Pre neki dan su se odigrala dva paralelna događaja – jedan je dobio široku medijsku pažnju, drugi je gotovo zaobiđen. Trideset godina među srpskim neoliberalima aktuelan je diskurs da se materijalna, praktična pitanja imaju staviti iznad duhovnih, idejnih tema. „Kosovo se ne maže na hleb“ može biti njihova maksima, poklič koji sažima usmerenost ovog dela srpske elite prema životnim pitanjima, koja se samo zamagljuju diskursom zasnovanim na svetu ideja. Odjednom je parče zgrade, jedan zid na kome su navijačke grupe nešto nacrtale, postao srž problema. U istom trenutku, Vlada Srbije predlaže novi zakon o referendumu u kome manjina može donositi odluke u ime većine i to zato što se opravdano boji da će referendum oko izmene Ustava, najavljen za januar, propasti zbog bojkota.
Nisu nam potrebne teorije zavere, uopšte je nevažno da li je Vlada Srbije namerno izabrala trenutak da u medijskoj kakofoniji oko pukog zida donese ovu nedemokratsku i nepopularnu odluku ili su se ta dva događaja sasvim slučajno poklopila. Suština je u tome da srpski neoliberali stupaju u krstaški rat protiv hrpe omalterisanih cigala, čija fasada ne menja ama baš ništa u našoj realnosti, dok na najavu gaženja demokratskih načela u sopstvenoj državi ćute. Budući da je trenutni parlament Srbije faktički jednopartijski, svaki predlog Vlade može biti prihvaćen bez ikakve istinske rasprave i bez problema. Aktuelni saziv Skupštine, koji je takođe izabran manjinom izašlih birača, usled bojkota izbora, predstavlja nelegitimnu instituciju gumenog pečata.
Krstaški rat protiv malterisanog zida
U takvim uslovima srpski neoliberali su svejedno krenuli na zid, a ne na Vladu, zbog čega? Da li ih lik Ratka Mladića, koji izdržava zatvorsku kaznu, više plaši od slike psihički neuravnoteženog autokrate koji je trenutno na vlasti u Srbiji? Ako Ratko Mladić nije pravilan uzor novim generacijama znači li to da Aleksandar Vučić jeste? Zid se ne maže na hleb i zid ne ugrožava, svakako ne više od table fašističkom kvislingu Aćif-efendiji u Novom Pazaru, inače etničkom Albancu koji je učestvovao u projektu izgradnje Velike Albanije pod protekcijom Musolinija, koju iz nekog razloga niko ne pokušava da ukloni ili vandalizuje. Tema kolaboracionizma na našim prostorima u Drugom svetskom ratu je složena, a kao aksiom možemo usvojiti sledeću tvrdnju: jednopartijski komunistički režim je za kolaboracioniste proglašavao i istinske zločince, kao i svoje političke suparnike.
Prilikom rasprave o postavljanju table Aćif-efendiji, gospođa Aida Ćorović, čiji angažman u borbi protiv islamizma i bošnjačkog nacionalizma cenim, napravila je komparaciju između rehabilitacije generala Dragoljuba Mihailovića i pomenutog Aćifa Hadžiahmetovića. Ona je pošla od postulata da je bošnjački nacionalizam reakcija na srpski, a da je rehabilitacija Mihailovića, prema tome, nacionalistički čin. Ako krenemo tim putem, i mural Ratku Mladiću je reakcija na tri decenije pokušaja da se srpska nacija predstavi genocidnom, a svaki njen politički projekat i struktura kao nepoželjni. Trideset godina pripisivanja celokupne krivice za krvavi građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije, ozvaničenje tog propagandnog narativa kroz angažman međunarodnog suda u Hagu, proizvelo je reakciju u vidu heroizacije svakog srpskog haškog optuženika bez obzira na njegovu krivicu ili nevinost.
Dvostruki aršini
Zbog čega srpski neoliberali vide reakciju bošnjačkog nacionalizma na srpski, čije je postojanje među vladajućim krugovima u Beogradu uopšte sporno, dok se rehabilitacija generala Mihailovića ne mora tumačiti u kontekstu nacionalizma, već kao demokratski i civilizacijski čin da se politički neistomišljenici ne mogu proglašavati izdajnicima, dok pritom ne primećuju ili ne priznaju heroizaciju Ratka Mladića kao reakciju na sistematsku satanizaciju čitave srpske nacije? Da li samo pripadnici srpske nacije moraju da trpe, da li samo oni nemaju pravo na prirodnu reakciju, na revolt, na osnovne zakone kolektivne psihologije? Zašto se u legitimnoj političkoj raspravi o nadležnostima Republike Srpske postulira njena navodna genocidnost, a da istovremeno nikome ne pada na pamet da predstavi muslimansku Bosnu kao ostatak zločinačke Osmanske imperije i time ospori Bošnjacima pravo na sopstveni politički projekat?
Ukoliko prihvatimo da su Srbi isto ljudi kao i Bošnjaci, te da imaju istu tendenciju da reaguju kada su izazvani kao i Bošnjaci, shvatićemo zašto postoji mural Ratku Mladiću, isto kao što je gospođa Aida Ćorović shvatila zašto postoji tabla Aćifu Bljuti, koga Bošnjaci nazivaju Hadžiahmetovićem, to jest efendijom. Umesto toga da razumeju sopstvene sugrađane i njihove motive za podršku murala Ratku Mladiću, srpski neoliberali, nespremni na bilo koji oblik kritičkog mišljenja i sagledavanja stanovišta drugog, izvršili su reprodukciju ličnih ubeđenja da srpska nacija počiva na genocidu i zločinu, pa su mural protumačili kao veličanje tih uobraženih negativnih tendencija. Međutim, u političkoj realnosti Srbije, jedan mural bledi pred projektom zakona koji bi omogućio da Srbija sklizne dublje na putu ka autoritarnosti. Ukidanje neophodnog praga od većine izašlih birača kako bi referendum bio uspešan otvara jednopartijskom sistemu u Srbiji mogućnost da menja Ustav i zakone, ne vezujući ih za izborne cikluse i programe, već putem plebiscita, kao što se to radi u pravim diktaturama.
Paradoks – Neoliberali stavljaju identitetska pitanjana prvo mesto
Srpski neoliberali su još imali drskosti ne samo da ignorišu ovaj predlog zakona, već i da ismevaju građane koji su im skrenuli pažnju na to da se bave zidovima umesto političkom realnošću u Srbiji. Oni su pred najavljenim gaženjem demokratije nemi zato što identitetska pitanja stavljaju ispred funkcionisanja političkog sistema. Jedini način da se donošenje ovog zakona spreči, a predlog je već pored SNS-ovske Vlade podržao i Ivica Dačić, upravo jeste podizanje glasa protiv njega i eventualni protesti. Debatama o zidu skreće se pažnja sa jednog od najvažnijih političkih pitanja u Srbiji u ovom trenutku. Shodno tome i jeste nebitno da li je rat protiv zida juče započet slučajno ili namerno, jer srpski neoliberali ne nameravaju da se usprotive hibridnom režimu Aleksandra Vučića. Oni ratuju protiv aveti, dok stvarne probleme ignorišu.
Autor: Aleksandar Đokić
