učesnicima ove emisije, već i opoziciji u celini, kao još jedan od dokaza da oni ni o čemu ne mogu da se dogovore.
A kad je već to pitanje pokrenuto, rekao bih da se moraju izvlačiti pouke i iz prethodnih grešaka. A najbolji primer za to je prethodni protest “jedan od 5 miliona”, koji je onako kako je vođen morao da utihne i da se na kraju ugasi – Aleksandar Vučić je to shvatio, iskulirao ih i pustio da se sami ugase, bez nekih vidljivih rezultata, a dva su ključna razloga tome koji se i danas ponavljaju. Slušam izjavu kolege advokata koji su takođe u subotu protestovali na drugom mestu – ispred Predsedništva, zbog drugih, takođe važnih tema, da ne otvaram to pitanje ovde. – Najvažnije
je da ovo ostane samo naš protest i da ne dozvolimo da se u to umešaju političari, kaže kolega. I ta mantra je vazda aktuelna – i kod organizatora ovih protesta i kod novinara. Tako na primer, uoči subotnjih protesta, voditelj pita Đilasa – hoćete li i vi biti na protestu? Da biću i ja, zajedno sa Marinikom Tepić, jer naša je dužnost da budemo uz svoj narod. I to je ispravan stav – ali ako ih tamo primeti pomenuti kolega advokat, ili Mirjana Karanović – sećam se i danas njenih zapenušanih argumenata na početku protesta “Jedan od 5 miliona” – samo da se ne umešaju političari i ukradu naš protest, eto ti belaja. Pitam Mirjanu Karanović, da li je bilo normalno očekivati da njen kolega Branislav Trifunović koji je u dobrom periodu vremena vodio taj protest, napusti svoj poziv glumca i posveti se protestu (i tako umesto glumca postane političar, a onda ga smene zato što je političar!) – da li bi ona na to pristala? Ne može ni jedan ozbiljan posao da se vodi bez čvrste organizacije – dakle, političari – da, sa čvrstim dogovorom koja je njihova loga u tome i to je ono za šta se zalažem povodom ovih protesta.
Drugi problem protesta je koncentracija zahteva. U pravu je Savo Manojlović kad kaže da je i to bio jedan od razloga utihnuća protesta “jedan od 5 miliona” jer su zahtevi stalno povećavani tako da na kraju ni sami učesnici nisu znali šta sve traže – a onda izađe Aleksandar Vučić i kaže, ja bih se pozabavio njihovim zahtevima ali ne znam šta sve oni traže. A u suštini, radi se samo o jednom zahtevu – da on ode sa vlasti i oko tog zahteva treba da se vrši pomenuta koncentracija, naravno u punoj saglasnosti sa aktuelnim, inicijalnim zahtevom. O svim tim stvarima se ozbiljno razgovara među organizatorima – a ne javno u Utisku nedelje.
Eto, na kraju postadoh i savetnik, pa da vam s tim u vezi ispričam i onaj vic koji sam nagovestio na početku:
U jednom toru su sve mlade junice. U drugom delu, naravno razdvojenom ogradom, dva bika – jedan mlađi, sve frkće i kopitama udara u zemlju, hoće da preskoči ogradu i tamo napravi ršum. Onaj drugi – stariji, čuči u ćošku na zadnjim nogama i posmatra onog mlađeg. „Stani“, kaže mu, „ne radi se to tako. Prvo treba da izmeriš visinu ograde i rastojanje, kako bi izmerio potrebnu dužinu zaleta.“ Ovom mlađem se to dopade, ali upita: „A šta ako ne izračunam dobro dužinu zaleta, nisam ti ja nikad bio dobar iz matematike, pa mi muda ostanu na ogradi?“ „E, vidiš, to je rizik. Ako ti se to desi, ideš u savetnike!“
*U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
„Njima je važan tvoj glas a ne tvoja pamet. Takve su sve partije ovde“ – овако је у Србији не само у последњих тридесет година већ од 1804 кад је избио Први српски устанак.