Čuveni „unutrašnji dijalog“ je krenuo kao po loju. Ne može da se živi od Tanjug/RTS/Pink-ovih sagovornika koji listom manje ili više otvoreno ruše postojeći ustavni poredak zemlje, sve pozivajući se na dosad nepoznatu ustavnu kategoriju „realnosti“, naravno uz obaveznu dozu sejanja malodušnosti i defetizma. Priprema se teren za izdaju, u koju bi hteli da uvuku sve nas. Ali u obliku monologa. Tako oni zamišljaju dijalog. Iskreno, zar ne?
Ali to ima svoju dobru stranu, jer se utoliko čvršće povlači granica između nas, ona granica koju je Lauševićev Obilić opisao da postoji između njega i Hamze poturčenjaka. Kakav su to dijalog mogli da vode njih dvojica?
Uz izopštenost iz medija, još je lakše ne voditi dijalog sa njima kada se shvati dubina njihove neiskrenosti.
Hajde da pogledamo čuveni „briselski proces“ (u koji nikad nije ni trebalo da uđemo). Šta se do sada desilo? Beogradska strana je, mimo Ustava i Rezolucije 1244, dala praktično sve – policiju, sudstvo, Civilnu zaštitu, međunarodni pozivni broj, uspostavila pravu granicu i carinu – a prištinska NIŠTA.
Da ponovimo po ko zna koji put: kad se već ušlo u to, da je ovo bio pravi dijalog, odnosno istinski pregovarački proces, on bi bio uzajaman: oni daju jedno, mi dajemo jedno; oni zatežu, mi zatežemo. Ili, pak – ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno.
Da je „naša“ strana iskrena – prvenstveno prema Srbiji, koju navodno zastupa – čak i da je vođena ekstremno glupim ljudima, ona bi do sada shvatila bilans. I stala sa daljim „dijalogom“, izjavivši: pregovori su propali. Ili, u najblažoj varijanti koju diplomatija dozvoljava: ni makac dalje dok ne dobijemo ono što nam je potpisom garantovano. U ovom slučaju to je famozna „zajednica srpskih opština“ (koja je suštinski nula, ali ovde govorimo o onome što je sad na stolu). Dok nje nema, nema daljih razgovora. Štaviše, ostavljamo sebi opciju da, posle određenog vremena, poništimo i ono što smo već doneli (sa izuzetkom davanja međunarodnog pozivnog broja, to je zasad nepopravljiva šteta). Odnosno, da vratimo naše institucije, za početak na sever KiM, na šta imamo pravo po međunarodnom pravu i Savetodavnom mišljenju MSP.
Ceni li neko da bi EU mogla išta da nam kaže? Da li bi iko mogao da nas krivi? Ukori? Sankcioniše? Čak i ako bi pokušao – to jednostavno ne bi bilo kredibilno. Niti pravno izvodljivo. Uz to, takav naš postupak bi pomogao našim saveznicima – i van EU i unutar nje – da nam pomognu, odnosno da nas još čvršće podrže. I tako bismo dodatno podigli sopstvenu cenu. I u EU i van nje.
Ali ne, to za Vučića i hor njegovih kastrata (i njihov šablon „Kosovke devojke“, Sonju Liht) nije opcija. Zašto? Postoji samo jedan logičan odgovor: zato što su „briselski pregovori“ bili samo paravan za isporučivanje onoga što je Vučić obećao mnogo pre nego što su oni formalno i počeli. ZSO je samo dimna zavesa. Baš kao što je i njeno postojanje opipljivo koliko i dim.
Zato bi Vučić sad da ide i korak dalje – do „konačnog rešenja“. Pošto su se, zar ne, Šiptari pokazali baš pouzdanim partnerima za „dijalog“, koji nam je tako dobro išao… Gluposti. Pošto je skuvao žabu kroz fingirane „briselske pregovore“ i svuda ugasio institucije države, sad je na redu sledeći korak u procesu na koji se Vučić odavno obavezao – pravno obavezujući sporazum. Zato sad treba fingirati i „unutrašnji dijalog“, kao pokriće za već obećanu predaju državne teritorije. Odnosno izdaju zemlje.
Ali hajde da vidimo s kim se to sad želi postići „istorijski sporazum“. Na osnovu dosadašnje „pouzdanosti“ onih s kojima bi da se „mirimo“, možemo da dođemo do vrlo realnih procena toga koliko bi se sve fenomenalno odvijalo posle već projektovane svečanosti dodele Nobela za mir „hirurgu“ Tačiju i njegovom partneru Vučiću – večno povezanih u povesti. Jer, ono što jedino pouzdano znamo – ako ćemo stvarno da se suočimo sa realnošću – je da šiptarski političari: a) nisu u stanju da čak dozvole formiranje i jedne glorifikovane NVO, bez ikakvih suštinskih ovlašćenja, samo zato što je srpska, b) neće ni da čuju za povratak proteranih Srba, v) nisu u stanju da naprave pravnu državu ni za svoje, a kamoli za druge, jer im je Leka Dukađini još uvek paragon pravne misli, g) proizvode proporcionalno najveći broj džihadista u Evropi, d) ne trpe druge nacije u svojoj sredini, i njihovi odnosi prema njima obeleženi su terorom/diskriminacijom/asimilacijom, đ) smatraju narko trgovinu svojim nacionalnim brendom.
Dakle, to je kvalitet ljudi s kojima bi trebalo da se „istorijski sporazumevamo“. Uliva poverenje, zar ne?
Neki će na ovo odmah reći – pa upravo zato i treba da se razgraničimo sa njima. Ali u tome i leži kvaka. Jer, Vučić (odnosno njegove gazde kroz njega) ne govori o tome. Naprotiv: njegova vizija je „balkanska unija“. To znači da bi se mi, prema toj „mudroj viziji“, formalno odrekli od onoga što je, još uvek, bar formalno naše, a da zauzvrat ne dobijemo ključnu beneficiju takvog sporazuma: ograđivanje od jedne suštinski neprijateljske političke tvorevine i krajnje nestabilnog i kriminalizovanog društvenog miljea. A oni bi, zahvaljujući narko fondovima u kojim plivaju, dobili preduslove za dalje neometano širenje na prostore koje smo mislili da smo obezbedili. I nemojmo sumnjati da bi u tome imali permanentnu podršku svojih permanentnih saveznika Nemaca, angloameričkih globalista, Turaka i islamista. Dok bi, s druge strane, „integrisanoj“ Srbiji bile u potpunosti vezane ruke, jer bi njen suverenitet bio potpuno podređen upravo glavnim šiptarskim sponzorima. I eto recepta za brz nestanak.
Pa šta je onda ovoj vlasti činiti, pitaće drugi? Da ponovimo: u postojećim bednom položaju u koji su nas naprednjaci i socijalisti doveli, zamrzavanje pregovora sa Prištinom, uz oročenu opciju povratka naših institucija na KiM. A za sve dalje pregovore preduslov je, u skladu sa međunarodnim javnim i humanitarnim pravom – povratak prognanih. Jer, ako već treba da pravimo „istorijske sporazume“, onda ta druga strana treba da pokaže neki civilizacijski minimum, neki gest kojim zavređuje poverenje.
EU ne bi podržala povratak prognanih na svoja ognjišta? Ona ista EU koja insistira na pravu ljudi iz hiljada kilometara udaljenih zavičaja i svetlosnih godina udaljenih kultura da slobodno naseljavaju njene prostore? Onda tu nešto nije u redu. Kakva je to „zajednica naroda i vrednost“ kojoj treba da pristupimo, u kojoj je jedino Srbima ograničena sloboda? Jesmo li baš tolike samoubice?
U međuvremenu, dok su pregovori zamrznuti, mi ne treba gubimo vreme: jačamo svoju državu, ali na pravi način – suvereno, oslanjajući se sve više, ovaj put, na saveznike a ne neprijatelje ili lažne prijatelje. A, kako su mnogi već primetili, naši saveznici su ti koji su u uzletu. Ko, dakle, kaže da vreme ne radi za nas? Samo oni koji ne veruju da nam država za 10 godina može biti jača nego što je danas. Ili oni koji su se od nas odrodili. Recimo Vučić, koji u jednom stranom mediju govori o „svom“ narodu u trećem licu: „Iako Srbi za to još nisu spremni, neću popustiti – želim da krenem novim putem u vezi Kosova“.
Ako ćemo se baviti i sobom i Kosovom, treba krenuti sa našeg, srpskog stanovišta. A ne stanovišta nekog novog Hamze.
Aleksandar Pavić
www.fsksrb.ru
