Kako sprečiti da Srbija postane rudarska kolonija EU?

Najviše što bi Srbi mogli da urade je da objave – da odbijaju da predaju litijum evropskim konkvistadorima, te da obećaju da ga neće dati ni Kini. Jer, evropski pljačkaši svoju pljačku pravdaju tako – moramo da uzmemo mi, da nam ne bi uzeli Kinezi
Dok Tramp najavljuje otimanje Grenlanda i Panamskog kanala, dok se pogađa s Ukrajinom šta će im uzeti za desetine milijardi koje je Amerika dala kroz svoje oružje, Evropska unija se usmerila na srpski litijum – oko Loznice u Srbiji i oko Lopara u Republici Srpskoj.

Demokratija ne zna za dogovor. Budite srećni što ćemo to da vam uzmemo, javljaju iz Brisela (Vašington nije više zainteresovan), računajući da su s druge strane budale i prevaranti. Jer, to nije bilo šta – to je, brajko moj, strateški interes EU. Vi ste na „evropskom putu“ (dakle, sve znate a idete!) i podrazumeva se da je vama interes EU najvažniji.

Srbija se s tim pritiskom bori duže – sa promenljivim stavom vlasti i odlučnim odgovorom naroda: Rio Tinto, marš sa Drine! Gotovo da se može reći da su se građani čitave zemlje izjasnili – javnim protestima. I u sadašnjim studentskim protestima to je jedna od važnijih tačaka.

Ovih dana je u Bijeljini održan protestni skup „Odbrana Majevice od rudnika litijuma“. (Nije to prvo odbijanje građana.) Argumenti su isti kao i u Srbiji – daje se sve nizašta, a posledice koje će doneti Rio Tinto su pretvaranje izuzetno lepih krajeva u – pustinju. Nešto kao Mesečeva površina.

Pljačka zemlje
„Tehnologija koja bi se koristila je do kraja nepoznata, ali je jasno da se koristi sumporna kiselina koja može da nanese ozbiljnu štetu životnoj sredini. Tu su i vodotoci reke Janje i reke Gnjice, gde bi sa mogućim ispuštenim toksičnim materijalom bila narušena priroda ne samo u Majevici, već i u Semberiji i u Posavini. I na kraju, ovakvog rudnika nema nigde u Evropi“ – iznosi Rado Savić, načelnik Lopara. (Litijum se, zasad, uglavnom eksploatiše u pustinjama.)

Vladi RS je u februaru ove godine podneta inicijativa od strane UG „Čuvari Majevice“ da se Majevica proglasi parkom prirode i taj proces je u toku. Vlada verovatno se čeka rasplet u Srbiji. Pa, Loznica je oko pedeset kilometara od Lopara. To je ista zemlja, kroz koju juri valovita Drina, a onda su ljudi po njoj povukli državnu granicu.

Međutim, u RS se valjda opet po ugledu na Srbiju menjaju zakoni. Narodna skupština RS (njen većinski deo, 44 narodna poslanika) juna prošle godine je promenila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o geološkim istraživanjima RS, kojim se predviđa da više nije potrebna saglasnost lokalne zajednice da bi se na njenoj teritoriji vršila geološka istraživanja i eventualno iskopavale rude.

Najprostije bi bilo one koji budu protiv litijuma otpisivati kao – populiste. To je nekad zvučalo loše, ali stvari se menjaju posle AfD, Mari Lepen, Đorđeskua i još takvih.

Čuvaeni antisrpski zakonodavac Kristijan Šmit neće imati ništa protiv takvih zakona. Jer, između ostalog, on je i poslan u Sarajevo da pomogne u pljački teritorije i ljudi BiH, po potrebama Brisela i Vašingtona. Možda nekome izgleda drugačije kad imovinu RS otima „zakonski“ – od toga kad se imovina „daje na prekopavanje“ korporacijama kao što je Rio Tinto. Ali, da se ne zavaravamo. Na kraju se to svodi na isto.

Koju su to zemlju korporacije tog tipa učinile razvijenom i srećnom? To vam je južnoameričko-afrički put uspeha i dobrog života. Do juče smo o takvom progresu govorili s prezirom. Da li se to Rio Tinto popravio ili smo mi počeli da mislimo da smo bili budale kad smo izbegavali da budemo Kongo?

Narodni otpor
S druge strane, donošenjem odluka koje iznuđuju EU i Zapad, naše vlasti ne bi uradile ništa ni za sebe, ni za svoj narod. U to smo se, valjda, uverili! Mogu se očekivati samo nove ucene, nove otmice i još grublje pretnje. Jedino bi neki naši, bliski vlasti, mogli očekivati neke provizije.

Ali, nema smisla zbog toga uništavati svoju zemlju i da umesto bistrih reka i čistih izvora imamo jezera sumporne kiseline. I da nam odgovori ministara ne liče na citate iz humoreski: „Neće biti zagađenja zbog litijuma, jer se građani snabdevaju vodom iz gradskog vodovoda.“ (ministarka energetike i rudarstva Srbije Dubravka Đedović Handanović)

Donošenjem odluka koje iznuđuju EU i Zapad naše vlasti ne bi uradile ništa ni za sebe, ni za svoj narod

Dosad smo se raseljavali, a s Rio-tinto-progresom možemo ući u fazu proterivanja stanovništa. A nizašta. Zbog rudne rente od jednocifrenih procenata!? Ako narod na to ne pristaje, nema razloga da ga njegova vlast nateruje.

