Da napišem ovaj tekst podstakla me je emisija Gorana Šarića u kojoj je gostovala bivša ministarka prosvete Ljiljana Čolić, koja je govorila u emisiji i o ponižavanju prosvetnih radnika na seminarima koji su kreirani u doba ministra Gaše Kneževića i posle njega… i o seminaru ,,Učionica dobre volje“ koji sam i ja pohađao. Sve što je u emisiji navela je bilo tačno.
Pamtim dobro te ,,loše“ seminare sa plitkim i neupotrebljivim sadržajima, koji su nastali u doba ministra Gaše Kneževića (tačnije od 2001) i posle njega, ali i danas nastavljaju u dosta manjoj meri da se razvlače po školama, naravno bilo je i ima i dobrih seminara… ali su u manjini. Sve pod plaštom „stručnog usavršavanja“, a zapravo radi profita pojedinaca i grupa koje su pronašle način da se na račun prosvetnih radnika profitiraju. Umesto istinskog usavršavanja, imali smo seminare u većini slučajeva bez suštine (ne bi da ih nabrajam), sa plitkim porukama i nametnutu obavezu samo da se „odradi seminar“, kao da se time stiče znanje… a zarad nekih ,,bodova“ koji se prikupljaju da ne bi nastavnik izgubio licencu za rad (kako su nas plašili, da bi bili poslušni).
Sećam se dobro seminara poput tih na kojima se ,,mrmorilo“ i žirafećim ,,jezikom“… koje je navela ministarka u emisiji ,,Tajne svetog pisma“, kod Gorana Šarića, a bilo ih je na desetine, koji su, umesto da osnaže nastavnike, služili kao svojevrsno ponižavanje ljudi koji nose obrazovanje na svojim leđima. Priče o „empatiji“ i „pozitivnoj energiji“ bile su karikatura stvarnih problema u školama.
Tako su nastavnici primorani da troše vreme (seminari se izvode i subotom i nedeljom) i novac, samo da bi sakupili bodove koji se traže radi formalnosti i produženja licence.
Istinsko stručno usavršavanje od 2002.god postalo je komedija, dok su se ideali prosvete pretvorili u puku administraciju i štampanje ,,sertifikata“ sa raznih obuka… ne znam ni broj koliko ih imam… moralo se, ipak je to državna služba.
Umesto podsticaja i poštovanja, prosvetni radnici se suočavaju sa nipodaštavanjem sopstvene inteligencije i vređanje trezvene svesti kod nastavnika.
Najtužniji deo priče o lošim seminarima u prosveti nije u tome što su oni postojali, već u tome što su ih prosvetni radnici, mahom, ćutke prihvatili. Prvo iz nužde, a potom iz navike. I tako su, korak po korak, pristali na poniženje koje je postalo svakodnevica.
Seminari poput koji su se krili iza šarenih naziva i floskula o „pozitivnoj komunikaciji“, „timskom duhu“ i „emocionalnoj pismenosti“, u suštini nisu donosili ništa suštinsko nastavnicima (u većini slučajeva gubljenje vremena i energije a i ulivali su nervozu). Ali sistem ih je nametnuo kao obavezu, bez njih nije bilo moguće napredovanje, dobijanje bodova ili čak potvrda „stručnog usavršavanja“… koji ništa nisu značili u suštini.
Prosvetni radnici su, umorni od papira, pritisaka i birokratije, i na kraju prihvatili su sve. Umesto da kažu „dosta je sa glupostima“, mnogi su se prilagodili „da odradimo seminar i mirna glava“. Ta ravnodušnost je postala opasna, jer kad prosvetni radnik prestane da se buni protiv besmisla, onda je ugrožen sam temelj škole kao duhovne i intelektualne institucije.
Razlog tome leži i u dugogodišnjem ponižavanju nastavničkog poziva (od 2001.god). Nastavnici su sve manje slušani, a sve više kontrolisani. Umesto podrške, dobijali su birokratske zahteve i „nove standarde“ koji ni danas nemaju adekvatnu primenu ni suštinu.
U takvom okruženju, kada su bili aktuelni od 2004 čak i kad su videli da je neki seminar glupost, nisu smeli, ili nisu imali snage da se suprotstave. Ali bilo je i kolega koji su se radovali svakom novom seminaru, kao deca u vrtiću.
Jasno je da skoro nijedan sistem ne nagrađuje slobodno mišljenje, već poslušnost i podanost.
Tako su mnogi prosvetari, ne svojom krivicom, postali deo igre koja ih je polako odvikavala od kritičkog razmišljanja.
Seminari koji su trebalo da probude kreativnost, u stvari su uspavali profesionalni integritet. I to je ono najzabrinjavajuće, ne sam sadržaj, već činjenica da smo kao društvo pristali da se obrazovanje svede na prazne fraze bez suštine.
Vreme je da se progovori, hvala bivšoj ministarki Ljiljani Čolić što je prva iskreno progovorila o ovoj temi.
I moramo jasno da kažemo da obrazovanje nije pijaca ideja i fraza, već poziv koji traži ozbiljnost, iskrenost, smisao i suštinu.
Dok god se nastavnici mire s ponižavanjem pod izgovorom „tako mora“, ništa se neće promeniti.
Video
A prva lekcija svakog pravog obrazovanja, jeste da se misli svojom glavom… i da se stav i mišljenje slobodno iznese, ma koliko ono bilo bolno.
Pravi seminari treba da osnažuju učitelje i nastavnike, da ih povezuju sa savremenim metodama, tehnikama da ih motivišu i podsećaju na smisao njihovog poziva i kritičkog mišljenja. A ne da ih uče da „dišu duboko“ dok gledaju u poster ,,žirafe“ ili ,,imitiraju“ životinje. Vreme je da se prosveta oslobodi ovakvih farsi i da se obrazovanju vrati dostojanstvo koje zaslužuje.
To sve moramo što pre iz korena da promenimo i obrazovanje vratimo na ispravan put, da ne bude kasno… hvala Bogu, po tom pitanju bolje je nego što je bilo… i nepovratilo se više nikada ,,Gašino“ vreme.
Pogledajte celu emisiju u kojoj je gost bila Ljiljana Čolić, mnogo toga je rekla… kako je bilo nekada,
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
