Dok se u Hrvatskoj, bez izuzetka, nastavlja odbijanje tužbi za povraćaj imovine srpskih preduzeća, srpski sudovi nastavljaju da revnosno vraćaju imovinu hrvatskim preduzećima u Srbiji
Jedan od vrlo važnih međusobno nerešenih problema u odnosima Republike Srbije sa Republikom Hrvatskom jeste pitanje imovine i rešavanje imovinskih prava.
Sporazumom o pitanjima sukcesije SFRJ potpisanim 29. juna 2001. godine u Beču, od strane predstavnika SR Jugoslavije, BiH, Hrvatske, Makedonije i Slovenije, predviđeno je da se raspodela državne imovine izvrši prema principu da sva nepokretna imovina SFRJ pripadne državama naslednicama na čijoj se teritoriji ona nalazi. Međutim, u Aneksu G ovog sporazuma (Privatna svojina i stečena prava) propisano je da sva prava na nepokretnu i pokretnu imovinu koju su građani ili pravna lica iz SFRJ imali na dan 31. decembra 1990. godine države sukcesori moraju „priznati, zaštititi i vratiti u prvobitno stanje, sve u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta i prebivališta tih lica“.
Bečki sporazum o sukcesiji sadrži sedam aneksa (A, B, C, D, E, F, G) od kojih je među najvažnijim Aneks G. U ovom Aneksu se jasno i precizno kaže da će svim građanima i pravnim subjektima biti priznata, zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31. decembra 1990. godine, a svi ugovori sklopljeni tokom rata pod pritiscima i pretnjama biće proglašeni ništavim. Prema međunarodnom pravu i ustavima država naslednica bivše Jugoslavije, međunarodni sporazumi ratifikovani u parlamentima imaju jaču pravnu snagu od domaćih zakona.
Aneksom G izričito je propisano da osobe koje nisu u mogućnosti da ostvare povraćaj oduzete imovine imaju „pravo na naknadu u skladu sa građanskim i međunarodnim pravnim normama“. Takvo rešenje je u skladu sa Prvim protokolom uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, prema kojoj „svako lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine“. I pored toga, Hrvatska ne poštuje zakonom preuzete međunarodne obaveze. Pravna lica, vlasnici nepokretne imovine, prema ovom Sporazumu – Aneks G, zadržavaju pravo vlasništva (prema stanju iz 1990.) bez obzira na čijoj je teritoriji ta imovina.
Nacionalizacija srpske imovine
Međutim, Hrvatska nije ispoštovala ovaj princip, iako je hrvatski Sabor ratifikovao pomenuti sporazum u junu 2004. godine, što je bio jedan od uslova za priključenje Hrvatske EU. Do tada, Hrvatska je već prodala mnoga srpska sindikalna odmarališta, turističke objekte i poslovni prostor. Izneverena su očekivanja da će se stanje promeniti posle ulaska Hrvatske u članstvo EU i da će ona tada poštovati standarde koji garantuju sigurnost privatne imovine i osnovnih ljudskih prava.
Odmah nakon ratifikacije Sporazuma o sukcesiji 2002. godine („Sl. list SRJ – Međunarodni ugovori“, br.6/2002), u ondašnjoj SRJ počelo je i vraćanje imovine, ne samo preduzećima iz Hrvatske, već i iz Slovenije i BiH u Srbiji.
Hrvatska je još pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji 1991. godine donela Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je prenela vlasništvo na državu Hrvatsku. Pod uticajem međunarodne zajednice, uredba je povučena, ali je većim delom ta imovina već bila prodata (pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji). Najveći deo oduzete imovine srpskih pravnih lica, sa sedištem i registracijom u Srbiji, predstavljao je njihova dugoročna ulaganja na teritoriji Hrvatske, kao što su sindikalna odmarališta, turistički objekti, i drugi privredni i poslovni prostor. Deo te imovine Hrvatska je prodala ili otuđila na drugi način, a njen veći deo je devastiran, uništen i napušten.
