Kakva sudbina može zadesiti pravoslavne manastire, hramove svetinje u Crnoj Gori, a nakon usvojenog sramnog Zakona o slobodi veroispovesti, može da nam posluži primer iz ‘’susjedstva’’.
Srpska pravoslavna crkva zatražila uoči Božića 2011.godine da joj se na Hvaru vrati manastir Svete Paraskeve, koji je u leto prethodne godine pretvoren u diskoteku. Ovaj klub, iliti manastir, u vlasništvu je Grada Hvara, a njime upravlja izvesni Kazimir Markić.
Posle Drugog svetskog rata ovaj manastir postao je, Zakonom o denacionalizaciji, vlasništvo Grada Hvara i zaštićen spomenik kulture. U dalmatinskoj eparhiji rekli su da su žalosni što je jedna srpska svetinja pretvorena u noćni klub. nekoliko puta je bio dorađivan bez saglasnosti. Danas je taj manastir poznati i veoma posećeni disko klub ‘’Veneranda’’
Nezadovoljstvo u dalmatinskoj eparhiji podelio je i katolički biskup Mile Bogović kada je pitao episkopa dalmatinskog Fotija šta je sa svetom Venerandom, pri čemu se neugodno iznenadio kada je čuo da je to sada pretvoreno u noćni klub.I pored obraćanja nadležnim telima da preduzmu sve zakonske mere da se ovaj verski objekat vrati SPC i njenim vernicima, stanje ‘’na terenu’’ je nepromenjeno skoro deceniju.
Inače, ovaj klub je svečano otvoren leta 2010.godine, a posle čega je bio predmet provere građevinske inspekcije, zbog sumnje u bespravnu gradnju na kulturno zaštićenom dobru. Ministarstvo građevine Republike Hrvatske tada je sprovelo postupak za izdavanje inspekcijskog rešenja o uklanjanju krovne konstrukcije uz kaznenu prijavu protiv invenstitora firme Veneranda d.o.o. vlasnika Kazimira Markića.
Davne 1561. godine, kada je biti pravoslavan na ovim prostorima, kao i danas, podrazumevalo spremnost na stradanja i u vreme kada se Pravoslavlje iz Dalmatinske zagore spuštalo prema priobalju i na ostrva, osnovan je na Hvaru manastir Svete Paraskeve.
Naime, u tom periodu kada je na Hvaru već bila smeštena flota ratne mletačke mornarice, doseljava se i nekoliko pravoslavnih, grčkih porodica. Budući da je i među mornarima bilo dosta onih pravoslavne veroispovesti, te kako bi tamošnji narod Božiji mogao prinositi svoje molitve Bogu, sagradila se crkva u čast prepodobne mati Paraskve. Važno je napomenuti kako je odmah pored crkve podignut i dom za služaščeg sveštenika, u kojem su ponekad radi pastirske službe boravli jedan ili dvojica monaha. Od tada je crkva Svete Paraskeve prozvana manastirom.
Prema pisanim izvorima, tada su značajan deo hvarskog stanovništva činili i pravoslavni Srbi, a prvi hvarski sveštenik je bio otac Evstatije Lefara.Iako su vremena bila teška i uprkos latinskom prozelitizmu, s obzirom na gore navedene podatke, da se zaključiti da je pod meltačkom vlašću, Pravoslavna Crkva imala izvesnu slobodu. Interesantan je podatak da čak i papski vizitator, biskup grada Verone, Avgustin Valerije, u svom izveštaju iz februara 1579. godine, kada je u crkvi još uvek bio samo jedan oltar, pominje ovaj manastir Svete Paraskeve. Nešto kasnije, 21. 10. 1616. godine, obilazeći svoju pastvu po Dalmaciji, u 75. godini života u ovom manastiru upokojio se episkop Gavrilo Sever.
Novi mletačko-dalmatinski episkop bio je Teofan Ksenakis. Tri godine posle smrti episkopa Gavrila, episkop Teofan je u dogovoru sa mletačkom opštinom uredio, da se 1619. godine Gavrilovo telo sa Hvara prenese u Mletke. Već tada je Crkvena opština na Hvaru, bila prilično lošeg imovinskog stanja, iako se nekoliko decenija starala da izdržava svoje sveštenoslužitelje. Na ovakvo stanje Crkve na Hvaru posebnu pažnju obratio je novi episkop Atanasije Valerijan, koji je mletačkoj vladi uputio molbu za pomoć. Pošto je vlast zbog mornara pravoslavne veropispovesti imala interes da Crkva na Hvaru bude aktivna, ona preuzima brigu oko izdržavanja ovog manastira. Tako mletačke vlasti, ukazom od 01. 02. 1628. godine, kada su u manastiru na Hvaru živeli monah Matej Kasimati sa još dva sabrata, određuje jednomesečnu pomoć ovoj sveštenoj porodici.
Međutim, pošto je ta pomoć bila nedovoljna i mala za potrebe manastira i monaha, 13. septembra 1636. godine, od istih vlasti izdat je dukal, kojim se manastiru Svete Paraskeve na Hvaru, dodeljuje 60 kanapa neobrađene zemlje u Pišćinama i Beškovi. Ovim dukalom se ozakonjuje i državno pravo patronata na zemlju. Tako su, u junu 1644. godine kada je u manastir za hvarskog paroha došao Pahomije Kanakari, vlasti u septembru 1646. godine, tražile od kneza i hvarskog proveditora izveštaj o tome postavljenju. Potom je generalni proveditor dalmatinski Leonard Foskolo početkom maja 1647.godine, tačnije 05. 05. 1647. godine, po prijemu pozitivnog izveštaja, odobrio Pahomijevo postavljenje za pravoslavnog sveštenoslužitelja na Hvaru.
Do 1685. godine u manastiru Svete Paraskeve uvek se služilo po istočnom obredu, i uvek se čitao Nikeo-carigradski simvol vere. Međutim, prilike se menjaju i te iste godine, hvarski biskup Priuli, obratio se proveditoru Valijeru, sa molbom da u crkvi Svete Paraskeve pored pravoslavnog sagradi i latinski oltar. Valijer mu je uvažio molbu, te je tada napravljen katolički oltar, posvećen Svetom Francisku, gde je ponekad, mimo volje pravoslavnog sveštenstva i naroda, latinski sveštenik služio misu.
Naime, treba spomenuti da su katolički oltari bili građeni i po ostalim pravoslavnim crkvama u Zadru, Šibeniku i Trogiru. Na primer, u vreme episkopa Melentija Tipalda, kada je pravoslavna crkvena opština u Trogiru bila veoma jaka, hram je oduzet, a narod mahom pounijaćen. Ipak, ta praksa da latinska misa bude služena u pravoslavnim hramovima, te da se dograđuju latinski oltari, vremenom je iščezla.
Uredba proveditora Grimanija od 22. 10. 1754. godine svedoči o tome da je manastir Svete Paraskeve bio uređen tako da su se u njemu mogla vršiti pravoslavna bogosluženja. Isti ukaz nalaže da se i crkve u Skradinu, Zadru i Šibeniku moraju urediti po propisima istočnog obreda.
Nakon Drugog svetskog rata i poznatog zakona o nacionalizaciji u tadašnjoj SFRJ, manastir Svete Venerande (Paraskeve), postaje vlasništvo grada Hvara i zaštićeni je spomenik kulture. Sa žaljenjem konstatujemo, da se godinama na manastiru izvode radovi, budući da je ova svetinja pretvorena u disko klub. Prilikom nedavne posete delegacije jerusalimske Patrijaršije Zadru, kada je biskup Mile Bogović pitao episkopa dalmatinskog Fotija šta je sa svetom Venerandom, veoma se iznenadio čuvši da je to sada noćni klub.
Po svim državno-pravnim propisima, kako sadašnjih tako i svih prethodnih vlasti, manastir Svete mati Paraskeve – Venerande, trebalo bi da bude u vlasništvu Pravoslavne Eparhije dalmatinske. Stoga se u eparhiji nadaju da će nadležni organi preduzeti sve zakonske mere da se ovaj verski objekat ne samo de jure, već i de facto vrati Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi i njenim vernicima.
Uzdajući se u pomoć Božiju i molitve prepodobne Paraskeve,u eparhiji dalmatinskoj veruju da će se u ovom namučenom manastiru uskoro uzneti blagodarstvene molitve Gospodu i Spasitelju našem Isusu Hristu.
