Kako su Srbija i Hrvatska „izvršile agresiju“ na Srbe i Hrvate u BiH Pravo na pravdu – Ima li pravde – Nepravdom protiv pravde

0
47
Rezultat glasanja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, Njujork, 23. maj 2024. (Foto: Reuters/Eduardo Munoz)

Piše: Cvijetin Milivojević

Dakle, biće da je, među onima koji su se upuštali u projekciju ishoda i posledica glasanja u Generalnoj skupštini Organizacije Ujedinjenih nacija (OUN), najbolji prognozer bio upravo onaj što je i najstručniji za pitanja holokausta i genocida, direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof koji je, mnogo pre „Pirove pobede“ predlagača, kosponzora, ali i protivnika ove inicijative, ocenio da su „UN najgore mesto za glasanje o rezoluciji o Srebrenici jer je reč o političkom glasanju, a ne istorijskoj analizi.“

Posle glasanja sa čudnim pravilima za jedno tako osetljivo pitanje („za“ je mogla da se izjasni i samo jedna jedina od 193 članica UN, a da svi ostali budu uzdržani, pa da rezultat opet bude tumačen kao „rezolucija je usvojena“), definitivno je pokopan aksiom da se u Srebrenici i samo i jedino u Srebrenici, na vasceloj kugli zemaljskoj, dogodio zločin genocida i da niti jedan drugi pogrom u 20. veku, pa čak ni onaj u kome je Nemačka u Drugom svetskog ratu prouzrokovala smrt 27 miliona ljudi, nije zaslužio da, bar sa istorijskom docnjom, bude kvalifikovan kao genocid. Osim srebreničkog masovnog zločina, ne računajući Tuce i Hute u Ruandi, genocidom je okvalifikovan još jedino turski pogrom nad Jermenima, potkraj Prvog svetskog rata.

Ah, da: aksiom je pretpostavljena „istina“ koja se nema šta dokazivati. Definicija mu potiče iz tradicionalne logike i označava – propoziciju koja se ne dokazuje i nema potrebe da se bilo čime potkrepljuje, već se za nju, bez provere, smatra da je tačna, a „istinitost“ aksioma se podrazumeva i služi kao početna tačka za svaku dalju dedukciju i inferenciju.

. . .

Kad smo već kod genocida kao jedne od mogućih posledica prethodne agresije ili bombardovanja suverenih zemalja, Ambasada Narodne Republike Kine u Ruskoj Federaciji je, u februaru 2022, upozorila da „nikada ne sme da se zaboravi ko predstavlja pravu pretnju miru u svetu“.

Sledi spisak država (u kojima živi trećina čovečanstva) koje su, od okončanja Drugog svetskog rata do danas, bombardovale Sjedinjene Američke Države: Kina i Koreja (Korejski rat, 1950-1953), Gvatemala (1954), Indonezija (1958), Kuba (1959-1961), Gvatemala (1960), Kongo (1964), Laos (1964-1973), Vijetnam (1961-1973), Kambodža (1969-1970), Gvatemala (1967-1969), Grenada (1983), Liban (1983. i 1884, bombardovanje teritorija Libana i Sirije), Libija (1986), El Salvador (1980), Nikaragva (1980), Iran (1987), Panama (1989), Irak (1991, Zalivski rat), Kuvajt (1991), Somalija (1993), Bosna i Hercegovina (Republika Srpska 1994-1995), Sudan (1998), Avganistan (1998), SR Jugoslavija (Srbija, 1999; bombardovana i zgrada ambasade Kine u Beogradu), Jemen (2002), Irak (1991-2003. godine, zajedno američke i britanske trupe), Avganistan (2001-2015), Irak (2003-2015), Pakistan (2017-2015), Somalija (2007-2008, te 2011), Jemen (2009. i 2011), Libija (2011. i 2015), Sirija (2014-2015)…

Od 248 oružana konflikta u 153 regiona širom sveta, u periodu od 1945. do 2001. godine, ukupno 201 ili 81 odsto, inicirale su SAD – saopštilo je tada kinesko veleposlanstvo u Moskvi.

Podsećanja radi, međunarodno pravo, još od Nirnberškog procesa, prepoznaje „zločin protiv mira“. Član 6. Statuta Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu definisao ga je kao „planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje ma kog od gore navedenih dela“.

UN su, Rezolucijom Generalne skupštine 3314 iz 1974. godine, pobrojale više mogućih primera „zločina protiv mira“. Recimo: „invazija ili napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države ili svaka vojna okupacija, makar i privremena (kao u slučaju nasilnog ulaska trupa NATO na teritoriju Kosova i Metohije, u junu 1999, prim.C.M), koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile“. Pa: „bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države…“; „radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države“ (što su činile pojedine zemlje NATO-a u vreme agresije na SRJ, 1999) itd.

Da Vas podsetimo:  Loših 100 čine Srbiji zlo...(4)

. . .

Onaj narod koji je jednostrano proglasio svoju državnu nezavisnost u administrativnim (unutrašnjim) republičkim granicama i upotrebio silu da je ostvari, kriv je za građanski rat na prostorima bivše SFRJ – svedočio je, pred Spoljnopolitičkim odborom Predstavničkog doma američkog Kongresa (12. januara 1995), američki državni sekretar iz doba okončanja „Hladnog rata“ Džejms Bejker, označivši usput, kao počinioce te povrede međunarodnog prava koja je uzrokovala rat u bivšoj SFRJ, ni manje ni više, nego – Sloveniju i Hrvatsku.

U jednom intervju koji je dao 2023. godine, Džejms Bejker je podsetio i da su sve tadašnje evropske države, pa i SFRJ, „potpisale Helsinške sporazume, u kojima piše da granice ne mogu da se menjaju, osim kroz pregovore“, zbog čega je, u to vreme, i predsednik Džorš Buš (stariji), tada više puta ponovio da „SAD neće podržati secesiju i da ne žele unilateralne poteze“.

Posle Buša, i Evropski parlament je bio nedvosmislen: 9. jula 1991. usvojio je Rezoluciju o nepodržavanju jednostranih akata secesije.

Bejker je objasnio poziciju SAD u vreme raspada SFRJ, te 1991: „Moje sećanje je ovakvo: Amerika je upravo bila završila pregovore o miroljubivom kraju Hladnog rata. Imali smo ujedinjenu Nemačku, a to niko nije očekivao da će se dogoditi, ujedinjenu u miru i slobodi, i kao člana NATO, i sredili smo stvari sa ničim izazvanom agresijom Sadama Huseina na Kuvajt. Tako da, Sjedinjene Države su imale mnogo toga na umu u to vreme, a Evropljanima je bilo potrebno liderstvo, bio im je potreban lider u rešavanju problema na teritoriji bivše Jugoslavije. SAD su drage volje obezbedile Evropi liderstvo koje su tražili, oni su to prihvatili, ali nikad nisu bili potpuno ujedinjeni oko toga. Svi su se povukli sa svojih prvobitnih pozicija. Britanci i Francuzi su podržavali Srbiju, Nemačka je podržavala Hrvatsku…“

Međutim, Nemačka (opet) i Vatikan, 23. decembra 1991, priznaju nezavisnost Hrvatske i Slovenije, iako je bila doneta Deklaracije Evropske zajednice (EZ; preteča današnje EU) koja je govorila, doduše, o mogućem priznanju, ali tek početkom naredne godine, i to, „nakon što se prethodno ispune neophodni uslovi“…

Dakle, Nemačka.

Bugarska je priznala BiH kao nezavisnu državu još u januaru 1992, dakle, čak mesec i po pre nego što je uopšte i održan, makar i krnji, referendum o nezavisnosti koji će se desiti tek 1. marta!? Početkom februara priznanje BiH stiglo je i iz Turske, 7. aprila učinila je to, upravo tog dana i sama, od Zapada netom „priznata“, Hrvatska, sutradan su to „odradile“ i Francuska, Austrija i SAD.

Ali, barem prema podacima sa sajta Ministarstva inostranih poslova BiH, prva zemlja EZ koja je, 6. aprila 1992 (simbolike radi, na datum kada je Hitlerova Nemačka, bez objave rata, izvršila agresiju na Kraljevinu Jugoslaviju, bombardujući Beograd koji je bio proglašen za „otvoreni grad“), kao sledeći korak u rasturanju SFRJ, priznala BH-nezavisnost bila je, pogađate – tek ujedinjena Nemačka!?

Da Vas podsetimo:  Nestali za 46.800 sekundi

Suviše slučajnosti na malom prostoru.

. . .

Bošnjački član Predsedništva BiH i hiperangažovani lobista za Rezoluciju Denis Bećirović izračunao je to ovako: „Bosna i Hercegovina je pobedila i tu pobedu nemoguće je osporiti – 84 glasa za istinu i BiH i samo 19 glasova za negatore genocida u Srebrenici!“

Drugi lobista za Rezoluciju, Hrvat i Srbin po poreklu, a bošnjačkim glasovima izabrani, hrvatski predstavnik (nosilac ratnog ordena „Zlatni ljiljan“) u Predsedništvu BiH Željko Komšić imao je sličnu računicu u vezi s rezolucijom o „srebreničkoj knjizi mrtvih“ i tezu o „pobedi građanske BiH“.

Matematika ovdašnjeg „vrhovnog komandanta mira, stabilosti i saradnje na Zapadnom Balkanu“ je egzaktnija, ali i dosta komplikovanija: Od 193 članica OUN, „samo“ 84 je pritisnulo dugme „za“ Rezoluciju, a „čak“ 109 zemalja to nije učinilo, pošto se u one „protiv“ ne računaju samo one države koje su zaista bile protiv (njih 19), već i uzdržane (njih 69) i one koje nisu glasale (19) i dve koje nisu imale pravo glasa. Dalje, iako je svih 57 članica Organizacije islamskih zemalja, na prethodnom samitu, podržalo rezoluciju, na kraju, 10 njih (od ukupno 22 koje su, istovremeno, i članice Arapske lige) bile su „uzdržane“. Pa, zemlje koje nisu glasale „za“ obuhvataju više od dve trećine svetske populacije, itd, itd…

Jedan od najuticajnijih sarajevskih novinara Senad Hadžifejzović (inače, moj kolega iz kultne redakcije Omladinskog programa Radio Sarajeva, iz sredine osamdesetih godina prošlog veka), uzburkao je duhove unutar bošnjačke političke elite, kritikujući, zbog konačnog rezultata glasanja, sveukupni efekat misije ambasadora BiH pri UN Zlatka Lagumdžije, kao i tvoraca i kosponzora Rezolucije o Srebrenici.

Hadžifejzović ih je upitao – kakav vam je to uspeh: „… 84 glasa za rezoluciju je malo. Malo je to glasova za veliki, najveći zločin, genocid. Devetnaest glasova protiv je mnogo, 68 država suzdržano, to je previše, 21 država nije glasala, takođe, previše. Od 193 zemlje 109 nije bilo „za“ rezoluciju, 84 jeste. I kakav je to uspeh? Genocid u Srebrenici, kao i u Ruandi, traži konsenzus, jedan glas čitavoga sveta. I čime sebe hvali Lagumdžija? Čak ni velika Amerika, Kanada, Australija, čak ni čitava EU, čak ni čitava Organizacija islamskih zemalja nisu uspele da skupe više od 84 glasa, a Lagumdžija se hvali da je to on. Čak 38 kosponzora i to najvažnijih, najsnažnijih država jedva je uspelo da izlobira, ubedi i to mesecima još samo dodatnih 46 zemalja, a on se hvali“, poručio je Hadžifejzović.

A na stranu – dodajem ja – to što su i Lagumdžija, i ministar diplomatije BiH Konaković, i Bećirović i Komšić, delovali protivzakonito i protivustavno, dakle, bez mandata Predsedništva BiH koje je jedino vlasno da donosi ovako strateške odluke koje se tiču ne samo zajedničke BH-diplomatije nego imaju i direktne reperkusije na unutrašnjopolitičke odnose tri konstitutivna naroda u BiH.

. . .

Čija je uopšte pobeda, pa bila ona i Pirova, u vezi sa „Rezolucijom o Međunarodnom danu komemoracije i sećanja na genocid u Srebrenici“?

Međunarodni sud pravde u Hagu je, 2007, po tužbi političkog Sarajeva (predstavnici Srba kao jednog od tri konstitutivna naroda u BiH su, inače, bili protiv takve tužbe), presudio da „Srbija (i Crna Gora) nije odgovorna za genocid u Srebrenicu, ali je odgovorna zato što ga nije sprečila“.

Da Vas podsetimo:  Da li je kriv samo onaj ko je povukao oroz?

Deceniju kasnije, Žalbeno veće onog drugog Haškog tribunala (ad hok sud za bivšu Jugoslaviju, koga kontrolišu SAD) je potvrdilo da je „Hrvatska, odnosno njeno tadašnje rukovodstvo, počinilo agresiju na BiH, da je postojao međunarodni oružani sukob u BiH i stanje okupacije, da je postojao hrvatski udruženi zločinački poduhvat, s ciljem etničkog čišćenja delova BiH“.

Zamislite kako li se mogu osećati Srbi ili Hrvati, kao pripadnici dva od ukupno tri konstitutivna naroda u BiH, kada im, bez pardona, neko imputira da su deo „agresorskog (genocidnog) naroda“ ili da su njihovi sunarodnici iz Srbije i Hrvatske izvršili agresiju na nezavisnu BiH, odnosno – da ovaj stereotip, a umnogome i aksiom uvrežen u zapadnom delu međunarodne zajednice, dovedemo do apsurda – da su Srbi iz Srbije izvršili agresiju na Srbe iz BiH, a Hrvati iz Hrvatske na Hrvate u BiH?!

Zamislite da ste Hrvat ili Srbin, da živite u BiH, da ste državljanin BiH, a da čitate sledeću vest, objavljenu 9. maja 2024, na Međunarodni dan pobede nad fašizmom, u servisu državne (entitetske, FBiH) novinske agencije, a u kome se slavi „pravovernost“ samo jedne od tri (pored Vojske Republike Srpske i Hrvatskog vijeća obrane) nacionalne vojske, a abolira svaka odgovornost samo jedne od tri ratne strane u građanskom ratu u BiH: „Danas se obilježava Dan Zlatnih ljiljana: Dodijeljeni za najsmjelije, najhrabrije i najtaktičnije ratne poduhvate.

Zlatnim ljiljanom su ukupno odlikovane 1.733 osobe. Dan Zlatnih ljiljana u Bosni i Hercegovini obilježava se na današnji dan, 9. maja. Zlatni ljiljan je vojno odlikovanje Armije Republike Bosne i Hercegovine za vrijeme agresije na ovu državu. Dodijeljen je pripadnicima oružanih snaga koji su se naročito istakli u oružanom suprotstavljanju agresoru, doprinijeli proširenju slobodnih dijelova Republike, izvršili više slobodnih djela u kojima je došla do izražaja njihova lična hrabrost i požrtvovanje, pri čemu su agresoru naneseni znatni gubici u ljudstvu i materijalnim sredstvima. Zlatnim ljiljanom su ukupno odlikovane 1.733 osobe.“

A „agresori“ su, da bude jasnije, Srbi i Hrvati, odnosno Srbija i Hrvatska…

Dok god raznorazni međunarodni mešetari, pod maskom lažne empatije za stradalnu BiH i „brige“ za njenu „evroatlantsku budućnost“, budu nekome od tri konstitutivna naroda nametali nešto drugo od onoga što su oni, u Dejtonskom i Pariskom mirovnom sporazumu, prihvatili kao bolni kompromis, nema sreće za BiH. Jer „sreća“ jednog ne može se graditi preko supremacije, nevolje ili nesreće drugog ili trećeg naroda.

Svako ko želi dobro BiH, u BiH mora da pothranjuje i ohrabruje ono što spaja, pa makar to, za početak, bilo i sasvim simbolično, a ne da silom uteruje ono što razdvaja Bošnjake, Srbe i Hrvate.

Dovoljno bi bilo da Srbi i Hrvati u BiH, osim za Srbiju ili Hrvatsku, počnu da, makar pod „B“, navijaju i za fudbalsku reprezentaciju BiH, a Bošnjaci da prestanu da navijaju protiv Srbije ili Hrvatske, i da ta „BH-repka“, osim u Zenici i Sarajevu, svoje međunarodne utakmice konačno počne da igra i na stadionima u Republici Srpskoj i Zapadnohercegovačkom ili Hercegovačko-neretvanskom kantonu FBiH. (Izvor: Pravda, www.pravda.rs, 30.5.2024)

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime