Poreska uprava je sredinom jula blokirala račun Kompanije „Novosti“ zbog neizmirenih obaveza prema državi. Dug od 128 miliona dinara, koji s kamatama ukupno iznosi 284 miliona dinara, nastao je još 2009. godine. Menadžment „Novosti“, koji je 2013. selektovao Aleksandar Vučić, ne samo što nije uspeo da reši taj, nego je stvorio i nove finansijske i ostale probleme.
– Dogodilo se ono o čemu ja govorim već četiri godine, intenzivno zadnjih 12 meseci i zbog čega sam, na kraju, podneo ostavku. Svi moji apeli, molbe da se nešto uradi, ostali su bez odjeka. Radi se o tome da za mog mandata, pune četiri godine, nije rešen nijedan od velikih problema, nasleđenih od onih koji su pre mene vodili Kompaniju „Novosti“, a koje ja, skupa sa ostatkom menadžmenta, nisam mogao i ne mogu da rešim, jer nisu u okviru nadležnosti, ovlašćenja generalnog direktora, odnosno Izvršnog odbora Kompanije. Ti problemi, uključujući ovaj iz 2009. godine, mogu da se reše samo na nivou vlasnika „Novosti“, odnosno nosioca upravljačkih prava u ovoj Kompaniji. Ova blokada računa zaustaviće „Večernje novosti“ i ostala izdanja naše Kompanije, u vrlo kratkom roku, već za nekoliko dana – rekao je generalni direktor i glavni urednik „Večernjih novosti“ Ratko Dmitrović.
Nije Dmitrović tako naivan kao što se pravi. Mudro je ukazao na suštinu problema – nerešenu vlasničku strukturu, propuštajući da otkrije koga je molio za pomoć u rešavanju krize u nekada tiražnim i uticajnim novinama. Upravo s te „anonimne“ adrese, prošle godine je dobio jasan odgovor.
– Bog sveti ne može da raspetlja ko su vlasnici „Novosti“. Dok se ne utvrdi ko je vlasnik, logično je da niko ne želi da ulaže svoje pare, bez kojih ne mogu da se reše nasleđeni problemi. Ja ne znam kako to može da se reši, ali mora nešto da se preduzme – rekao je Aleksandar Vučić, tadašnji premijer.
Rekao i slagao. Vučić dobro zna ko je i kako uništio Kompaniju „Novosti“, a i sam je imao istaknutu ulogu u tom zločinu. Iako zna, ne sme ništa da preduzme jer bi time udario na dvojicu svojih najkrupnijih finansijskih, političkih i logističkih sponzora, Stanka Subotića i Milana Beka.
Vlada Zorana Đinđića je 2002. pokrenula privatizaciju Kompanije „Novosti“. Pošto je nemačkoj medijskoj kompaniji WAZ, na čijem čelu se nalazio Bodo Hombah, Đinđić pre toga omogućio da bez tendera, za minimalne pare, preko treće firme, kupi „Politiku“, po sličnom modelu trebalo je da Nemci preuzmu i „Novosti“. Taj posao Đinđić je poverio Stanku Subotiću, koji je sa WAZ-om napravio dogovor da zajednički učestvuju u privatizaciji, s tim što bi Nemci dobili „Večernje novosti“, a on distributivnu mrežu. Bez obzira na ubistvo Đinđića i dolazak Vojislava Koštunice na vlast, WAZ i Subotić nisu izgubili interesovanje za kupovinu „Novosti“. Međutim, posao se značajno zakomplikovao.
