Kako smo dospeli dovde

Bezobzirni, beskrupulozni i bestijalni materijalizam zagospodario je i Srbima i umesto Boga Logosa ustoličio boga novca. Danas, u kupoprodajni aranžman može da se spakuje bilo šta. Sve je dobilo cenu, i istovremeno izgubilo vrednost. Ljudi su se u trci za novcem, profitom, društvenim statusom, hedonizmom udaljili od osnovne ljudske odlike – ljudskosti, od moralnih vrednosti, slobode, pravednosti i poštenja…

Naslov ovoga teksta mogao bih da naznačim i kao citat, povezući napisano sa poslednjom knjigom Nebojše Popova u kojoj je on, autobiografskom i memoarskom kičicom, slikao period od 1939. do 2015. godine. Ali, ne bih se oslanjao na tu zanimljivu knjigu ovom prilikom, a pominjem je jer bih i sam govorio o tome kako smo dospeli dovde. Popov se, pre mene, upitao isto, kao što su se verovatno to isto pitali i mnogi neznani ljudi, a slično ili isto pitanje postavljaće i drugi, i ubuduće. Od početka devedesetih godina prošlog veka do danas prošlo je više od četvrt veka. Cela jedna generacija je nestala, stotine hiljada ljudi je pobeglo odavde, a mnogo više od toga se rodilo i, na žalost, oko tri miliona je pomrlo. Ovde više ne žive isti ljudi. Da li treba posebno naglašavati i to da su se okolnosti preokrenule naglavačke, nekoliko puta, a opet, sistem je opstao, to maligno tkivo u društvu ne samo da je preživelo nego se proširilo.

Da li smo doživeli nesreću da je lošu vlast smenjivala gora nezavisno od kakvoće birača, ili smo imali primerenu vlast – dostojni reprezent stanovišta? Posle pola veka (samo)dokazivanja ovo i nije neka dilema. Odgovor na to pitanje nije neizvestan.

U zemlji u kojoj se novcem, uticajem ili kontrauslugama kupuje: mesto u vrtiću za dete, uspeh na kraju polugođa ili kraju školske godine, ispiti na fakultetu, diploma i disertacija, a potom i radno mesto. U državi u kojoj se kupuje lekarska pažnja, mesto na listi čekanja za onkološku terapiju ili dijagnostiku, ili pak u kojoj se burazerski dogovara rešenje problema sa saobraćajcem, finansijskom, građevinskom ili sanitarnom inspekcijom. U državi koja, ako ste dovoljno privilegovani, može zaboraviti da ste poreski obveznik, ili ako “poznajete ljude” mogu vam i račun za utrošenu električnu struju višestruko umanjiti, možete dobaviti “dozvolu” da parkirate gde vam je volja ili još gore, da ste večno nedostupni sudskim i prekršajnim organima po raznoraznim (ne)delima od sitnih prekršaja do pokušaja ubistava, trgovine narkoticima i čemu sve još ne. Ako ste dovoljno visoko pozicionirani i rado viđeni u vlastodržačkim krugovima, ili dovoljno platežno sposobni, ni poternice Interpola ođe neće da važe. Od ove sumorne “Proklete avlije”, zaista, ako ste vlast i ako baštinite njihovu praksu, nigde na svetu nećete naći bolje mesto za život, špekulacije, korupciju i prevare, jednom rečju “foru” na koju umnožavate kapital i zarađujete novac. Pa čak i ako niste deo ekipe koja deli plen, radije dajete sve od sebe da postanete deo tog društva, nego što osećate potrebu da se protiv toga pobunite, i istinski borite.

Posle toga nekako prirodno dolazi to da se mediji u Srbiji pitaju da li su normalni neki huligani koji na društvenim mrežama objavljuju spaljivanje knjige izvesne Kije Kockar, ili ne vide ništa skandalozno u tome što stanovnici novobeogradskog 62. bloka uredno spakovano đubre, sa sve kesom izbacuju iz stana preko terase ili kroz prozor. Pa su im kontejneri višak, a automobili, i trotoari “okićeni” kao beogradski novogodiši ukrasi malog Siniše, i naslednika mu Vesića. To čine i sa dečjim pelenama i iskorišćenim kondomima potpuno ravnopravno kao i sa ostacima hrane bilo da su u tečnom ili čvrstom stanju, a na sveopštu „radost“ prolaznika i onih koji od toga samo što nisu potpuno sišli s uma… Za to vreme Komunalna policija asistira u Busplus zasedama, jer i gradskoj vlasti treba novac kao i onoj republičkoj, a i onoj opštinskoj. I odmah da razjasnimo da primeri ovde nisu usamljeni već su ilustrativni. Takvih slučajeva je toliko da čine uobičajene obrasce ponašanja, a o incidentima možemo govoriti tek ako se neko protiv tih masovnih nenormalnosti pobuni. Na trenutak i bezuspešno, jer se već posle kratkog manje-više skromnog talasanja žabokrečenina ponovo vrati tamo gde je bila, na svoje mesto.

Trka za profitom

U nekoliko poslednjih decenija etalon ljudske vrednostu u dobrom delu čovečanstva doduše, ali pre svega u nas, postao je novac. Sve je podređeno sticanju materijalih vrednosti i to po svaku cenu. A marš ka tom cilju uglavnom vodi preko leševa. Onaj ko ima novca kupuje sve (korupcijom), a oni koji nemaju novac čine sve ne bi li ga zaradili, da bi, kao i ovi prvi, sebi obezbedili privilegije.

Istini za volju od nastanka novca i privatne svojine postojala je korupicija. Nigde na svetu ona nije eliminisana, ali sistemi kontrole ovu pojavu drže za društvo i državu u podnošljivim okvirima, okvirima koji egzistencijalno ne ugrožavaju sistem. Kod nas su stvari drukčije. Pravni sistem i vladavina prava odavno su zatrti, a koruptivni model je ne samo modus operandi pretežnog broja stanovnika, nego je i poželjni model ponašanja, ideal.

Međutim, kad govorimo o ovoj merkantilnoj prirodi možemo odmah, u tom duhu, zaključiti, da i taj izbor ima svoju cenu. Za takav put se plaća drumarina, i porez, i taksa jer je odavno sa ove planete proteran “besplatan ručak”. Uvek neko nekad plati cenu, i uvek je ta cena mnogo veća od one koju je trebalo da plati onaj ko je račun napravio. I tako ukrug. Od onog radnika koji je iz društvene firme krao eksere, do onog direktora ili stečajnog upravnika koji je pokrao milione evra. Od onog što krade voće, do onog što krade budžet. Toliko je poslova ovde “završavano” da nijedan normalan sistem pod kapom nebeskom to ne bi mogao da izdrži, a da se ne pretvori baš u ovakvog monstruma od sistema kojeg možemo da primetimo oko sebe. Iako je vlast koja upravlja najodgovornija, ona nije i jedina za to odgovorna. Narod koji je glasa, uvek zaslužuje vlast koju ima.

A kako je novac postao mera svemu? Ova zlokobna perverzija nastala je jer je prethodno u ovome društvu nastalo plodno tle za takvo šta. Ateizam i udaljavanje od vere, s jedne strane, i kompromitujuće delovanje nekih sveštenika i episkopa s druge strane, gurnuli su masu ka liniji manjeg otpora (naterali „žabu u vodu“). Bezobzirni, beskrupulozni i bestijalni materijalizam zagospodario je i Srbima i umesto Boga Logosa ustoličio boga novca. Danas, u kupoprodajni aranžman može da se spakuje bilo šta. Sve je dobilo cenu, i istovremeno izgubilo vrednost. Ljudi su se u trci za novcem, profitom, društvenim statusom, hedonizmom udaljili od osnovne ljudske odlike – ljudskosti, od moralnih vrednosti, slobode, pravednosti i poštenja…

Na drugoj strani prosvetni sistem je satrt. Obrazovanje uništeno. Ako obrazovni sistem uopšte postoji, on danas stvara kretene, a samo lična inicijativa i požrtvovanost u takvom okruženju, poput svojevrsnog incidenta, stvara kvalitet koji, pošto se ovaploti, odleti na Zapad. Oba procesa smanjuju potencijal za ozdravljenje jer ko uopšte može da se ovoj anomiji suprotstavi?!

Elita? Elita je gora od baze jer njen pretežni deo ne samo da isključivo zanima sticanje materijalnog bogatstva, privilegija i moći, nego za posledice takvog postupanja i ne haju. Svesno i s umišljajem naplaćuju svoje usluge, propagandu ili ćutanje, delovanje ili nedelovanje bez savesti i odgovornosti. Jedan ogroman deo tih ljudi radi za novac, a u interesu drugih zemalja a sve protiv interesa građana i države Srbije. Drugi, takođe veći deo radi samo u korist sopstvenoga džepa. Elita u Srbiji danas se gadi sopstvenoga naroda, a narod prezire elitu, a i jedni i drugi rade istu stvar – kradu, kraduckaju, otimaju, varaju, iskorišćavaju, bahate se… koliko je kome dostupno i za koliko je ko vešt i lukav. I, naravno, ima i ponešto poštenog sveta. I kada sve to traje bezmalo trideset godina, eto odgovora na pitanje: „Kako smo dospeli dovde“.

Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs