Kako u 21. veku vaspitavati decu?

0
411
Foto: pixabay.com

Da li vam se čini da su ljudi, posebno posle Drugog svetskog rata i posebno iz evropske civilizacije, poverovali da je utopija moguća i realna i da više ništa ne može da vrati svet u ratno stanje, u varvarizam ili u doba pre tehnološke revolucije i razvoja moderne medicine? Ko je drugačije vaspitavao svoju decu u poslednjih 50 godina?

Posle Drugog svetskog rata (iako je postojala opasnost od nuklearnog rata, sve do kraja 70-tih, ipak je to bila samo buka zbog trke u naoružavanju), u svetu je vladao mir, sa jedne strane zida gradilo se kapitalističko društvo, sa druge socijalističko, svuda su nicale nove fabrike i novi autoputevi, svake godine su automobili, avioni ili televizori bili bolji, pojavili se prvi kompjuteri i roboti, delovalo je da ljudi žive u uređenim državama, itd. Sve je, u tom trenutku, govorilo da je progres nezaustavljiv i da će svaka sledeća generacija ljudi živeti bolje. Ljudi su vekovima živeli istim načinom života, a onda se, samo za jedan vek, ili pola veka, način života potpuno promenio.

Norman Rokvel, Dečak sa kolicima, ulje na platnu, 1916. (Foto: Biography.com)

Deca su se uvek vaspitavala, kad govorimo o onom najboljem iz tradicije i patrijarhalnog vaspitanja, da budu dobra, vredna, čestita… Kuće se nisu morale zaključavati, u početku se ni automobili nisu morali zaključavati, biti lopov bila je sramota, verovalo se da država i policija održavaju red, pa su ljudi postali bezbrižni. Znalo se kakav treba da budeš i šta treba da radiš da bi imao lep život: završiš školu, čeka te posao, kupiš kuću i auto i ideš na letovanje i zimovanje sa porodicom. Idila. To najbolje prikazuju holivudski filmovi koji počinju sa snimcima nekog idealnog gradskog kvarta ili malog grada sa velikim i lepim kućama, gde je sve kao iz bajke. Od dobro situiranog čoveka iz srednje klase i klase bogatih, nije se više očekivao fizički rad i znanje veština koje su vekovima pre tehnološke revolucije ljudi znali. Sad sve radi na dugme i svi to koriste.

Da Vas podsetimo:  Sloboda

Deca su se, dakle, uvek vaspitavala da budu dobra, vredna, čestita… Ali, nekada su deca sticala i fizičku snagu i veštine, koje današnje generacije ne stiču. Jer, roditelji su ubeđeni da neće biti potrebne njihovoj deci. Danas su roditelji uglavnom deca od istih takvih roditelja, pa je sve manje i roditelja koji mogu da prenesu takve veštine svojoj deci i da im budu uzori u moralnom smislu. Tako se formiraju generacije koje neće biti sposobne za velika dela ili da se snađu kad naiđe velika kriza. Sa takvim situacijama ne mogu da se nose razmaženi ljudi. Kad dođe kriza, ljudi psihički pucaju i moralno padaju.

Jedan od razloga je upravo to idealističko vaspitanje koje stvara razmaženu decu koja od roditelja, onda i od neke apstraktne države, očekuju da brine o njima, a kad i oni postanu roditelji, da roditelji (babe i dede) i država brine i o njihovoj deci. I kad dođe kriza, oni ne znaju da se snađu. A nekih kriza uvek ima – u ličnom životu, pa naiđe ekonomska kriza, politička kriza… Postoje i u našem narodu generacije koje su bile ušuškane sve do devedesetih, tj. početka građanskog rata u SFRJ. U nekim razvijenim državama čitave generacije živele su tako da nikad nisu doživele neku ozbiljnu životnu krizu. I ovo što se sad dešava na Zapadu – ekonomska i politička kriza i podele u društvu, za koje ovog puta niko ne zna kako i kad će se rešiti, plus ovo stanje zbog pandemije – jeste prva kriza, koja utiče na živote baš svih građana. Zato tokom ove krize pucaju brakovi, raste broj duševnih bolesnika i ljudi koji izlaz vide u samoubistvu, u prodavnicama se ljudi ponašaju kao da je čovek čoveku vuk u borbi za toalet papir, vlada paranoja, itd. Šta bi tek bilo, ili šta će da bude, ako dođe do mnogo ozbiljnije krize ili rata? Šta će da rade oni koji su čekali da im država obezbedi posao, jer su oni završili fakultete? Ili da im država stvori uslove da razvijaju svoj biznis? Jer, ako državu vode isti takvi ljudi, u suštini nesposobni, ili mnogo kvarni, od koga to očekujete? Ako u jednoj generaciji većinu čine razmaženi i nesposobni ljudi, život svake sledeće generacije će biti sve gori. Zato je stanje u svetu u moralnom smislu sve gore, umesto da bude bolje stanje i bolji uslovi za život, jer se i dalje razvijaju tehnologije koje čine život lepšim i lakšim.

Da Vas podsetimo:  Ishrana u doba Svetog Save i šta znači ”ne jesti krv”?
Reklama iz 1947. (Foto: Kolekcija Univerzitetske biblioteke Univerziteta Djuk)

Kako vaspitavati dete – za rat ili za utopiju? Mislim da je odgovor i za jedno i za drugo. Dete treba naučiti da teži idealnom, Dobru, ali neka bude spremno i za nevolje i teška vremena sa mnogo iskušenja. Bez poznavanja i korišćenja modernih tehnologija danas ne može da se živi, ali bez nekih drugih veština ne može da se preživi. Vaspitajte dete da bude i kulturno i moralno biće, i da ima razne veštine korisne za preživljavanje. I mudro (bezazleno) kao golub, i lukavo kao zmija. Generacije ljudi vaspitavane su da budu samo golubovi. Zato su postali glineni golubovi za predatore i demone.

Krizu tokom devedesetih na ovom našem prostoru najbolje su podnela deca i stari ljudi koji su proživeli Drugi svetski rat. Slom SFRJ i haos koji je pole toga nastao, stvorio je slom i haos u dušama i glavama građana – onih koji su živeli ceo dotadašnji život u iluziji da postoje socijalna pravda, bratstvo i jedinstvo, jednakost, večne istine

Pripadam generaciji koja je odrasla tokom devedesetih, bili smo deca kad je počeo rat, pa nismo mogli da postanemo mnogo razmaženi i utopisti, živeli smo u teškim uslovima i videli smo i onu tamnu stranu ljudi. Posle 2000. godine neki su poverovali da je utopija moguća i da je dovoljno da uđemo u EU, pa da poteku med i mleko. Međutim , sve ono što se dešavalo u Srbiji posle 2000. godine , a posle 2008. u Evropskoj uniji i svetu, danas zbog pandemije  i krize u SAD, pokazuje koliko smo daleko od idealnog sveta. I to nije razlog da se pada u depresiju, da se gubi volja za životom, ili vera u Boga i u ljude, ili ne vidi i ono  dobro u ljudima  (čak i ako nas, možda, nešto još gore čeka, gore i od onog što smo doživeli devedesetih prošlog veka u našoj državi). Zato živi normalno i kao da će sve biti bolje, ali budi spreman i za najgore i  budi jak  i kada dođu nevolje. Vaspitavaj tako i svoju decu. Pričati deci samo bajke o svetu, nije dobro za decu. Život je i lep i surov.

Da Vas podsetimo:  Običaji za Božić kod Srba – Hristos se rodi!

Dete vaspitavati da voli Dobro, ali da bude svesno zla i da se protiv zla ne bori čineći zlo i postajući isti kao i oni protiv kojih se bori. To je moguće, ali nije lako. Ništa nije lako, i to bi takođe trebalo učiti decu. Sve ovo što danas postoji nije palo sa neba, vekovima su neki ljudi naporno radili  i bili spremni na velike žrtve. I čim izostane taj trud i takva žrtva u jednoj generaciji, ugroženi su i sloboda i svaki napredak. Svaka generacija mora da da svoj doprinos. Za više od ovoga, mora da se  uloži više truda. Ali, ulaže se sve manje truda, sve je manje ljudi spremnih na rizik i žrtvu, i stanje je sve gore.

Ako svi rade pogrešno, ako svi pogrešno vaspitavaju decu, ne morate i vi, ali morate da pripremite dete za život u svetu u kojem se tako vaspitavaju ostala deca, jer vam je jasno kakvi će  ljudi postati  i kako će u budućnosti svet  izgledati  sa takvim ljudima.

Nikola Varagić
Izvor: Stanje Stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime