Oprečna su mišljenja o tome kako i koliko Vlada Srbije obavlja svoj posao. Ide se iz krajnosti u krajnost. Po jednima, Vlada postoji samo na papiru. Predsednica Vlade, kao i ministri, ni o čemu ne odlučuju samostalno. Oni samo sprovode tuđe naloge. U ovom slučaju, Predsednika Srbije! Rade samo ono što im se naredi. Za svaku važniju odluku iz svog domena moraju da pitaju nadređenog, i tek ako on da saglasnost, onda će je primeniti kao svoju delatnost. Cinici predsednicu Vlade nazivaju fikusom! Kao, ima je samo za gledanje. Ne čuje se i ne pomera!
Drugi, pak, u potpunosti negiraju ove tvrdnje kritičara vlasti. Po njima, Srbija je parlamentarna demokratija sa strogom podelom vlasti. Tako da se zakonodavna (skupština) izvršna (vlada i ministarstva) i sudska vlast ne mešaju jedni drugima u nadležnost i samostalno donošenje odluka. Skupština donosi zakone i propise važne za sveopšti napredak i boljitak srpskog društva. Vlada, ministri i svi niži organi izvršne vlasti samostalno i nezavisno sprovode iste te zakone i podzakonske propise. I rezultat je vidljiv. Najveći rast slavnog BDP-ea, ekspanzija graditeljstva, stalna potpora stanovništvu, privredi i stranim investitorima. Kako kome. Građanima trideset evra, nekim firmama unosne poslove na tenderima, a stranim investitorima besplatno zemljište, poreske olakšice, sve do novčanog finansiranja za svakog uposlenog radnika. Tako da strani poslodavac zaposli srpskog radnika a od države Srbije po istom tom radniku dobije poklon do, recimo, deset hiljada evra! Srbija to može. Ima para u budžetu. Jer budžet se puni iz cene benzina, jestivog ulja, carina, taksi, kazni… Zašto bi drugačije i bilo? Ako smo ekonomski tigar u regionu i šire, onda ni cena benzina, hrane, usluga i ostalog ne sme biti niža od slično razvijenih zemalja. Poput Nemačke, Norveške ili Danske. Po nečemu čak i prednjačimo. Cene nekih proizvoda su i veće nego u pomenutim državama. Ma, Srbin ima što niko ne imade! Svejedno za ponos ili sramotu!
Za razliku od bogatijih država Srbija ne ostavlja svoj narod na cedilu. Pomaže kapom i šakom. Sto evra, potom kese s vitaminima i cinkom, besplatne vakcine protiv kovida, onda trideset evra… Upravo ovih trideset evra, nedeljama najavljivanih od ministra finansija, predsednice Vlade, i najzad od strane samog Predsednika, u ovo vreme pandemije, delta soja, ubrzane vakcinacije, narodu je došlo kao dar s neba. Ko može ostati ravnodušan na velikodušnost majke države? Mada je davno rečeno da Otadžbina nikom ništa ne duguje, mi dugujemo Otadžbini, u ovom slučaju Srbija je pokazala koliko je zbilja humana, zaštitnička i saosećajna. Hoće li premijer Japana podeliti trideset evra pomoći svom narodu? Razume se u jenima! Neće. Neće ni japanski car. On pogotovu neće. Jer, japanski car je institucija Japana, ali on zna koje su mu zakonske mogućnosti i nikada neće učiniti nešto što je protiv ustava i zakona zemlje izlazećeg sunca!
Hoće li engleska kraljica podeliti trideset evra svakom stanovniku Velike Britanije? Taman posla. Nema ona ta ovlašćenja, a ni britanska kruna nije tako izdašna. Ni onaj živopisni engleski premijer neće častiti svoj narod s dvadeset funti. Evre sigurno Englez ne bi delio Englezima! Ista stvar je s vladama Nemačke, Kanade, Australije, Švedske… Trideset evra, to jest, protivvrednost te sume u nacionalnim valutama niko u tom takozvanom civilizovanom svetu nije darovao svojim građanima. U tome se vidi veličina srpske vladajuće elite!
Ipak, ne treba biti previše izdašan. Mnogo je to para za još uvek nedovoljno razvijenu Srbiju. Jeste da nas sve manje ima, da mnogo više umiru nego što se rađaju, da mnogi beže iz ove prosperitetne i napredne zemlje, opet, pet miliona ljudi puta trideset evra, ukupno sto pedeset miliona. Zelenih evropskih novčanica. Malo li je? S tim novcem mogli bismo sagraditi kilometre auto-puta prema Podujevu, na primer. To je od preke potrebe Srbiji. Mogli bismo podići makar jedan nacionalni fudbalski stadion u Crnoj Travi. Tamo trenutno nema mlađeg sveta ispod 60 godina, ali s jednim velelepnim nogometnim igralištem verovatno bi mladi iz ostatka Srbije pohrlili u Crnu Travu. Uostalom, to je pogranično mesto i tako se štite nacionalni interesi.
No, valja misliti i na birače, hoću reći narod. Treba pomoći svakome. Tu izuzetaka nema. Mora da jede i onaj što vadi iz kontejnera kao i onaj s kompanijama na Belizeu ili Devičanskim Ostrvima. I onaj što mu tetka kupuje stanove. Svi smo ravnopravni, samo su neki ravnopravniji. Ali, pomoć ne mora biti toliko galantna. Srbi su u većini skroman narod. Ne mora baš trideset evra. Može i deset. Ceniće oni to. Ko ti daje deset evra za džabe? Ma, flaša zejtina, kilo šećera, vekna hleba… U najgorem slučaju ne mora ništa. Setiće se veran narod kada treba, kad je najvažnije, setiće se ko mu je toliko dobrog dao. Mislim, kada dođe na biralište. Slobodan Milošević je dobio izbore u zimu 1993. godine. U vreme najveće inflacije ikad zabeležene u svetu. Kada se živelo s dve-tri nemačke marke mesečno. Tolike su plate bile. Međutim, narod veran svom vođi nije zaboravio svu prethodnu dobrotu kojom je bio usrećen. Isto je i danas. Svako dobro pamti se u Srbiji, tako da današnja vlast ne mora baš da rasipa. Ne bacajte trideset evra pred narod. I pet evra će biti dovoljno ukoliko se daje svakog meseca i ukoliko bude medijski propraćeno. No, o tome ne treba brinuti!
za korene
autor:Miodrag Tasić
ĐAVOLSKO SPAŠAVANJE PENZIONERA?
Gospodin ΛV se hvali da najveću podršku ima od penzionera i da oni sada imaju najveće istorijske penzije. Da su penzioneri naivno zavedeni od strane ΛV, jer oni uvek glasaju za aktuelnog predsednika bar od rata naovamo i po toj osnovi sada navijaju za aktuelnog predsednika. Za uzvrat otimao im je penzije punih četiri godina, a sada sa toliko velikim penzijama više od pola penzionera gladuju, žeđuju i jaduju sa penzijama od 15.000 dinara i s njom ne mogu ni sendvič da jedu, kao što je on jeo pre neki dan i to iz gepeka. Zamajava penzionere sa povećanjem penzije, a to radi jednom godišnje po izmislenoj i nakaradnoj švajcarskoj formuli, izmišljene od predsednika, a hvali se svakodnevno tokom cele godine. Zlo da bude veće po penzionere, što klimoglavci i uvlakači ponavljaju rečenice vođe kao papagaji. Ovo naivnim penzionerima ne smeta, ne smeta im što su prosečne penzije pale ispod 46% prosečne plate, a cene hrane, troškovi stanovanja, garderobe otišle su u vis više od 20%, a penzije rastu oko 5% godišnje. To im je vođa lepo smestio da održe vitku liniju i praznih stomaka. Do duše daje im milostinju godišnje po 100 evra ili 11.000 dinara. U vremenu ove diktature, zna se ko pije-vlast i okruženje, a plaća narod bez okruženja.
Samo cu odgovoriti na naslov. Nikada gore.