Tamošnji sudovi odbijali su sve tužbe srpskih preduzeća za povraćaj imovine. Sve u skladu sa uputstvom od 6. decembra 2004. godine Državnog pravobranilaštva Republike Hrvatske županijskim pravobranilaštvima u kome im se „radi jednoobraznog postupanja“ sugeriše da se u primeni „Aneksa G“ Sporazuma o pitanjima sukcesije „protive zahtevima za povraćaj imovine i odbiju zahteve za mirno rešenje spora“.
U sporovima za povraćaj imovine pred hrvatskim sudovima mogli su se angažovati samo hrvatski advokati, sudski troškovi su ogromni, advokatske tarife među najvećima u Evropi, a postupci traju više godina i završavaju se, po pravilu, odbijajućom presudom. Legitimne i legalne zahteve bivših titulara oduzetih imovinskih prava da se vansudski, mirnim putem, izvrši restitucija, nadležni u Hrvatskoj, po pravilu, odbijali su i to najčešće bez obrazloženja. Time su bivše vlasnike doveli u nezavidnu i neizvesnu situaciju, i oni su bili primorani da svoja prava ostvaruju u parničnim postupcima, pa je Hrvatska pred hrvatskim sudovima tužena strana.
Hrvatski sudovi pozivaju se na činjenicu da oštećena pravna lica, uglavnom, nisu imala pravo svojine 1990. godine, odnosno nisu to pravo imali upisano u zemljišnim knjigama. Međutim, time se zanemaruje notorna činjenica da u pravnom sistemu bivše Jugoslavije, po pravilu, nije postojalo pravo svojine na nepokretnoj imovini, već državno ili društveno vlasništvo sa svojim atributima u vidu prava trajnog upravljanja, korišćenja i raspolaganja, koja su imala konkretna pravna lica. Međutim, ta pravna ovlašćenja, koja su bila imanentna društvenoj i državnoj svojini, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu priznaje kao svojevrsna svojinska ovlašćenja.
Vrednost uzurpirane imovine
Prema ranijim procenama Direkcije za imovinu Republike Srbije, samo vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ iznosila je 1,8 milijardi evra. Računa se da je u ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici imovinu ostavilo 300-400 srpskih preduzeća. Pored toga, 40.000 stanarskih prava oteto je Srbima u Hrvatskoj, zatim 50.000 slučajeva neisplaćene dinarske i devizne štednje, kao i 800.000 katastarskih parcela poljoprivrednog i šumskog zemljišta.
Vrednost ukupne evidentirane privatne imovine prognanih i izbeglih Srba iz Hrvatske, nezvanično je procenjena na oko 30 milijardi evra. Nema zvaničnih podataka jer do sada nije urađena procena na osnovu evidencije koja je izvršena još 1996. godine. Posle raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, formulari na kojima se nalazila upisana imovina završili su u Ministarstvu finansija Srbije, ali nisu obrađeni i nije sačinjena validna procena. U toj evidenciji nalazilo se oko 76.000 zahteva privatnih lica i firmi, ali dokumentacija nije dalje ažurirana, pa nema zvanične informacije koliko je srpske imovine u međuvremenu vraćeno.
Zahteve Hrvatske nemoguće je izraziti brojkama, jer svi koji nešto traže od Srbije iz godine u godinu obračunavaju i kamate. Računa se, ipak, da hrvatska preduzeća, bez kamata, potražuju u Srbiji oko 800 miliona evra. U Srbiji je oko 150 hrvatskih preduzeća imalo imovinu, a nekoliko desetina uspelo je da je nadoknadi.
