Kako smo u Bačkom Jarku priznali zločin koji su počinili titoisti

Kao monarhista, srpski rodoljub, i konzervativac iz Bačke (za one koji ne mogu da shvate, neka me zovu srpski nacionalista), osećam se pozvan da prokomentarišem otkrivanje spomenika nastradalim, umrlim i likvidiranim Švabama Bačke i Banata u Bačkom Jarku, ali ne samo u Bačkom Jarku, nego i u Knićaninu i Gakovu.

Naše komšije Nemci su, u velikoj većini, sa zadovoljstvom, neskrivenom srećom i ovacijama dočekali Hitlerovu okupaciju Bačke i Banata 1941. godine. Dok su u Banatu imali svoju vlast, u Bačkoj su nevoljno priznavali vlast Hortijeve Mađarske. Velika većina (ali ne svi), slali su sinove u SS jedinice i Vermaht. Ostrašćenost i vera u pobedu kod njih je bila tolika da je neretko bio slučaj da majka prijavi sina u SS dobrovoljce, iako je muž Srbin, pa su tako moje komšije Svetozar i Radovan Protić bili SS i vojnici Vermahta, jer je majka Švabica od malena u njima ulivala ljubav prema velikoj Nemačkoj. Svetozar je posle rata odležao nekoliko godina robije, jer nikada nije iskreno voleo nemačku stranu, niti rat u koji je bukvalno bio gurnut. Umro je u svom selu, uz opelo pravoslavnog sveštenika i tamburaše koji su mu svirali najomiljeniju pesmu. Radovan je preživeo 11 godina robije, pa otišao jednom zauvek u Nemačku gde danas ima potomke, žestoke Nemce sa srpskim prezimenom.

Jedan manji deo Nemaca je bio protiv Hitlera, uglavnom nešto komunista (iako je i njih apsorbovao nacional-socijalizam), i jedan deo tzv. Belih Nemaca. Oni to ni na koji način nisu pokazivali, jer su bili u ogromnoj manjini. Posle sloma kod Staljingrada, jedan bogatiji sloj Nemaca, koji su imali rodbinu u Nemačkoj, počeli su sa iseljavanjem i prodajom imovine. U septembru 1944-te godine, kada je svakom bilo jasno da je Treći rajh propao, svaka nemačka porodica je dobila uputstvo za povlačenje i evakuaciju. U tom uputstvu navedeno je šta se može poneti od namirnica, odeće, obuće i nameštaja po glavi porodice, uz već poznate propagande trikove kako je to privremeno, i kako Hitler sprema tajno oružje koje će potući neprijatelja. Evakuacija je sprovedena organizovano i tadašnja vlast je otimala konje i kola od Srba, to pravdala i dugim putem za Nemačku. Ipak jedan manji deo Nemaca se nije odazvao. Radilo se o starijima, pojedinim porodicama koji su izgubili sinove na frontu, sirotinji i „Belim Švabama“. Titoizam upravo na tim ljudima – pored četnika, monarhista, kulaka i građanske inteligencije – pokazuje svu svoju surovost.

Treba podvući da je tada komandant vojne oblasti za Bačku, Baranju i Banat bio Ivan Rukavina –– Hrvat, koga je postavio samozvani maršal Tito. Da je cilj bio dokopati se preostalih nemačkih imanja ili iseliti Nemce sa teritorija koje su nekada kolonizovali, svi preostali Nemci su mogli biti evakuisani do austrijske granice, po principu retorzije. Ne, cilj je bio osveta pogrešnim ljudima, kako i dolikuje krvoločnim kompartijskim poslušnicima anonimnog i samozvanog maršala Tita.

Da li je bilo zločina prema nemačkim civilima, zarobljenim vojnicima i rodbini Hitlerovih vojnika?

Da, bilo je velikih zločina, silovanja pre svega, ali i egzekucija, i nema sela u Bačkoj i Banatu gde su živeli Nemci gde nema masovne grobnice od 5 do 50 streljanih. Brojka od 6000 ljudi u Bačkom Jarku je preuveličana, jer se radi o ljudima koji su umrli prirodnom smrću usled bolesti, zaraze, ali i starosti, ali za to je kriva opet naša nebriga i nezainteresovanost.

Ovlašćenje Ivana Josipa Rukavine – kliknite na sliku za uvećanje (Izvor)

Treba zbog istine podvući da su ove zločine činili bački i banatski starosedeoci (a ne kolonisti koji će doći tek 1946. – kako to sada hoće da predstave vojvođanerski separatisti). To su činili predratni komunisti koji su preživeli rat, bitange i ispičuture, ološ koji je bio idealan da sprovodi politiku kroato-komunista Broza i Rukavine. Po Milanu Paroškom, koji je imao uvid u arhivu, Ivan Josip Rukavina je izdao i naredbu: Funarić Stjepanu, Kladarin Đuri, Spasić Branku i drugim šest blanko ovlašćenim da sa Nemcima i Nemicama „rade šta hoće“. Ove naredbe se čuvaju u Arhivu Vojvodine. Neki od partizanskih komesara i komandanata u Banatu i Bačkoj bili su i Jovan i Slavko Veselinov, otac i stric Dragana Veselinova – vojvođanerskog autonomaškog i separatističkog lidera. Skoro u 99% slučaja baštinici avnojevskih i kroato-komunističkih tekovina (kao što je AP Vojvodina) i najveći Vojvođaneri su potomci ubica i koljača sa ovih stratišta. Razni kasniji autonomaški ideolozi i Titovi poltroni, seoska ološ i žgadija su – u ime i sa naredbom Tita, partije i oslobodilaca – pljačkali nemačke kuće, pa su docniji kolonisti došli u prazne domove iz kojih nisu iznete samo kaljeve peći, a nekada i one.

Lično sam bio za to da u mom selu Tovariševu pronađemo masovnu grobnicu gde je ubijeno 13 Švaba, i da to mesto obeležimo, strahujući da će jednog dana to uraditi oni koji će hteti u tome da prikažu zločin „velikosrpskih nacionalista i šovinista“, utoliko više što znamo da je srpska vojska 1918. godine oslobodila i Bačku i Banat bez ijednog šamara zarobljenim Nemcima, iako su upravo ti Nemci (većina) kao vojnici austrougarske vojske palili i činili zločine po Mačvi i Šumadiji od 1915-1918.

Komunistički koljači u mom selu su toliko bili sigurni u naredbu samozvanog T. T. – u narodu poznatog kao Tito – da su, vodeći kolonu Švaba na egzekuciju ašovima, pretili svakome ko bi im nešto rekao. Deda Mirko Baćin, koji je sedeo ispred kuće, svoje poznanike seoske komuniste zaustavio je i rekao „ljudi šta to radite, ostavite ih ili poterajte u Nemačku“, da bi sa druge strane dobio pretnju – ako ne zaćuti da će i on završiti u koloni.

Kada sam predložio svojim drugarima da mi prvi otkopamo masovnu grobnicu i da na ploči napišemo čije su to žrtve i ko su ubice, naišao sam na snažan otpor onih kojima su nacistički okupatori počinili zločine u familiji.

Pokušaj drugosrbijanskih i vojvođanerskih otpadnika da ovaj zločin povežu sa zločinima iz devedesetih, i sve to predstave kao deo „velikosrpskog mentaliteta“, uopšte nije bezazlen.

Vučićevo dodvoravanje „nemačkim prijateljima“ moglo je da bude spretnije i na srpsku korist da je na spomeniku napisano ŽRTVE TITOIZMA, ŽRTVE JOSIPA BROZA I IVANA RUKAVINE. Umesto toga dobili smo Vučićevo priznanje krivice za zločin koji nismo počinili, i u čijem zločinu smo i sami postradali od istih krvnika Broza, Rukavine, Peke, Koče i sličnih:

„Ima mnogo nevino stradalih i nisam danas ovde da bih govorio o zločinima SS divizije, danas sam ovde da govorim o onome što smo mi nekada pogrešno učinili jer samo time ulazimo u red velikih naroda, samo time ćemo zaslužiti poštovanje naših žrtava i u Jasenovcu i Jadovnu, do Hercegovine i Prebilovaca.“

Da je na spomeniku napisano ŽRTVE TITOIZMA, i da se u isto vreme, ili pre otkrivanja spomenka počelo sa eshumacijom pobijenih civila, monarhista, kulaka i antikomunista po jamama u Čajetini, Čačku, LJigu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Šapcu, Višegradu i drugim mestima, sve ovo bi moglo da bude u korist istine i srpskog naroda.

Ovako, još jednom smo pucali sebi u koleno, na radost srpskih otpadnika, vekovnih neprijatelja, idolopoklonika Broza, vojvođanera i sličnih antisrba.

Na spomeniku je tekst koji ne govori ništa, a daje prostora manipulaciji koje se svi bojimo:

„Ovaj spomenik čuva sećanje na naše sugrađane, podunavske Švabe, koji su u logoru za interniranje u Bačkom Jarku stradali i našli ovde večni mir. Neka počivaju u miru, mi ih nećemo zaboraviti“.

I pored svega, na nama je da širimo istinu kako znamo i umemo. Moj sugrađanin je pre par dana kao profesionalni vozač, vozio autobus sa gostima iz Nemačke koji su došli na svečanost otkrivanja spomenika u Bačkom Jarku. Ne znajući da vozač razume nemački, putnici su se opustili i komentarisali kako je to „zločin Srba“ i da će konačno biti obeležje. Vozač se okrenuo i na nemačkom pred celim autobusom rekao: „Nadam se da ćete i vi isto uraditi u Dahau i Mathauzenu, i podići spomenik pobijenim Srbima.“

Ceo autobus je ćutao dok nisu stigli do Bačkog Jarka.

Jovan Ranisavljev, Tovariševo

www.stanjestvari.com