U celoj Srbiji, a Vojvodini pogotovo, mnogo porodica i familija ima pored prezimena i nadimak . U Istočnoj Srbiji to je prekor, u Banatu poruganija, a u Bačkoj i Sremu špicname ili špicnamet.
Špicnamet (od nemačkog – spitz – oštar, šiljast, igla, zajedljiv) i name – ime). Špicname (ono t se u izgovoru izgubilo) je staro skoro koliko i prezime, neki datiraju čak iz 18. i 19. veka, i svi članovi familije se rado odazivaju na njega. Često ga dopisuju uz svoje prezime i od malih nogu uče decu da znaju „čiji je”, ako ga neko upita.
Špicname ima oblik prezimena i završava se na „ić”, “ski”, “in”, “ov” ili „ev”, i nasleđuje se po muškoj liniji.
Ponekad ima slučajeva da kada neki muški potomak ima mnogo muške dece, dobije svoj „nadimak” koji vremenom preraste u „drugi špicname”. Nadimak se lično „zarađuje, stiče i dobija”, bez obzira na pol i uzrast, obično protiv svoje volje i često je predmet ljutnje, svađa, a bilo je i tuča.
Nadimak je naša „specijalnost”, obično sadrži u sebi podsmeh, neku izraženu manu, osobeno ponašanje, fizičku karakteristiku ili pak trenutno ponašanje u nekom događaju. Posebno interesantno je bivalo kad se doseli odrasla osoba, došljak ili dođoš u selo, i tada postaje meta pažljivog „osmatranja, snimanja i beleženja” njegovog ponašanja, navika, načina govora, fizičkog izgleda, zanimanja, načina rada i onda kad se niko ne nada, kao grom iz vedra neba, „rodi” se nadimak.
Nosilac nadimka može da se ljuti koliko hoće, ali njegova reakcija uopšte ne menja stvar. Spasa mu nema, nadimak se još više učvršćuje i dešavalo se da mu seoska deca, još „prkose” šorom i dozivaju ga iz parka i skrovitih mesta. Od tog vremena, dođoš postaje nađoš, i sad on stiče pravo da „kumuje” nadimku nekom drugom dođošu.
Većina starih “domorodačkih” porodica imala je svoj nadimak iliti špicname. Tako postoje nadimci poput Šargarepinih, Vrabicinih, Odžačarovih, Džidžinih, Čanjikinih, Guskovih, Furtinih, Šapurikini, Tutani, Balangovi, Bandarovi…
Nadimci u Vojvodini mogu se podeliti po pripadanju i poreklu pa postoje recimo nadimci:
– životinjskog porekla: Buvini, Vrabicini, Zecovi, Patkovi, Guskovi, Kučetovi…
-rođačkog porekla: Čikini, Ujkini, Baćini, Tejkini…
-stranog porekla: Švabini, Rusovi, Pištini, Vlajini, Madžarevi…
-po poreklu jela i namirnica: Medeni, Bundevarini, Štrudlini, Lebarini, Ćuftini…
Pročitajte i Baka Joka se udavala čak 17 puta, a od sećanje na bračne dogodovštine mogla bi da napiše opširniji roman
-po zanimanju: Šusterovi, Pinterovi, Odžačarovi, Zlatarovi, Molerovi…
-po osnovu imena predmeta: Čuturini, Tepsijini, Šapurikini, Čokanjovi, Begešini…
-po osnovu osobina: Glavonjini, Okini, Trtini, Čačkalovi…
-ima i onih nedefinisanih: Kručilovi, Čakele, Puflikini, Bakikini…
Naravno, vremena se menjaju i demografija Vojvodine je puno izmenjena migracijama koje su posledica turbulentnih dešavanja i ratova na našim prostorima pa porodice koje su došle iz Bosne, Slavonije, Like i drugih krajeva uglavnom nemaju nadimke (Lička prezimena su uglavnom nadimci, ali o tom možda drugom prilikom).
Prava značenja skoro svih špicnameta su odavno izgubljena ali i dalje stariji ljudi u Vojvodini drže do nadimaka i na pitanje ”Čiji si ti” ne očekuju prezime kao odgovor.
(Tekst je inspirisan knjigom “Salajka koje (više) nema” , autora Branimira Jovanovića)
Opanak.net/ Preuzeto sa portala dotkomsite.com/Autor: postar000