Nezvaničnu procenu o imovini prognanih Srba iz Hrvatske vrednoj 30 milijardi evra dao je svojevremeno Borislav Mikelić, bivši premijer Republike Srpske Krajine, a ona je izračunata na osnovu podataka Komiteta za zaštitu prava i interesa raseljenih lica, kao i iz evidencije nekadašnjeg Saveznog ministarstva pravde. Prema toj proceni, u vlasništvu Srba u Hrvatskoj bilo je oko 18 miliona kvadratnih metara građevinskog prostora, od čega 14 miliona stambenog i četiri miliona kvadratnih metara poslovnog prostora. Posebno je važan podatak da su Srbi u Hrvatskoj do rata imali oko 600.000 hektara zemljišta, naveo je prof. dr Svetozar Livada, sociolog iz Republike Hrvatske.
Kada je u pitanju pokretna imovina, Srbi su na primer ostali bez oko 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 motornih vozila, oko 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, kao i 760.000 raznih kućnih aparata i tehničkih uređaja, kaže on, i dodaje: Srbi su ostali i bez oko 980.000 grla krupne stoke, oko 18 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voćki, 120.000 košnica, bez umetničkih predmeta i zlata, a imali su i oko 24.000 bunara i cisterni površine od oko 960.000 kvadratnih metara.
Prilikom evidentiranja imovine Srba ukupno je prijavljeno 180 miliona tadašnjih nemačkih maraka i 3,5 milijardi dinara u hrvatskim poslovnim bankama i 600 miliona dinara u hartijama od vrednosti. Kada se ovim podacima dodaju i ulaganja u putnu i drugu infrastrukturu putem samodoprinosa, izuzimanje Srba iz prihoda od privatizacije, kao i neisplaćene penzije za 50.000 srpskih penzionera, sa sigurnošću je procenjeno da vrednost srpske imovine iznosi više od 30 milijardi evra, izneo je Livada.
Prema podacima iz raznih izvora, uglavnom izbegličkih udruženja, u Hrvatskoj je uništeno ili devastirano oko 40.000 kuća Srba i to u sektoru Jug /Lika i Dalmacija/ oko 20.000 kuća i skoro isto toliko domaćinskih objekata. Srpske kuće uništavane su i izvan područja ratnih dejstava, ali o tome nema precizne evidencije. Izbegli i prognani Srbi još uvek ne gube nadu da će se ispoštovati Bečki sporazum o sukcesiji i da će im biti vraćena oduzeta imovinska i ljudska prava. Očekuju da EU obaveže svoju članicu – Hrvatsku da ispoštuje preuzete obaveze iz bilateralnih i međunarodnih ugovora.
Hrvatski fond za privatizaciju pre više godina tvrdio je da je popisao 319 objekata na koja polažu pravo firme iz Srbije. Od toga je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, za 40 zgrada su se vodili sporovi, a 91 objekat bio je slobodan. Sa ovim podacima se nije složila srpska Direkcija za imovinu, koja je nezvanično tvrdila da firme iz Srbije imaju preko 400 objekata u Hrvatskoj. Tome treba dodati i najmanje 65.000 kuća i stanova fizičkih lica, prema ranijim podacima republičke Agencije za restituciju.
Antievropska „otimačina“
Prema pisanju hrvatskih medija od pre nekoliko godina, Naftna industrija Srbije u ovoj zemlji ima više od trideset pumpi, odmarališta u Rovinju, Makarskoj, Hvaru i na Braču, skladišta, poslovne prostore, kao i udeo u Jadranskom naftovodu. Najveći deo NIS-ove imovine je prodat, a benzinskim pumpama upravlja INA, koja istovremeno traži da joj se vrati njena imovina u Srbiji. Među atraktivnijim nekretninama koje u Hrvatskoj potražuju vlasnici iz Srbije jesu i zgrada Hrvatskog fudbalskog saveza u Zagrebu, koja je vlasništvo Geneksa. Ova firma u Hrvatskoj ima i 37 stanova, hotel u Rovinju od 1.155 kvadrata, odmarališta od oko 3.000 kvadrata u Dubrovniku.