– Sredinom 2004. kontaktirao me Milan Beko i saopštio mi da zna za moje namere za kupovinu „Večernjih novosti“ i da mi nudi svoje usluge. Kad smo se sreli, u svom arogantnom stilu stavio mi je do znanja da su „njegovi“, misleći na Koštunicu, došli na vlast, te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji. Tvrdio je da je napravio dogovor lično sa Koštunicom da, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na spisku saradnika bili su Dejan Mihajlov, generalni sekretar Koštuničine vlade, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi. O sadržaju sastanka obavestio sam moje poslovne partnere iz WAZ-a, ali oni nisu želeli ni da saslušaju sve, objasnili su da su oni gigant u medijskoj sferi i da će sve razgovore obavljati direktno sa državom, kao najvećim akcionarom, bez ikakvih posrednika i mešetara. Imajući to u vidu, 27. januara 2005. potpisao sam ugovor sa kompanijom WAZ, a mesec dana kasnije i aneks, kojim smo precizirali naše međusobne odnose u projektu kupovine „Večernjih novosti“. Tom prilikom, ja izdajem i garancije kompaniji WAZ i to kako svoje lične, tako i preko svojih firmi „D-Trade“ iz Beograda i EMI iz Danske – objašnjavao je Subotić svoje i WAZ-ove namere, kao i probleme s kojima su se suočili, u kojima je glavnu ulogu imao Beko.
Milan Beko je 2005, prema tom svedočenju, održao seriju sastanaka sa Subotićem i predstavnicima nemačke firme, među kojima je bio i Srđan Kerim, direktor WAZ-a za jugoistočnu Evropu. Beko je Kerimu direktno saopštio da „bez njega Nemci neće moći da kupe ništa u Srbiji“. Takve informacije plasirali su i ljudi iz Koštuničinog kabineta, pre svih Dejan Mihajlov i njegov kum Dragi Mićović. Upravo je Mićović, na sastanku u „Vili Montenegro“ na Svetom Stefanu, saopštio Subotiću da je lično Koštunica odlučio da ne prodaje „Novosti“ direktno Nemcima, jer je to suprotno njegovim izjavama i politici koju vodi. Taj stav je potvrđen odlukom vlade da promeni zakon i onemogući privatizaciju putem tendera. Ucenjeni, nemajući drugog rešenja, Subotić i vodeći ljudi WAZ-a pristali su na saradnju s posrednicima.
Napravljen je detaljan plan. Milan Beko i Miroslav Mišković će preko svojih kontakata organizovati da njihov treći, manjinski, partner Manojlo Vukotić, direktor „Večernjih novosti“ tačno određenog dana raspiše prospekt u ime malih akcionara, kako bi Beko preko Olivere Savović, sekretara u Agenciji za hartije od vrednosti, i Miodraga Đorđevića, direktora Agencije za privatizaciju, organizovao kupovinu akcija preko brokerske kuće „MV investments“, čiji je suvlasnik, tako da će jedino oni biti kupci, što će im omogućiti da akcije dobiju po najnižoj ceni. Mihajlov i Nikitović su se obavezali da spreče prodaju paketa akcija koji je u vlasništvu vlade i PIO fonda, što će oboriti cenu prilikom kasnije prodaje. S druge strane, WAZ je ponudio 28 miliona evra za 100% vlasništva nad Kompanijom „Novosti“, dok je donja granica bila spuštena na 51%.
– U tom trenutku WAZ je već prebacio novac na moj račun, pa smo se dogovorili da ću ja potpisati ugovor sa firmama Beka i Miškovića i čim oni obave preuzimanje akcija da ću im ja prebaciti novac, a da će oni akcije prebaciti u roku od 90 dana. Za te potrebe angažovao sam firmu „Senta“ iz Lihtenštajna. Pošto su partneri iz WAZ-a imali moje bankarske garancije, pristali su na njihove uslove i način na koji ćemo doći do akcija – tvrdi Subotić.
Zločinački plan za pljačku državne imovine krenuo je po utvrđenim notama. Beko i Mišković su otvorili nove firme, Manojlo Vukotić je pustio akcije na berzu kako bi ih kupila Bekova birma „Stadlux Investments“ iz Luksemburga, koja je 29. avgusta 2006. postala vlasnik 60,87 odsto akcija „Novosti“. Subotić je prebacio 5.779.069 evra na Bekove dve austrijske firme „Ardos holding Gmbh“, iznos od 5.779.696 evra „Trimax investments Gmbh“ i 3.120.266 evra na kiparsku firmu „Karamat Holdings Limited“.
– Taj novac je Beku uplaćen da pokrije i druge troškove, u koje je, po Beku, spadao i honorar za Manojla Vukotića, u iznosu od 1.000.000 evra za pomoć u privatizaciji, od čega mu je odmah po izvršenoj privatizaciji plaćeno 500.000 evra na račun u Grčkoj. U prisustvu Mićovića, Beko nam je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona evra on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočiću, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Vojislavu Koštunici – objasnio je Subotić.
Beko je dobio i vlasništvo nad „Novostima“ i pare, a Subotić i predstavnici WAZ-a dobili su priliku da se sastaju s Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem i drugim funkcionerima tadašnje vlasti, koji su ih uveravali da će se sve rešiti posle izbora, koji su zakazani za kraj januara 2007. Otezanje je opravdavano političkim razlozima; zaista ne bi bilo dobro za Koštuničin patriotski imidž da u jeku kampanje obnaroduje prodaju „Novosti“, značajnog srpskog brenda, zlim Nemcima. Kao prelazno rešenje, WAZ je pristao da učestvuje u rukovođenju „Novostima“, pa je Miodrag Đorđević, bivši direktor Agencije za privatizaciju, postavljen na mesto zamenika generalnog direktora Vukotića, dok su Beko i Mišković imenovali članove upravnog odbora.
Korupcionaška afera je kulminirala 6. juna 2007, kad je Tužilaštvo za organizovani kriminal raspisalo poternicu za Stankom Subotićem. Njegov opis načina na koji je to saznao najbolje ilustruje primitivno spletkarenje, koje su primenjivali najmoćniji ljudi u državi.
– Tog dana Miroslav Mišković me pozvao na hitan sastanak u Budvi. S njim je došao Dragi Mićović, a bio je prisutan i Svetozar Marović. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista „Pres“ me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice i hapšenja mojih bivših saradnika. Bio sam šokiran, kako informacijom, tako i drskošću novinara, pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu to priča. Po završenom razgovoru, Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i Radeta Bulatovića. Od svih je dobio slične odgovore da je to urađeno van vlade. Na kraju, Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu, uključujući i sve firme, posebno „Futuru“, prepišem na njega, da bi mi ih on „sačuvao“, jer će, navodno, država da mi sve oduzme. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali nalog za potragu, koja se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je, naravno, bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, što mi je on i objasnio tvrdnjom da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici – kukao je Subotić.
Uzalud je Subotić podizao krivične prijave i prezentovao konkretne dokaze svojih tvrdnji – potpisane ugovore i račune – uhvatio se u kolo s većim mešetarima od sebe, zato je platio visoku cenu.
U tom pljačkaškom kolu plesao je i Aleksandar Vučić. Plesao je na Bekovom lancu. Kad god je trebalo da se kompromituju Subotić i WAZ, Beko ga je pujdao da ujeda. Gde Beko okom, Vučić skokom.
– Prodaji „Večernjih novosti“ se ne protivim zbog toga što se plašim koju će političku opciju da podržavaju novine Stanka Subotića Caneta, Mila Đukanovića i Boda Hombaha. Mi smo naučili na to, ali hoću da ukažem na to da bi to bio veliki finansijski problem, s mnogobrojnim malverzacijama, i da neki ljudi o tome moraju da vode računa. Da, hoćemo strane investicije, ali ne mafijaški kapital – govorio je Vučić u Skupštini sredinom novembra 2004, a onda dodatno objašnjavao u intervjuu „Novostima“:
– Tražim od vlade Srbije da zaštiti deo državne imovine u „Novostima“. Jer, ako neko krene na ovakav način, mafijaškim kapitalom, da osvaja jedan po jedan medij i instituciju, očekujem da posle toga krene i na crkvu. Žuri im se da u ovom mutnom vremenu prigrabe što je moguće više onoga što im ne pripada. I plašim se da će tu biti mnogo opasnije igre nego što neki misle. Tu moraju da budu oprezni i svi koji im se suprotstavljaju. Žuri im se zato što znaju da im vreme ne ide na ruku, jer će se konsolidovati i oni koji žele da se suprotstave otimačini, ali i da ne bi krenule velike priče u javnosti. Ja sam već čuo za neke sastanke pojedinih političara s pripadnicima tzv. mafijaških centara moći. Nema mafijaškog lobija bez političara. Ako mislite da je neko od ovih koje sam pomenuo – Đukanović, Subotić, Hombah – jači, varate se. Drugi su samo miševi. Oni su glavni i ti koji plaćaju. Oni su gazde sitnim političarima koji im samo pomažu oko pružanja neke političke podrške…
Bez obzira što ga je nazivao ubicom i mafijašem, Subotiću se svidelo što Vučić razume igru, zna kako funkcioniše odnos između „gazde“ i „sitnog političara“. Zato je odlučio da sponzoriše Vučićevu ideološku, stranačku i ličnu transformaciju, kao neophodan uslov za dolazak na vlasti. Subotiću je to, pokazalo se, najpametnija investicija u životu. Čim je Vučić došao na vlast ukinuta je poternica za „kraljem duvanske mafije“, da bi nedugo zatim sudski postupak obustavljen zbog zastarevanja krivičnog dela. Uporedo s tim, Vučić je sa Đukanovićem i Subotićem napravio poslovno partnerstvo u projektu „Beograd na vodi“, koji, kako tvrde pojedini političari i ekonomski eksperti, predstavlja mašinu za pranje para stečenih švercom duvana i droge.
Usput, zloupotrebom službenog položaja, Vučić je izvršio pritisak na tužilaštvo i sprečio i pomisao da se povede istraga o spornoj privatizaciji Kompanije „Novosti“. Zločin je izvršen, država je opljačkana, razbojnici su na slobodi. Briga Vučića za to, njegova jedina ambicija je da se ta korupcionaška afera što pre zaboravi, čak i po cenu da se Kompanija ode u stečaj i da „Večernje novosti“ i ostala izdanja prestanu da se štampaju. Vučiću je i to bolje rešenje od raščićavanja računa između Subotića i Beka.
Subotić je svakakav, samo nije naivan. Sve sastanke s korumpiranim političarima i tajkunima snima i detaljno dokumentuje, ne uzdržava se od tužakanja i objavljivanja računa, kojima dokazuje koga je koliko plaćao. Kako to izgleda na svojoj koži su osetili Dušan Mihajlović, Boris Tadić, Ružica Đinđić, Aleksandar Tijanić i mnogi drugi njegovi abonenti, koji su mislili da mogu uzeti pare, a kasnije se pretvarati da ništa nije bilo. Subotićevi najistaknutiji medijski neprijatelji, koji su 2002/03. objavljivali tekstove o švercu duvana, Duško Jovanović i Ivo Pukanić, završili su dva metra ispod zemlje. Crnogorska i hrvatska policija nisu otkrile ko je nalogodavac atentata. Srpska policija do danas nije otkrila ko je i zašto naručio ubistvo Milana Beka.
Da se ne bi, kao Beko, stalno osvrtao preko ramena, Vučić se mudro ne petlja u „Novosti“. Neka bude što mora da bude. Neka se Kompanija ugasi, neka 1.200 zaposlenih ostane na ulici, baš ga briga. On će lagati da nema veze s tim slučajem, pokušavajući da sakrije činjenicu da je vrlo aktivno učestvovao u prevari koja je, prema zvaničnim podacima, za rezultat u 2008. i 2009. godini imala 6.836.532 evra gubitka „Večernjih novosti“.
Kad su naprednjaci preuzeli vlast, pod Vučićevom šapom našla se i Kompanija „Novosti“. Ratko Dmitrović je godinama, kao urednik frankfurtskih „Vesti“, žestoko kritikovao Vučića, sve dok nije dobio ponudu koja se ne odbija. Dmitrović je pristao da preuzme funkciju generalnog direktora i glavnog urednika novina koje su propale. S komesarskim karakterom kontrolisao je redakciju, da se slučajno ne omakne neka istina o Vučiću. Na šta je spreman, dokazao je progonom kolege Srđana Škora, koji se u jednoj televizijskoj emisiji usudio da primeti kako je Vučić ministarske mandate mogao da poveri i nekim kvalitetnijim kadrovima. Bezazlena primedba poslužila je Dmitroviću da vođi dokaže svoju pravovernost. Hrabri novinari su glasno ćutali dok je trajalo šikaniranje Škora, koje je završeno njegovim izbacivanjem iz „Novosti“. Iako su znali da je u pitanju politički progon, kolege su otpor zadržali na nivou ogovaranja Dmitrovića, tvrdeći da mu Vučić svakog meseca na ruke isplaćuje 10.000 evra, pa, eto, mora da mu slepo služi.
Vučićev odnos prema „Novostima“ video se i na primeru lista „Sport“. Kad je Saša Mirković poželeo da preuzme najstarije sportske dnevne novine na Balkanu, vođa je naredio Dmitroviću da napravi kombinaciju i proda taj brend. Međutim, kad je Mirković napustio SNS i počeo da kritikuje vlast, Vučić je učinio sve što je mogao da uništi „Sport“. Uspeo je.
Vučić je Poreskoj upravi dozvolio da pre mesec dana blokira račun „Novosti“ samo zato da bi stranim diplomatama mogao da plasira neistinu da hajku na „Kurir“ ne vodi zbog uređivačke koncepcije, nego zbog utaje poreza. Eto, „Novosti“ drže prorežimsku politiku, hvale ga i štite od istine, ali ni to im neće pomoći ako ne plate dug državi. Providnim alibijem vezao je „Kurir“ za gigantskog mrtvaca „Večernje novosti“, s namerom da ih zajedno sahrani. Ipak, prestanak rada „Novosti“ i preteće nezadovoljstvo brojnih novinara, kojima će biti ugrožena egzistencija, poslednje je što Vučiću treba pred izbore u Beogradu i, izvesno, vanredne parlamentarne izbore. U svom stilu, jedan zločin Vučić prikriva drugim. S njegovim odobrenjem organizovana je finansijska šema, po kojoj pojedini radnici Kompanije „Novosti“ plate dobijaju s računa drugih firmi. Iako su, kako tvrde novinari, zakinuti za penzione i zdravstvene doprinose, zabrinuti i uplašeni za egzistenciju još ćute i nadaju se kakvom-takvom rešenju, koje će omogućiti nastavak rada „Večernjih novosti“.
Možda i hoće. Do izbora. Posle, neka se žale upravi za sleganje ramenima.
Subotić plaćao i Vukotićeva odela
Stanko Subotić je 2010. podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za organizovani kriminal protiv Manojla Vukotića, generalnog direktora „Večernjih novosti“, zbog zloupotrebe službenog položaja i primanje mita u procesu privatizacije Kompanije „Novosti“.
U detaljnom opisu te korupcionaške afere, Subotić je istakao da je u jesen 2002. od predstavnika WAZ-a saznao da oni već sarađuju s Vukotićem, koji im je ponudio svoje usloge u postupku privatizacije „Novosti“.
– Početkom 2003. godine partneri iz WAZ-a su me obavestili da su u završnoj fazi potpisivanja ugovora sa Vukotićem i da su dogovorili honorar od 500.000 evra za njega ako završi uspešno kupovinu „Novosti“ za WAZ. Ubrzo potom me obaveštavaju da su ugovor potpisali da su mu čak, po njegovom zahtevu, prebacili 70.000 evra na račune Vukotićevog sina i kuma, jer mu je novac hitno trebao za kupovinu stana za ćerku, odnosno vraćanja kredita kojim je kupovao stan, negde na Slaviji u Beogradu – naveo je Subotić u krivičnoj prijavi.
Za svedoke, Subotić je predložio Joakima Kaumcegela, direktora WAZ-a za Srbiju od 2004. do 2007, Petra Langea, člana borda direktora WAZ-a, Srđana Kerima, direktora WAZ-a za jugoistočnu Evropu, Predraga Bubala, ministra privrede u Koštuničinoj vladi, Vladimira Vukotića, Manojlovog sina, Radojka Mrlješa, kuma Manojla Vukotića, pa i Dragana Bogutovića, Svetlanu Vuković i Đuru Bilbiju, akcionare „Novosti“, koji su još 2005. podnosili krivične prijave protiv Vukotića.