Dobro, možda ludi narod ne vidi ono što vide pametne vlasti, ali – to je njegova odluka. Oni su, kažu teorije, ustavi i zakoni, birali narodne predstavnike (parlamentarnu, izvršnu i sudsku vlast) da slušaju njih, narod, a ne da ih „pametne vlasti“ uče pameti. I posebno osetljiva stvar je što sukobi s narodom vode u igre s neizvesnim završnicama – i za narod i za političare. U Srbiji, i raznim evropskim zemljama, to traje mesecima. U Republici Srpskoj bi sve možda bilo još kompleksnije i opasnije.

Nasilje nad narodnim htenjima sada je moderno u Evropi (Francuska, Rumunija, Moldavija itd), ali to ne vodi nikuda. Kad je sto poslanika Bundestaga zatražilo da se zabrani AfD pred lokalne izbore dobilo je odgovor – bivši DDR je, praktično, partijski otcepljena od Zapadne Nemačke. I tri četvrtine mlađih glasača je nepovratno izgubljeno za „stare stranke“.

U različitim zemljama različiti su povodi, a besperspektivno osiromašenje naroda spada u razloge koji se svuda pojavljuju. Domaćin koji rasprodaje svoje nikome ne izgleda kao da rešava problem. Posebno ne danas.

Tramp je, sa idejom da Amerika opet počne da bude svoja na svome, ubrzao stvari. Ali, Tramp najavljuje da će se trampistički Zapad otvoreno dati u pljačku ostatka sveta. Koga mogu, naravno. Sumorna projekcija budućnosti biće ako i mi sami budemo radili na tome da postanemo Ukrajina – zemlja oko čijeg bogatstva se licitira kao na pijaci. Ima nekog smisla da se Bošnjaci, Hrvati ili Slovenci podaju tom zahtevu – njima je Amerika napravila države, i to se u istoriji uvek plaća.

Ali Srbi – oni su već platili preskupu cenu „zapadnih radova“: tranzicije, reči koja je sinonim za otvorenu pljačku; pa na kraju – implementiranog političkog sistema, što je „kolonijalna demokratija“ koja je tu da pljačka ne bude ometana.

Ubrzanje procesa
Mada stvari sa njim nisu proste, litijum je i tačka otpora. Kako se ono govorilo: Lopare ne smeju pasti! (Pre toga, naravno, Jadar ne sme pasti!) Najviše što bi Srbi mogli da urade je da objave – da odbijaju da predaju litijum evropskim konkvistadorima, a obećavaju – da ga neće dati ni Kini. Jer, evropski pljačkaši svoju pljačku pravdaju tako – moramo da uzmemo mi, da nam to ne bi uzeli Kinezi!

Ima tome tridesetak godina kako su izgovorene reči: „Doći će dan kada će nam se u ekonomiju uvući neznalice i plaćenici stranih konzorcija i korporacija, doći će dan kada će svoje ljude imenovati premijerima, državnicima, taj dan biti će sprovod naše suverenosti i demokracije, taj dan biće sprovod slobode, prava radnika i svijeta kakvog smo poznavali, taj dan će doći uskoro, a mi ćemo ga slaviti kao državni praznik.“

To nisu reči proroka, nego Branka Horvata (1928-2003), čuvenog ekonomiste (radni vek je proveo u Zagrebu i Beogradu), univerzitetskog profesora, kandidata za Nobelovu nagradu. Ovo su reči znanja. I realnog sagledavanja kuda ide ovaj svet finansijsko-koprorativnog kapitala. Nije se tome lako odupirati, ali može se. Vreme je takvo da oni koji nas vode moraju misliti – državnički realno. I, stvar je prosta.

Nisu retki glasovi ozbiljnih ljudi da litijum, verovatno, neće biti osnova nove elektrifikacije auta, telefona i sl. A ako ipak bude, to što nećete da date svoje rezerve litijuma (oko 1,5 milion tona) znači da ništa nećete izgubiti.

A taj „veliki svet“ koji se trese pred budućnošću, može da drugde reši svoje „strateške potrebe“. Jer, najveće svetske zalihe litijuma su u Boliviji 21 milion tona, pa u Argentini 19,3 miliona tona, u Čileu 9,6, a u Australiji 6,4 miliona tona.

Srbija, prema procenama, leži na 1,2 miliona tona ovog metala. Sa Republikom Srpskom možda 1,5. Nije malo, ali svakako nije presudno ni za šta.

A Evropljani, ako ih svrbe prsti, mogu da kopaju u svojim zemljama – u Austriji, Češkoj, Nemačkoj, Španiji… Ako im dozvoli narod koji tamo živi. Za narod koji je na „evropskom putu“ kome se ne vidi kraj, a koji više i nije neki put – prilika je da pogleda oko sebe. Nije sve u litijumu, ima nešto i u – ljudskom mozgu.