Eto, srpski predsednik Nikolić se odjednom (nanovo) setio Kosova i Metohije. Valjda, sada će on da piše novu rezoluciju, deklaraciju, predlog (bog sami zna šta) o nekakvom „konačnom rešenju Kosova“. A o kakvom konačnom rešenju tu uopšte može biti reči, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, kojim je Kosovo, de fakto, dobilo nezavisnost? Da je to tako, potvrđuju i odluke raznih međunarodnih organizacija koje primaju paradržavu Kosovo u svoje članstvo.
Nikolićeva najnovija „inicijativa“ može se razumeti samo kao još jedno besprizorno bacanje prašine u oči srpskoj javnosti. Ili njegov pokušaj da sa sebe skine krivica za katastrofalnu politiku koju je on vodio, suprotno obavezi čuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje i poštovanja njenog Ustava. Izgleda kao da je takav njegov potez unapred „dobro“ koordinisan sa predsednikom vlade, Aleksandrom Vučićem, koji preko Milovana Drecuna, predsednika Parlamentarnog odbora za KiM, poručuje javnosti da on razume predsednika Nikolića, koji „želi da ide u susret događajima, kako nas oni ne bi ponovo zatekli“. A šta bi nas još to moglo da „zatekne“ ili pretekne? Postoji li išta što bi „međunarodna zajednica“, ili preciznije, osovina Vašington-Berlin, mogla još od Srbije da traži u vezi „statusa“ južne srpske pokrajine Kosova i Metohije? Ne postoji ništa drugo, sem zvaničnog priznanja natovsko-šiptarske države na srpskom tlu.
U međunardno-pravnim poslovima stvar nikada nije do kraja završena, sve dok se država članica UN ne složi sa promenama svojih granica koje su garantovane međunarodnim zakonima. Dakle, mogu paradržavu Kosovo da priznaju baš sve članice UN-a, ali ona nikada ne može da bude država u potpunom smislu sve dok tu državu ne prizna ona država iz čijeg se krila otcepila. I tu je i sva tajna onoga zbog čega vodeće zemlje NATO alijanse vrše pritisak na vlast u Srbiji, da, pored udovoljavanja svim ranijim zahtevima evroatlantskog Levijatana, konačno obavi i taj „formalno-zvanični“ čin i razmeni ambasadore između dveju suverenih i „dobrosusedski“ raspoloženih zemalja – Srbije i Kosova.
Srbija ima samo dva moguća puta da iole časno zatvori priču oko svoje „otete“ južne pokrajine. Jedno je bilo (ali, nažalost, tu se prešao rubikon), da Srbija ne uzima nikakvo učešće u „normalizaciji“ odnosa s natovskom tvorevinom izraslom na njenom t(e)lu. Jednostavno, Srbija je tu mogla da kaže da ne želi da rešava stvari u pitanjima u kojima je nemoćna. Tako bi Srbija zadržala pravo da u nekom budućem, bližem ili daljem vremenu, vrati stvari tamo gde im je mesto; to jeste, nekad će Srbi dobiti priliku da mirnim putem, nadamo se, povrate suverenitet nad celom teritorijom Srbije.
Druga mogućnost je bila da se Šiptarima na Kosovu (odnosno njihovima patronima) ponudi razmena stanovništva. Tu bi se radilo o velikodušnom ustupku sa srpske strane, jer bi se Kosmet podelio na dva dela – veći južni (šiptarski) i severni – srpski. Pri tome bi se Šiptari iz Bujanovca, Preševa i Medveđe preselili na onaj deo „južnog“ Kosova na kome danas žive Srbi. Naravno, tamošnji Srbi bi se doselili na prostor Bujanovca, Preševa i Medveđe. Takvo rešenje bilo bi u interesu i Srba i Šiptara, ne samo u pogledu rešavanja sudbine stotine hiljada ljudi, već bi to za sva vremena rešilo i srpsko-albansko pitanje, koje je i jednom i drugom narodu donosilo samo patnje i stradanja.
Nažalost, država Srbija nije iskoristila nijednu od pomenute dve opcije. Ipak, to ne znači da Srbija još uvek ne bi mogla da se okrene jednom od ta dva rešenja. Zapravo, najpre bi se ponudila razmena stanovništva i podela Kosova po gore navedenom principu, a ukoliko bi to bilo odbijeno – išlo bi se na prekid pregovora o statusu Kosova i na ukidanje svih dosadašnjih odluka koje su donesene u skladu s Briselskim sporazumom. Srbija bi se tada obratila UN i drugim međunarodnim institucijama sa željom da za sva vremena reši goruće probleme između šiptarskog i srpskog naroda. A takvog rešenja, realno, neće biti (barem ne u doglednom periodu) dokle god postoje velike enklave Srba na, uslovno rečeno, „šiptarskoj“ ledini i iste takve šiptarske na teritoriji Srbije.
Pomenute mogućnosti za rešenje kosmetskog pitanja svakako bi podrazumevali srpsko odustajanje od „bezalternativnog“ puta. Eventualno stavljanje van snage Briselskog sporazuma neminovno bi dovelo da toga da EU „otpiše“ Srbiju iz nekakvih budućih kalkulacija o svom proširenju. Ali, iako bi to nekome izgledalo kao „tragičan“ razvoj događaja, ozbiljnim poznavaocima političkih kretanja u Evropi odavno je jasno da je Srbija još krajem prošlog milenijuma službeno (zvanično) otpisana iz „evropskog razvoja“. Jednostavno, Evropska unija (čak i ako EU opstane do 2020) nikada neće prihvatiti Srbiju u svoje („ravnopravno“) članstvo. Što se pre Srbija oslobodi iluzije da ima „prijatelje“ na zapadu, to bolje po Srbiju.
T. Rajić
Ne slazem se ni sa podelom Kosova.
Ja bi njima na „diplomatski“ nacin toliko zagorcila Zivot na Kosovu sledecih 50 Godina da bi se sami poceli vracati u Albaniju. Kosovo je Srbija i gotovo.
De da pitamo Svabu da li ce on priznati jednog dana „TURSKU REPUBLIKU BERLIN“. Ljudi, pamet u glavu, ne padajte na Veleizdaju !!!! Zagazili smo u blato zbog delimicno i nase krivice i sada moramo malo da ostrimo mozak kako da izadjemo, ali ne da im damo nasu svetu Zemlju.
Poptpuno se slažem s vama gospodine Iliću, jer stvari stoje upravo tako kako ste izložili. Kao autor gornjeg teksta ipak bih hteo da malo pojasnim zamisao koju sam izneo. Naime, Srbi tu ne menjaju sever Kosova za tzv. Preševsku dolinu. Apsolutno ne! Ovakvim pristupom ponudila bi se Šiptarima razmena stanovništva: Srbi južno od reke Ibar preselili bi se u tu „Preševsku dolinu“ (na šiptarska imanja), a Šiptari iz „Preševske doline“ otišli bi južno od reke Ibar na srpska imanja.
Moglo bi se reći da ova ponuda daje mogućnost da se srpsko-albansko pitanje zauvek reši. Šiptari bi otišli na jug Kosova, koje bi Srbija onda priznala kao nezavisnu državu, a sever Kosova ostao bi u Srbiji. Što je najvažnije, svi Srbi bi onda živeli u Srbiji.
Naravno, teško je pretpostaviti da bi Šiptari to mogli da prihvate. Njihovi apetiti su sada ogromni. Ali, Srbija bi time skinula sa sebe odgovornost za budući razvoj događaja (ma kakav on bio), a dodatno, takvo šiptarsko odbijanje mogla bi da se uzme kao povod da Srbija obustavi bilo kakve dalje pregovore sa Briselom oko Kosmeta. Naravno, ukoliko bi u Srbiji bila uspostavljena prava srpska vlast, savesna i odgovorna, ona bi svakako morala da poništi sve odluke koje su doneseno neustavno, a putem razbojničkog (antisrpskog) Briselskog sporazuma.
Повод да прокоментаришем претходни текст у вези са Косметом је предложени модел њеовог решења у виду „поделе“. И у овом тексту као и у другим написима, које сам до сада прочитао, када се помиње „подела“ Космета мисли се да се исто подели тако што би његов севрни део, односно област Северне Митровице и Лепосавића припао Србима и да би ту територију требало заменити за „Прешевску Долину“. Иако је по мом мишљењу наведени предлог сасвим разуман, предложена „подела“ није прихватљива, већ поклон Космета Албанцима. Уколико би у српском друштву преовладао модел решавања овог питања у виду поделе Космета, праведна подела би била тако што би се признало стање катастарске имовене које су поседовали срби 1940. године. Као полазна основа за разграничење Срба и Албанаца је потребно узети стање из 1940 године из познатих разлога, а који се огледају у томе што је протераним Србима у Другом светском рату био забрањен повратак, затим отимање њихове имевине за време комуниста и претварање у друштвене имевине ( задруге, фабрике, стамбени објекти, итд) као исељавање Срба са Космета под притисом и прузимање њихове имовине од стране Албанаца, које траје све до данс. Свака друга „подела“ би била само признавање стања које је остварено неправдом и силом а предлагаче са српске стране за такву „поделу“, за почетак, молим да размисле и схвате како би ефтино и на бувљаку „продали“ најскупљу ствар код Срба. Доста нејаких и некопететних Срба би хтели да, по налогу својих господара, хитно, онако успут, без много интетлектуалних напора, а можда и за мрвицу долара, би хтели да „коначно“ реше питање које вековима није решено. Косово је наше, јер да није тако зашто би га они отимали, и биће тако све док ми Срби верујемо у то и док не кажемо другачије. Зато Срби, ако вас има, главу горе, не дозволите да вам толико промене свест како би сте заборавилу колико је српских живота, крви зноја, патње интелектуалне и сваке друге енергије уграђено у нешто што се зове Косово и Метохија и не дозволите да то проћерда шачица европејаца и глобалиста.