Slušam danas Velikog Vođu kako nam objašnjava da je on, opet, naravno, najveći patriota u Srbiji. I kako nije on potpisao sporazum sa NATO paktom, nego prethodna vlast. I kako je, umesto bivše vlasti, on meta napada.
Za sve je Vučiću kriva prethodna vlast. On jedva čeka da ponovo pobedi na izborima, pa da ubeđuje narod da novi Vučić, model 3.0 vodi Srbiju u bolje sutra, a da prethodna vlast nije valjala ničemu.
E, pa, Veliki Vođo, kako ti obično voliš da kažeš, ja „dugo nisam čuo veću glupost“.
HAJDE MALO DA SE BAVIMO FAKTIMA
1. Sporazum sa NATO potpisao je Vuk Drašković, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore u vladi Vojislava Koštunice. Potpisao ga je 18. jula 2005. u Beogradu. Sa tadašnjim generalnim sekretarom NATO Jap de Hop Sheferom.
Dakle, nije ga potpisao nikakav „žuti ološ“, već Vuk Drašković, lider SPO koji je poznata pristalica priključenja Srbije NATO paktu i Evropskoj uniji. Vuk Drašković. „Političar“ koji podržava politiku Velikog Vođe. Kao što i Veliki Vođa njega podržava.
2. Veliki Vođa bi morao, kao pravnik, da zna da sporazum koji potpiše predstavnik jedne države u ime te države mora da se ratifikuje u parlamentu, da bi bio pravno valjan. To je, kažu dobro obavešteni, da je to jedna od osnovnih lekcija iz međunarodnog prava, koje se izučava na drugoj, trećoj i četvrtoj godini na Fakultetu koji je Veliki Vođa završio, a ja hoću da verujem da je i u tom predmetu briljirao.
Isti taj sporazum sa NATO nije ratifikovan u vreme kratkotrajnog postojanja državne zajednice sa Crnogorcima. A nije ratifikovan ni kasnije, dok je „žuti ološ“ (kako to pokušavaju naprednjaci da predstave) vladao ovom zemljom i „uništavao vojsku“. Vidim, naprednjaci je baš unaprediše.
3. Isti taj sporazum je svojevremeno isti taj Aleksandar Vučić sa svojim prijateljima iz Srpske radikalne stranke pljuvao i osuđivao, kvalifikovao ga kao veleizdaju. Čini mi se čak da je u časopisu poznatom po nazivu Velika Srbija (i izvinjavam se unapred ako pišem neistinu), Jadranka Joksimović, danas ministarka bez portfelja zadužena za evro-integracije, a u to vreme mlada i neosporno veoma obrazovana radikalka napisala i neki tekst kojim je osuđivala sporazum. Ili je to uradila gospođa Božić-Talijan. Al’ eto, dođe vreme da se promeni ćurak.
4. Veliki Vođa navodi da, „Ako tražimo od NATO da čuva Kosovo (Metohiju je zaboravio, prim. aut.), moramo da ga pustimo da do njega dođe“.
Koliko je u mom skromnom znanju, Kosovo se graniči sa Crnom Gorom (koja ulazi u NATO) i Albanijom (koja je već punih šest godina u Severnoatlantskom paktu). Tu je i Makedonija koja još nije primljena u Alijansu samo zato što se spori sa Grčkom oko imena, inače je ispunila sve uslove. A Grčka je, kao što znamo, članica NATO. Dakle, Veliki Vođo, s obzirom na to da NATO ima svoje kapacitete vrlo blizu Kosova (i Metohije) – može lako da dopremi svoju tehniku i ljudstvo kopnom. Uostalom, ako ne može kopnom – tu je aerodrom Priština. Zar ne?
5. Kako NATO uspešno čuva Srbe, Srbiju i Srbe na Kosovu, nagledali smo se u proteklih 17 godina. Kako uspešno brani srpske svetinje – videli smo mnogo puta od potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
NA ŠTA JE NEUTRALNA SRBIJA PRISTALA
Tekstom sporazuma koji je potpisao Vuk Drašković u vladi Vojislava Koštunice, a koji je ratifikovao 151 poslanik vladajuće SNS-većine, Srbija se obavezala na sledeće:
Da pripadnici NATO imaju potpunu slobodu kretanja po teritoriji Srbije. U prevodu – ako zažele da svrate do vašeg grada, nije problem. Proći će, čisto onako: može im se.
Da pristupaju svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se vrše ispitivanja i probe. U prevodu: Mi razvijamo nešto u nekom pogonu namenske industrije, a oni svrate i to odgledaju, snime, vide… Uzmu, čak. Da, moći će i da uzmu, a o tome za nekoliko redova.
Srbija se obavezala da imovina NATO i njegovog osoblja bude oslobođeno poreza i carina. U prevodu – Srbine – ko te jebe što nisi član NATO pa da i ti budeš oslobođen od poreza i carina.
Sporazumom je predviđeno da članovi Alijanse po Bečkoj konvenciji uživaju diplomatski imunitet. U prevodu – ako vam uzmu ono što smo pominjali govoreći o namenskoj industriji – ne možete da im oduzmete. A ne možete ni da kažete da su lopovi. Ni da ih pretresete. Jer imaju diplomatski imunitet. I ako zgaze nekog nesrećnika. Nikom ništa. Biće im žao. Ali, kolateralna šteta… I diplomatski imunitet.
Srbija se obavezala i na „mogućnost razmene poverljivih informacija“. U prevodu: Helou, ovde Džon iz sedišta NATO. Koliko vam je danas vojnika smešteno na položaju tom i tom, baš bismo hteli da malo vežbamo gađanje… A šta vam radi od PVO sistema? Ništa? I još niste dobili od Rusa onaj S300? Ne? Samo maketu? Novu maketu? Vau, hvala…
I šta kažeš, Vučiću? Ti si meta i žrtva zlonamernih kritika onih koji nisu patriote, dok ti braniš Srbe na Kosovu (i Metohiji)? Važi. A ja se zakopčavam na leđima.
ŠTA DALJE?
Dalje može (teorijski) da se desi da Master Toma Bajčetinski odbije da potpiše ratifikovani sporazum. Kao što je onomad odbio da potpiše zakon kojim bi Nikola Petrović, verni pratilac Aleksandra Vučića, zajedno sa Nebojšom Stefanovićem i drugima stekao gomilu nekretnina.
Da li će se to desiti? Lično, ne verujem. Ali, ako to bude uradio – biće to prvi potez Master Tome koji ću pozdraviti.
Ne zato što sam rusofil ili evroskeptik. Nego zato što je, jednostavno, ovakav sporazum gori nego što je bio onaj na koji su 1941. svoje potpise stavili Cvetković i Maček.
Nego, ko će meni od naprednjaka da objasni kada je Veliki Vođa promenio prezime iz „Vučić“ u „NATOvić“?
Sutra će biti ravno 50 dana boljeg života. Vreme je za prvu zdravicu, narode.
Aleksandar Bećić
Kolumnista