U hrvatskoj štampi se kao vlasnik najvrednijeg turističkog kompleksa navodio Grad Beograd, koji ima nekoliko objekata u Jelsi na Hvaru, površine više od deset hiljada kvadrata. Kompleks se ne koristi, a kao vlasnik je uknjižena Hrvatska. Jugobanka je vlasnik vile od 619 kvadrata u Svetom Jakovu pored Dubrovnika. Sada je tamo smešten penzionerski dom za sveštenike Dubrovačke nadbiskupije. U zgradi na koju pravo polaže kragujevačka Zastava je sedište zagrebačke Policijske uprave. Invest banka je takođe imala mnogo ekspozitura u slavonskoj županiji. Tigar, Putnik, Centrotekstil, EI Niš, Vino Župa, Ineks, Utva, Sintelon, PIK Bečej, Pionir Subotica, Prvi maj Pirot, Robne kuće Beograd, Žitopromet, Mašinoprojekt takođe su vlasnici vredne imovine u Hrvatskoj.
U „otetoj“ imovini srpskih preduzeća (prvo „podržavljenoj“, a zatim prodatoj „savesnim sticaocima“), nalazila se i imovina SIZ za zaštitu dece Apatin, Dečijeg odmarališta Kragujevac, Dečijih oporavilišta Grada Beograda na Jakljanu, Centra dečijih letovališta Beograda u Milni na Braču, Dečijeg odmarališta Smederevska Palanka, Ferijalnog saveza Jugoslavije na Korčuli, Grada Niša u Kaštel Lukšiću. Odmarališta na hrvatskom primorju imaju i FAD Gornji Milanovac, Kekec Subotica, Sartid – Jugometal, kragujevačka Zastava, Kluz, Beobanka i dr.
Zakonom koji je hrvatski Sabor usvojio 25. maja 2018. godine predloženo je se da se „državna imovina koja nije u funkciji i na kojoj se ne obavlja nikakva ekonomska delatnost“ može dati u zakup preduzetnicima najviše na 30 godina, i to bez plaćanja najamnine. Hrvatski Sabor usvojio je izmene i dopune Zakona o upravljanju državnom imovinom, koji će resornom ministarstvu omogućiti da upravlja nekretninama, čak i onima koje su predmet nedovršenih pravnih sporova. Usvajanje ovog zakona je završni čin otimanja imovine srpskih preduzeća, kojim Hrvatska krši Sporazum o sukcesiji, i kojim je pogođeno najmanje 180 srpskih firmi.
U spornom hrvatskom zakonu stoji da je Vlada „do sklapanja odgovarajućeg međunarodnog ugovora ovlašćena dati u višegodišnji zakup nekretnine u zemljišnoknjižnom vlasništvu na koje se primenjuje zabrana iz čl. 1. Uredbe o zabrani raspolaganja nekretninama na teritoriji Hrvatske“. Reč je o uredbi iz 1991. godine, kojom su vlasti u Hrvatskoj zabranile raspolaganje imovinom u vlasništvu „institucija, republika, preduzeća i drugih pravnih osoba iz bivših jugoslovenskih država“. Ta imovina upisana je na Hrvatski fond za privatizaciju, odnosno praktično podržavljena.
Hrvatski zvaničnici iznosili su da je cilj da se ta imovina „stavi u funkciju“, a ne da se rešava pitanje vlasništva, odnosno da se ovim zakonom „usklađuje zakonodavstvo Republike Hrvatske sa zakonodavstvom EU“?! Kako su oni tvrdili, ovim zakonom povećava se mogućnost investicionih ulaganja i aktiviranje takozvane „neaktivne imovine u vlasništvu Hrvatske“. A „neaktivna imovina“ je u najvećem broju slučajeva upravo imovina srpskih preduzeća, koju je Hrvatska bukvalno nacionalizovala posle rata. Zbog toga je ovaj zakon protumačen kao „otimačina“ u režiji hrvatske države, a za sam zakonski akt može se reći da je „skandalozan i antievropski“. To je pokušaj da se jednim zakonom, koji je apsolutno u suprotnosti sa Sporazumom o sukcesiji, imovina srpskih preduzeća stavi pod punu kontrolu hrvatskih vlasti.
Sistematsko opstruiranje
Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“ smatra da je ovaj zakon posledica ranijih antisrpskih propisa. Pitanje imovine srpskih firmi, banaka i institucija treba konačno rešiti institucionalno, na nivou dve države. Srbija mora da osigura primenu Aneksa G Bečkog sporazuma i dok to ne učini, sve će biti gubljenje novca i vremena. Čak i u najgorem slučaju, da srpska imovina u Hrvatskoj pripadne investitorima, postoji mogućnost obeštećenja, odnosno naknade štete srpskim vlasnicima, smatra ovaj Centar.
Prema njegovom pravnom tumačenju, izgleda da bez pronalaženja odgovarajućeg „bilateralnog institucionalnog mehanizma“ između Srbije i Hrvatske, kao ugovornih strana, neće biti napretka u ostvarivanju prava iz Aneksa G, ni pred hrvatskim i srpskim sudovima, ali ni pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu.
Hrvatska izričito smatra da se Aneks G ne može primenjivati bez zaključenja posebnog bilateralnog sporazuma. Ali istovremeno, Hrvatska godinama izbegava potpisivanje takvog sporazuma, i to ne samo sa Srbijom, već i sa BiH. Ovakav sporazum je potpisala sa Makedonijom i Slovenijom.
Hrvatska već 17 godina odbija da poštuje Aneks G Bečkog sporazuma o sukcesiji, prema kome prava na imovinu, koja se nalazi u nekoj državi naslednici, a na koju su građani ili druge pravne osobe SFRJ imali pravo na dan 31. decembra 1990. godine, moraju biti priznata, zaštićena i vraćena od te države.
Sud za ljudska prava u Strazburu, kao poslednja nada srpskim firmama da povrate otetu imovinu, odbijao je, kao neosnovane, tužbene zahteve pojedinih srpskih firmi, koje su tražile od Hrvatske da vrati nekretnine koje je ona oduzela posle raspada nekadašnje SFRJ. Sporazum o sukcesiji iz 2001. godine naveden je kao pravni osnov za tužbe, kojim se Hrvatska obavezala da vrati predratnu imovinu ranijim vlasnicima, što nikada nije učinila.
Donošenjem ovakvih odluka, Sud za ljudska prava prihvatio je pravno tumačenje hrvatskih sudova da sam Sporazum o sukcesiji ne daje pravnu osnovu da fizicka i pravna lica mogu da povrate svoju predratnu imovinu. Eventualni povraćaj imovine bio bi moguć tek kada se zaključi bilateralni sporazum između Srbije i Hrvatske, kojim bi se konkretizovale odredbe Aneksa G Sporazuma o sukcesiji. Inače, Srbija je pre više godina dostavila predlog ovakvog bilateralnog sporazuma, o kome se Hrvatska nikada nije izjasnila. Taj akt mogao bi, najverovatnije, da reši samo tehnička pitanja, dok suština ostaje ista.
Potraživanja Srbije prema Hrvatskoj su daleko veća nego Hrvatske prema Srbiji, pa je jasno da se Hrvatskoj ne isplati da sa Srbijom zaključi bilateralni sporazum. Hrvatska je sistematski, protivno civilizovanom pravnom poretku i Konvenciji UN o ljudskim pravima, po kome je pravo na imovinu osnovno pravo, onemogućila srpskim kompanijama da koriste legalno stečenu imovinu.
Problem reciprociteta
Inače, Sporazum o pitanjima sukcesije primenjuje se neposredno u Srbiji. Srbija nikada nije oduzela imovinu hrvatskih privrednih društava, već je samo ograničila njeno raspolaganje i time isključila moguće zloupotrebe. Ministarstvo finansija Republike Srbije vratilo je imovinu pojedinim hrvatskim firmama, a i sudovi u Srbiji su, takođe, direktno primenjivali Sporazum i vraćali imovinu Hrvatskoj.
Ustavni sud Srbije zauzeo je stav da se Aneks G Sporazuma o sukcesiji direktno primenjuje, što znači da se hrvatskim firmama vraća imovina u Srbiji. Brojni lokali, ali i druge nepokretnosti, već su vraćeni ili su u procesu vraćanja firmama iz Hrvatske. Pravo privatne svojine je neotuđivo pravo i to je stav srpskih sudova.
I dok srpski sudovi uredno vraćaju hrvatsku imovinu, Hrvatska nastavlja da otima imovinu srpskih firmi, što je počelo 1991. godine i traje do danas. Umesto da primenjuje Sporazum o sukcesiji, Hrvatska sa Zakonom o upravljanju državnom imovinom srpska odmarališta na jadranskom primorju daje u dugogodišnji zakup trećim licima.
Dok se u Hrvatskoj, bez izuzetka, nastavlja odbijanje tužbi za povraćaj imovine srpskih preduzeća, srpski sudovi direktnom primenom Sporazuma o pitanjima sukcesije vraćaju imovinu hrvatskim preduzećima u Srbiji i tako, prema tumačenju pojedinih srpskih pravnih stručnjaka, postupaju „nesrazmerno načelu reciprociteta i suprotno pravnom stavu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu“.
U odlukama Ustavnog suda Srbije dominira stanovište da Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije ima jaču pravnu snagu u odnosu na sve lokalne zakone i propise. S druge strane, pravni poredak Hrvatske čvrsto stoji na stanovištu da međudržavni ratifikovani sporazum sam po sebi, gotovo po pravilu, ima nedostake koji onemogućavaju direktnu primenu Sporazuma, a to stanovište potvrdio je i Evropski sud za ljudska prava. Zbog toga je neophodno, kako smatraju ovi stručnjaci, da „srpski sudovi preispitaju svoje odluke o vraćanju imovine hrvatskim firmama u Srbiji, jer su one donete direktnom primenom Sporazuma, što je suprotno odluci Evropskog suda i načelu reciprociteta“.
S druge strane postoji i skepticizam oko toga da li će Ustavni sud imati hrabrosti da se bavi ovako važnim pitanjem. Iznosi se rezerva kada je u pitanju primena načela reciprociteta u Srbiji i podseća se na položaj hrvatskih firmi na srpskom tržištu, gde je njihov položaj više nego povlašćen, dok se na hrvatskom tržištu sprovodi diskriminacija prema srpskim preduzećima.
Za srpsku stranu otežavajuća okolnost je odluka Evropskog suda za ljudska prava o izuzeću – sa stavom da Hrvatska do 1997. godine nije bila potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, te da samim tim svi zakonski i podzakonski akti koje je Hrvatska donosila do tada ne mogu biti predmet njihovog razmatranja.
Krucijalno pitanje
Udruženje „Oduzeta imovina“, koje okuplja više preduzeća iz Srbije i BiH sa imovinom u Hrvatskoj, navodi da se u Hrvatskoj vodi oko 180 predmeta vezanih za povraćaj imovine firmama iz Srbije. Sve one poseduju imovinu u Hrvatskoj, koju su sticali dok se živelo u jednoj državi – SFRJ, a kojom ne mogu da raspolažu. Neki od tih slučajeva stigli su do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ali ni tu nije zabeležen neki uspeh. Cilj je da zajedničkim snagama, koristeći pravne i političke instrumente, ostvare prava na povraćaj sopstvene imovine. Udruženje je ranije poslalo pismo svim relevantnim institucijama EU, UN i nevladinim organizacijama koje štite ljudska prava. U pismu ih je upozorilo sa onim što se dešava u Hrvatskoj.
Aneks G Sporazuma o sukcesiji očigledno je postao „mrtvo slovo na papiru“ što se tiče povratka imovinskih i stečenih prava Srba iz Hrvatske i povratka imovine srpskih firmi u Hrvatskoj. Hrvatska odbija rešavanje imovinskih i stečenih prava srpskih povratnika, proteranih Srba i drugih oštećenih građana i zbog toga sistematski opstruiše sprovođenje Aneksa G. Hrvatska krši suštinske evropske vrednosti kao što su jednakost, poštovanje prava manjina, zabrana diskriminacije na nacionalnoj osnovi i vladavina prava. U Hrvatskoj nije moguće da Srbi i srpske firme sudskim putem povrate i zaštite svoja imovinska prava, što jasno pokazuje da u Hrvatskoj ne funkcioniše pravna država.
Da apsurd bude još veći, Hrvatska u sudskim sporovima traži i naplatu sudskih troškova od srpskih preduzeća za otetu srpsku imovinu?!
Udruženje Srba iz Hrvatske već gotovo više od dve decenije ukazuje na ovu problematiku, ali nažalost bez ikakvog pomaka. Vreme prolazi, a na tom planu se ništa značajno ne dešava. Stalni Mešoviti komitet za pitanja sukcesije više se i ne sastaje, pa Hrvatska vešto izbegava da ispoštuje Sporazum o sukcesiji i Rezoluciju Saveta bezbednosti UN od 1. decembra 1997. godine, kojom je svim izbeglim licima potvrđeno pravo na povratak.
Hrvatska je jedina od svih bivših republika SFRJ donela zakon kojim su Srbima oduzeta stanarska prava i tako im onemogućila povratak u oko 40.000 stanova. Iako je Hrvatska u ugovorima kasnije preuzela obavezu da će poštovati imovinska i druga prava svojih sugrađana srpske nacionalnosti, to je izigrala, pre svega Bečki sporazum o sukcesiji. Hrvatska nije uvažila ni Rezoluciju Saveta Evrope iz januara 2010. godine koja je potvrdila da su stambena prava imovinska i samim tim ne mogu se oduzimati, jer su nepovrediva i stečena.
Ulaskom Hrvatske u članstvo EU 2013. godine, sve se manje govori o imovini izbeglih i prognanih Srba, a za takvo ponašanje Hrvatska ne snosi nikakve posledice. Srpski zvaničnici su ranije iznosili da je Srbija navodno uradila sve što je do nje i da joj ne preostaje ništa drugo nego da se obrati UN, koje su garant Sporazuma o sukcesiji.
U svakom slučaju, treba „eskalirati“ pitanje vraćanja imovine srpskih građana i firmi u Hrvatskoj. Zbog složenosti problema, ovo pitanje treba što pre podići na nivo UN, potrebna je znatno aktivnija uloga srpske vlade, a postoji i predlog da ona formira stručni tim ili neku instituciju, koja bi izvršila temeljnu analizu nerešenih pitanja koja se odnose na Aneks G Sporazuma o sukcesiji i predložila diplomatske, političke i pravne mere sa ciljem njihovog rešavanja.
Treba reći da bez rešavanja ovog krucijalnog pitanja povraćaja srpske imovine u Hrvatskoj, teško da može doći do normalizacije odnosa između dve zemlje.
Dejan Jovović
Dejan Jovović je naučni savetnik i nekadašnji pomoćnik saveznog ministra za ekonomske odnose sa inostranstvom SRJ i SCG i kopredsednik Mešovitog međuvladinog komiteta za ekonomsku saradnju sa Hrvatskom. Ekskluzivno za Novi Standard.
BONUS VIDEO:
Izvor: Standard
