Onaj Mali Đokica iz jedne narodne zezalice pravi je naivac u poređenju s Andrijom Rašetom (1934) za koga u “Srpskom kolu”, februar-mart 2021, bi rečeno da je jedini lički general-pukovnik iz KoloneČelnogaJahača. Ako su za njegovu priču izdvojene cele dve novinske strane, onda bi to nekome ko je naumio da pomenute novine prelista, bilo i preporuka da će ga prosvetlili ono što tamo piše.
Kad, ono…
Veliko Generalče žali što “inače, dobra zamisao” njegovog Jahača “kada je donio odluku o uvođenju predsjedništva… u praksi nije funkcionisala”. Kazuje tako jer kao “Srbin… jugoslovenskog uvjerenja” zadužen da “prezire svaku vrstu nacionalizma”, nije ni mogao pomisliti da je “uvođenje predsjedništva” i bilo zamišljeno da ne funkcioniše, iako ne krije da je Ustavom iz 1974. godine “Jugoslavija u potpunosti bila decentralizovana, republike su postale, ne samo ekonomski nezavisne, nego su i odlučivale i o služenju vojnog roka”. Naravno, sve to i tako zbog Srbije jer je JahačSaČelaKolone želeo da NjegovaKolona i dalje u Srbiji deluje kao okupator. Otud, kao razložnu treba prihvatiti meditaciju da Jahačev izum “nije funkcionisao” jer se “u Predsjedništvu SFRJ nisu našle prve ličnosti iz republika, već ljudi koji nisu imali toliki autoritet”. Da to “zamišljajuće znanje” ne bi ostalo da nekontrolisano visi u vazduhu, ono će uz svoje “otkriće” da je u Srbiji “neprikosnoveni lider bio Slobodan Milošević”, postaviti i pitanje “ko je, realno, bio Borisav Jović”.
To “realno” pitanje bilo mu je i podloga da se pozabavi Srbskom Krajinom i da ne trošeći ijednu reč kojom bi to opravdalo, besprizivno ustvrdi “da su krajiški Srbi bili osuđeni na propast, jer je na čelo RSK došla grupa nesposobnih političara predvođena Babićem, Martićem i Paspaljom”, što je “produbljeno mislima” da su se “svi krajiški političari pokazali sujetnim i nesposobnim”, te da ih “nikad nije zanimao vojni stav”.
O pomenutom trojcu kako-tako, oni su ranije bili nepoznati i u svojoj ulici, ali isto tako i o onima koji su u (ne)određenim vremenskim razmacima bili proveravani, i stručno i “podobno”:
– General Veljko Kadijević bio je “više politička nego vojna ličnost”;
– Za generala Milutina Kukanjca bio je “prevelik izazov da vodi pregovore sa tri sukobljene strane koje su tada predstavljali Alija Izetbegović, Stjepan, Kljujić i Radovan Karadžić”;
– Pukovnik Veselin Šljivančanin “petljao se tamo gdje mu nije bilo mjesto” jer “suštinski nije imao nikakvu komandnu odgovornost”;
– Suprotstavlja se Blagoju Adžiću, načelniku Generalštaba, smatrajući “da treba pojačati vojnu delegaciju u pregovorima u BiH” (možda 2. januara 1992. godine, “o implementaciji Vensovog plana o prekidu vatre – tzv. Sarajevski sporazum”);
– Admiralu Stanislavu Brovetu zamera “zašto Šljivančanin uopšte učestvuje u bilo kakvim pregovorima”, pošto je “u stručnom pogledu, po hijerahiji bio podređen generalu (Aleksandru) Vasiljeviću” koga Vojislav Šešelj okrivljuje “za zločin na Ovčari”, iako “lično, misli(m) da Vasiljević nema veze sa tim” jer je “sam Vasiljević na suđenju rekao da je odgovornost bila na Goranu Hadžiću i njegovim ljudima”; mnogo jako “lično mišljenje”!
Jako il’ nejako, ali zato Veliko Generalče neće propustiti da izgovori i koju samohvalnu reč o sebi:
– Nuđeno mu je “100.000 maraka za svaki ispravan tenk koji bi ostavio u rukama neprijatelja”, ali je odbilo;
– Hrvati su mu u više navrata nudili sve i svašta, da se vrati kući, u Liku (makar i kao “kadar Šeste divizije”), da se sa porodicom, pošto napusti JNA i dobije novac i pasoš, iseli u inostranstvo ili da, po predlogu Franje Tuđmana, ostane u Hrvatskoj i bira koju hoće civilnu dužnost, možda i Nadtuđman da bude, ali je ono sve to odbilo;
– Svoga komandanta brani tako što Tuđmanu ne dozvoljava da mu se, komandantu, u njegovom prisustvu obraća “povišenim tonom”;
– Pri jednom od “važnih” susreta sa Tuđmanom, imalo je “mali pištolj pod miškom sa metkom u cijevi”, ne bi li ga, bar “u trenutku” kad prestane da misli, bilo “dovoljno da ga izvadi” i Tuđman je njegov;
– U pretpostavljenim pregovorima o “Sarajevskom sporazumu”, hrvatsku stranu zastupao je i penzionisani general JNA Petar Stipetić sa kojim se “nije hte(l)o pozdraviti, a kamoli razgovarati” jer je “uoči početka rata zna(l)o… da će uprkos date riječi promijeniti stranu što se i desilo”.
Sve to moglo bi poslužiti kao dokaz da je Veliko Generalče znalo sve i svašta, jedino nije znalo kako se upotrebljava vojska; a kako bi i znalo kad je u njegovom vremenu o tome brinuo JahačSaČelaKolone. Ovako, ono će se požaliti kako mu “nikad nije bio jasan odnos srpskog rukovodstva prema Slovencima” koji su “lukavo upotrebili svoju civilnu zaštitu i resurse”, ne da bi “spasavali ljude nego su napadali i otimali sanitetska vozila i zarobljavali oficire i njihove porodice”. Kad kaže da je bio načelnik štaba Pete vojne oblasti koja je obuhvatala Sloveniju i deo Hrvatske zapadno od linije Karlobag-Karlovac-Virovitica, onda to znači da je njegovo bilo da u naznačenoj zoni štiti vojno i političko ustrojstvo. Ono je to činilo tako što je, iako pominje “secesionistička republička rukovodstva koja su znala svaki naš korak”, stvarno brinulo o “osposobljavanju komandi Republika Slovenije i Hrvatske kroz štabne ratne vježbe… vodeći računa da pripadnici Teritorijalne odbrane budu osposobljeni kao i pripadnici JNA” – narodski rečeno: gaji zmiju u nedrima da te ujede.
Zna li se da je Peta vojna oblast JNA sredinom 1991. godine imala oko 40.000 vojnika, oko 200 aviona i helikoptera, oko 1.160 tenkova i oko 3.000 artiljerijskih oruđa, onda tridesetak hiljada slovenačkih teritorijalaca nije trebalo da bude posebna prepreka za njihovo “disciplinovanje”. Sve to čak i kad se zna da je američki državni sekretar Džejms Bejker upozorio jugoslovensku vladu da će Sjedinjene Države podržati odvajanje Slovenije i Hrvatske, te da je posle takvog upozorenja bilo vrlo rizično pomisliti na upotrebu sile. Slovenačko vođstvo bilo je ohrabreno takvim američkim stavom, te su slovenački teritorijalci počeli da oružano napadaju JNA, sigurni da neće naići na jednak odgovor. Jer, Veliko Generalče znalo je da u svom “dvostranom” razgovoru sa “Srpskim kolom” poduči druge da je “jedini legitimni cilj tokom rata neprijateljsko komandno mjesto”, ali samo nije umelo da se “obračuna” s onima koji su se nalazili na “neprijateljskom komandnom mjestu”. Nije umelo čak ni da upotrebi vazduhoplove pravdajući to “stručnim” podatkom da “avion ima ograničenje koliko može ostati u vazduhu”; ostaje koliko ostaje, ali njegov niski let (“brišući”), makar koliko ga bilo lako ili teško pogoditi, deluje disciplinujuće na one koji u tom trenutku nameravaju da se upuste i u najmanju vojnu akciju.
Kad je već tako, onda treba smatrati logičnim što nam Veliko Generalče skoro ništa ne reče o takozvanom desetodnevnom slovenačkom ratu za nezavisnost i zločinima koje je slovenačka teritorijalna odbrana tada počinila. Ne reče jer, dok je tih deset dana iščekivao da se mrtvi JahačSaČelaKolone digne i kaže mu šta da radi, spustio je očne kapke i začepio uši da ne vidi i ne čuje bar nešto od onoga o čemu je 2013. godine pisao Živomir R. Podovac, generalštabni pukovnik, u tekstu “Zašto se ćuti o slovenačkim zločinima iz 1991”.
A tamo, moglo se pročitati da su u zoni koju je štitilo naše Veliko Generalče, “počinjena (i) krivična dela ratnog zločina nad civilnim stanovništvom u oružanom sukobu: nasilje nad životom, zdravljem i fizičkim ili mentalnim blagostanjem ljudi; uzimanje talaca; akti terorizma; vređanje i gaženje ljudskog dostojanstva; nedopuštene pretnje; povrede prema ranjenicima, bolesnicima, mrtvim licima, lekarima i sanitetskim transportima”.
No, da se Veliko Generalče ovde ne bi opterećivalo brojnim pojedinostima koje su mu, po prilici, iščilele iz “komandne nadležnosti”, u nastavku biće data samo neka opšta zapažanja pukovnika Podovca:
“Pred kasarnu u Mariboru – pobunjenici su doveli žene i decu vojnih lica i civilnih lica na službi u JNA, sa uperenim cevima pištolja u glavu, naterali da pozivaju svoje očeve i muževe na predaju… U Postojni masovna tortura 35 žena sa decom vojnih lica neslovenaca… Bebi Srpkinje su isključili inkubator, a potom je sa majkom porodiljom izbacili na ulicu… Pripadnici Janšine TO, sve vreme sukoba su držali pod blokadom Vojnu bolnicu ‘Mladika’ u Ljubljani, ostavivši bolesnike bez hrane, vode, lekova… Tela tročlane helikopterske posade… odbija da preda Jelko Kacin ministar za informisanje Slovenije, već tela koristi u propagandne svrhe: pored njih se slikaju visoki funkcioneri ‘dežele… Zločine je naređivao Janez Janša, ministar unutrašnjih poslova, i njegovi “komandanti” a odobravao predsednik Milan Kučan i njegovi saradnici u političkom i državnom vrhu. Time su teško povredili: član 3 Ženevske konvencije 1-4 iz 1949; Pravilnik o zakonima i običajima rata na kopnu – prilog Četvrte Haške konvencije iz 1907; Martensovu klauzulu iz iste konvencije; odredbe Dopunskog protokola Ženevske konvencije od 12. avgusta 1949. (Protokol II), odredbe Povelje OUN, o zabrani perfidija u primirju i sporazumnom prekidu vatre; zloupotreba znaka Crvenog krsta prevoženjem crvenih beretki MUPS; napadi na vozila sa oznakom Crvenog krsta i ubijanje lekara i medicinskih sestara pri prevozu ranjenih vojnika i civila”.
No, dobro, da se Veliko Generalče i tim “sitnicama” bavilo u svojoj komandnoj nadležnosti, onda bi se našlo u neprilici da svoj najduži odgovor “Srpskome kolu” ne može posvetiti “važnom” pitanju da li da se hrvatski ranjenici iz vukovarske bolnice izvlače “lijevom stranom obale Dunava gdje su bile skoncentrisane snage JNA… ili da idu desnom obalom koja je bila pod kontrolom hrvatskih snaga”.
A možda ga je isto to sprečilo da objasni zbog čega za sve krajiške političare reče “da su se… pokazali sujetnim i nesposobnim”, što uključuje stav da su svi oficiri sposobni i skromni; reče tako, a ne dade mu se da se priseti kako je Stojan Španović, krajiški ministar odbrane, pošto je od izvesnog unproforca saznao da će do jednog hrvatskog napada doći 22. januara 1993. godine, u tajnosti mobilisao Benkovačku brigadu i u Ravnim kotarima pripremio zamku hrvatskim trupama. Tri dana pre agresije, general Mile Novaković (1950-2015), načelnik Generalštaba Srpske vojske Krajine, pismenom naredbom demobilisao je vojnike i oficire ove brigade. Zaprepašćen tim činom, Španović konsultuje Vladu i u pisanoj formi traži od generala Novakovića da se mobilizacija ponovi i brigada hitno vrati na položaje. Desilo se nešto što se ne može oceniti rečju “zaprepašćenje”, a teško je naći drugu, prikladniju, kojom bi se objasnio naredni postupak Novakovićev: naredbe ministra vojnog ne obavezuju Generalštab Srpske vojske Krajine, te on, Novaković, ne dozvoljava da se mobilizacija obnovi.
Čisto da bi zasenilo prostotu, Veliko Generalče je “misao” slične vrednosti izreklo i povodom plana nazvanog Z-4 smatrajući da su ga Srbi, da su imali “dovoljno pameti”, morali prihvatiti, što bi “u nepriliku dovelo Hrvate kojima taj plan nikako nije odgovarao”. Da se u išta razume, moglo je znati ono što je znao Slobodan Jarčević (1942-2020), krajiški ministar spoljnih poslova u vreme kad se raspravljalo o pomenutom planu:
“Plan Z-4 (puno ime: Zagreb-4, u kome cifra ‘4’ označava četvoricu članova kontaktne grupe – dupetate Organizacije ujedinjenih nacija, Evropske unije, Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država – ‘zadužene’ da iznađe osnovu za prekid ratnog sukoba između Hrvatske i Srpske Krajine), začet 23. marta 1994, a konačno definisan 18. januara 1995. godine kao ‘Nacrt sporazuma o Krajini, Slavoniji, Južnoj Baranji i Zapadnom Sremu’, samo je detalj opsežnog zločinačkog poduhvata preduzetog zarad progona srpskog pravoslavnog stanovništva iz iskonskih srpskih zemalja, pretežno obuhvaćenih istorijskom Vojnom Krajinom (Vojnom granicom, srpskom autonomnom oblašću u Austrougarskoj od 16. do pred kraj 19. stoleća). Nije to, dakle, nesporazum između predsednika Republike Srpske Krajine Milana Martića i ameri čkog ambasadora u Zagrebu Pitera Galbrajta (koji sebe smatra glavnim autorom toga plana), nastao u Kninu početkom 1995, kako to tumače mediji, pa i mnogi istoričari, politikolozi, pravnici i drugi istraživači separatističkih ratova u Jugoslaviji…
Plan Z-4 je najneprijatnije svedočanstvo o umešanosti Ujedinjenih nacija, drugih međunarodnih organizacija, zapadnoevropskih velikih zemalja, Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije, u razbijanje SFR Jugoslavije i datu saglasnost za agresiju Hrvatske na Republiku Srpsku Krajinu. Nažalost, većina medija u Jugoslaviji (bilo da su podržavali vlast, bilo opoziciju) krivotvorila je sve što se ticalo ovoga plana i optuživala rukovodstvo Republike Srpske Krajine za nekooperativnost. Mediji su uveravali javnost da bi se prihvatanjem Plana izbegla hrvatska agresija i etničko čišćenje Krajine od Srba. Ovakvim informisanjem, javnost je bila obmanuta.
Uistinu, Hrvati su nudili Srbima… rešavanje ličnih i nacionalnih prava samo u dve opštine (Hrvati su govorili o dva “kotara”, kninskom i glinskom), dok su Srbi smatrali da ponuđena prava moraju pripadati svemu stanovništvu na celoj teritoriji Republike Srpske Krajine, ili u ‘Zonama pod zaštitom Ujedinjenih nacija’, kako je Srpska Krajina bila označavana u dokumentima Ujedinjenih nacija…
Predlog je bio više nego neozbiljan, zato što je njegov sadržaj više ličio na ruganje, nego na pravni temelj za vraćanje oduzetih prava srpskom državotvornom narodu… (jer) se sve to odnosilo samo na teritorijalno odvojene ‘kotar Glinu i kotar Knin’, s ukupno oko 30.000 stanovnika… Svi ostali delovi Krajine, po tom planu, bili bi uključeni u Republiku Hrvatsku, a da Srbi ostanu bez prava na bilo kakvu autonomiju u njima – mada su ti delovi činili dve trećine Krajine”.
I tako dalje, ali sve u duhu one narodne zezalice “kako Veliko Generalče zamišlja”.
autor:Ilija Petrović
