Kako su Britanci uspeli da uprljaju predsednika SANU i srpsku pamet, i skoro sve Srbe

SANU odavno predvode zanatlije, tj. intelektualci opšte prakse

• Komunističko-naprednjačka vlast priznala je Kosovo i sad može da bira hoće li se otud „dostojanstveno“ povući držeći gaće ispod kolena ili iznad njih.
• Brozov režim je posle Drugog svetskog rata zabranio povratak na razorena ognjišta onim Srbima koji su s Kosmeta prognani za vreme rata i tako je ostavljen prostor za divlju kolonizaciju 300.000 Šiptara iz Arbanije
• Zatiranje tamošnjih Srba trajalo je decenijama po diktatu komunističke vlasti
• Kod Uneska „zaštitili“ tri srpska manastira na Kosovu, a niz vodu pustili stotine drugih po ostalim oblastima Srpstva

Piše: Dragoljub Petrović, srpski lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor

Izjava predsednika SANU Vladimira Kostića da je Kosovo izgubljeno i da to narodu neko treba da kaže izazvala je sporove koji podsećaju na ona vremena koja je obeležila pojava Memoranduma, a posle kojega je Akademija zaćutala. I ostala nema do ove izjave njenoga predsednika.

Ta je izjava izazvala mnoge reakcije visokih zvaničnika, ali da iza nje stoje i neke mračne sile koje, i inače, određuju srpsku sudbinu, javnost saznaje još pre pet godina, iz teksta dr Branislava Ristivojevića (Pečat, 394/2015, 26–27) iz koga se lepo vidi da Englezi ne odustaju ni od 27. marta, ni od podrške komunistima u ratu protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini, ni od trgovine s Nemcima usmerene protiv Srba i Rusa („Britanci propustili nemačke krstarice u Crno more 1914. i doveli do ruske i srpske katastrofe“), ni od rezolucije o Srebrenici, ni od politike prema Kosovu…

Akademiju odavno predvode zanatlije, tj. intelektualci opšte prakse

Pa su, eto, upotrebili i predsednika SANU i uspeli da uprljaju i njega, i srpsku pamet, i Srbe u celini. I moglo im je biti kad Akademiju odavno predvode zanatlije, tj. intelektualci opšte prakse, i pored njih ne mogu se čuti oni koji dublje razumeju i istoriju srpskog naroda i makar nešto od dubine njegove duše.

Tako se desilo da je na čelu Akademije 12 godina bio mostograditelj, pored njega (i stotinak „njegovih prirodnjaka“) istoričar nije mogao proći, a kad je mostograditelj zaključio „da je bilo dosta“ i da treba da se povuče, za njegov položaj kandidovala su se tri lekara, koji su znali kako se drži stetoskop ili skalpel, ali ih je verovatno bilo previše opterećivati pitanjima znaju li oni gde su Kosovo i Metohija, a kamoli šta se tamo događa i kako to Englezi zamišljaju da ga Srbi moraju „dostojanstveno“ napustiti.

Nekih se pojedinosti u vezi s tim ovde vredi podsetiti.

Prvo, Kosmet je napušten onoga trenutka kad je KPJ naložila da se on preda u nadležnost Šiptarima, a pritvrdila je nova vlast odlukom, u proleće 1945, da se zabrani povratak na razorena ognjišta onim Srbima koji su s Kosmeta prognani za vreme rata i da se tako ostavi prostor za divlju kolonizaciju 300.000 Šiptara iz Arbanije (Crnogorac pop Vlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova, potpisao je ukaz o zabrani povratka Srba na Kosovo i Metohiju za 250 000 srpskih porodica , kao tadašnji ministar policije Josipa Broza Tita 1945. godine.)

Zatiranje tamošnjih Srba trajalo je decenijama po diktatu komunističke vlasti, a završeno, po blagoslovu kompromitovane Srpske Pravoslavne Crkve i u „demokratskoj izvedbi naprednih komunističkih šegrta“.

Briselskim sporazumom od 19. aprila 2013. godine, u čijoj je poslednjoj tački zapisano „da nijedna strana neće blokirati ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU“. Komunističko-naprednjačka vlast, dakle, priznala je Kosovo i sad može da bira hoće li se otud „dostojanstveno“ povući držeći gaće ispod kolena ili iznad njih.

Fatalne greške i propusti komunističkih vlasti

Drugo, Odričući se Kosova, srpski komunisti i „njihova“ SPC odrekli su se i od zaštite srpske baštine ne samo na Kosovu nego i svuda po srpskom istorijskom, etničkom i kulturnom prostoru:

• oni su kod Uneska „zaštitili“ tri srpska manastira na Kosovu, a niz vodu pustili stotine drugih po ostalim oblastima Srpstva;
• oni nikad od ustaša i njihovih naslednika i sledbenika nisu zatražili da se vrati blago iz opljačkanih fruškogorskih manastira niti ono iz Muzeja Srba u Hrvatskoj;
• komunisti do našega vremena nisu pokazali želju da obnove ono što su ustaše rušili i zatirali, a oni sami za njima poravnavali;

• komunisti su u maju 1945. sve katolike srpskoga jezika unapredili u Hrvate, a za zločine nad Srbima nagradili ih Baranjom, Zapadnim Sremom i prostorom od Konavala do ulaza u Bokokotorski zaliv i, uzgred, darovali im svu zapadnu srpsku, i latiničku i ćiriličku, tradiciju iako su Hrvati prvi put shvatili da bi im to moglo pripasti tek pre stotinak godina;
• srpska komunistička i demokratska vlast zaboravila je da kod istoga onoga Uneska zaštiti ćirilicu kao jedino pismo jezika pravoslavnih Srba, a taj isti Unesko pre petnaestak godina doneo je odluku da se sve što je kod Srba štampano latinicom „preknjiži u hrvatsku kulturu“ (i da se to „preknjižavanje“ obavi do 1892. godine, tj. do pojave Hrvatskogpravopisa Ivana Broza, hrvatskog lingviste), mada od toga Hrvati nisu stvorili ništa ni na latinici, a kamoli na ćirilici (oni su nedavno proslavili 500. godišnjicu prve ćiriličke knjige „kod Hrvata“ za koju je pred početak Drugoga svetskoga rata „Hrvat“ M. Rešetar jasno rekao da je srpska knjiga);
• srpska demokratska vlast pristala je da, zajedno sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, kod toga istoga Uneska zaštiti čuvene hercegovačke stećke, za koje je njihov hrvatski proučavalac Marko Vego (inače – katolički teolog) davno rekao da su to nadgrobni spomenici srpskih pravoslavnih pokojnika (pri čemu su u najnovije vreme, recimo, iz današnje „crnogorske Hercegovine“ neki od tih stećaka preneseni na Cetinje – da bi se i Crnogorci mogli hvaliti svojim lupeškim veštinama);

• Srbi su uspeli, zahvaljujući pojedinačnom naporu Nenada Grujičića, da zaštite krajišku ojkaču, ali je neizvesno hoće li zaštititi hercegovačku gangu; s druge strane, Hrvati hoće da zaštite (ne znam jesu li to možda već i učinili) i srpski pravoslavni običaj „čuvara Hristovog groba“, a odavna se smatra da je „njihova tekovina“ i Sinjska alkamada su nju zasnovali Srbi, a njeno časništvo uvek predvodio alkarski vojvoda; otkad je ona postala deo „hrvatske tradicije“, njen je vojvoda mogao postati i onaj general koji je svoju najvišu reputaciju stekao klanjem dece, žena i staraca. Itd…

O svemu tome odlučivali su hrvatski i slovenački komunisti, a srpski služili samo za obavljanje prljavih poslova. I kao sredstvo za izvođenje genocida nad srpskim narodom.

Izvor: Između sna i jave