Pored objašnjenja Vukotićeve sporne uloge (uzeo je avans, a opstruisao je realizaciju dogovora), Subotić nije propustio da pomene ni lične primedbe:
– U Parizu sam se 8. novembra 2002. sreo sa Vukotićem, koji je na sastanak došao sa ćerkom i Goranom Čvorovićem, dopisnikom „Novosti“ iz Pariza. Tom prilikom me zamolio da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za njega, ćerku, ženu… Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja „Salon Spas Katharin Max“ i tamo ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukotić sa ćerkom uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi sa privatizacijom „Novosti“ nisam Vukotića zvao da pitam zašto nije platio račun za garderobu…
Predrag Popović
www.predragpopovic.wordpress.com
Ova prica stigla je sa vise godina zakasnjenja i prilicno je konfuzna. Javnost ne zna ko je sadasnji vlasnik Novosti, a visegod. proces privatizacije kao i vecina privatizacija u Srbiji je bio zakulisan, verovatno kriminalan i na stetu drzave (neplaceni porezi), verovatno prevareni mali akcionari, pio fond i sl. Ali javnost ne zna ni danas za koju svotu su privatizovane Novosti, kada, i kakva je vlasnicka struktura sada, kao ni koliki su dugovi a koliki su prihodi, rashodi, ima li ikakve zarade ili nema; Novosti su samo jedan primer, a lista upropascenih preduzeca, preduzeca privatizovanih za male iznose firmama koje su otvarane i zatvarane u poreskim rajevima samo radi izvlacenja kapitala ili mahinacija sa kreditima i bankarskim garancijama; Posledice su: urusavanje ekonomije, ljudi ostavljeni bez radnog mesta, zarada i osnovne egzistencije, i drzava koja siromasi, zbirno drustvo se urusava. Do sada niko od ekonomista nije izracunao koliko su ucesnici u tim igrama oko privatizacije ostetili drzavu i gradjane; Miskovic, Beko, Kostic, Subotic, Jankovic alias Zepter ce verovatno ponavljati kako je sve bilo po zakonu; jer znaju uz svoje savetnike kako da zakon podrede sebi i svojim potrebama, i tesko je dokazati sa zakasnjenjem kakve su mahinacije cinili. Kako je i koliko privatizacijom razoreno nacionalno bogastvo koje su sticale ranije generacije pre devedesetih ostaje nepoznanica, a kako godine prolaze bice sve manje sanse da se istrazi, na sta ovi „magovi srpske poslovne elite i racunaju. Posto je u privatizaciji iznesen veliki kapital iz zemlje i vrti se ko zna gde u globalnom svetu, a ne u Srbiji gde je i nastao, ili se delom vraca u Srbiju pod nekim trecim imenom, krenula je jos brutalnija pljacka stanovnistva kroz mizerne zarade, ugradjivanje u „subvencije“, maltretiranje sirotinje isterivanjem iz stanova, znaci otimacina uz obavezno kreveljenje i Ikeisanje .. Srbija je izgleda medju najgorim zemljama u svetu po pljacki koju je sprega kriminala i politike sprovela nad svojim gradjanima i koja je Srbiju pretvorila u najsiromasniju zemlju u Evropi (poslednje statistike). Vlasti koje su se izmenjale na politickoj vrtesci su se pokazale kao kompletni destruktivci. Kad nema zakona i prava, i kada je prosecna porodica, pojedinac svedena na nista, to nema veze sa standardima i sa tako „voljenom EU“ ..kakvi.
Kad neko hoce da Vas unisti ima mnogo nacina da vam ucini zlo; U ovom slucaju Srbije je dovoljno dovesti i podrzati razarace sa neogranicenim apetitom za kradju i destrukciju. Traje 30 godina, kakvi su unistili bi mnogo vece i bogatije do sada.