Vlada je u poslednji čas podržala kandidaturu Vuka Jeremića za mesto generalnog sekreta UN. Šta to znači za Srbiju?
Vlada Srbije u poslednji čas, na iznenađenje mnogih, odlučila da podrži kandidaturu Vuka Jeremića za mesto generalnog sekreta UN. Šta to znači za Srbiju? A kako su Vuka Jeremića našim urednicima opisali njegovi prijatelji i saradnici.
Njegov uspon počinje devedesetih u Prvoj beogradskoj gimnaziji gde njegovu inteligenciju prepoznaje njegov razredni starešina Boris Tadić. Maloletni Vuk, doduše tada je bio socijalista, poznat po tome da je drugu polovinu razreda, tada espeoovaca, prebacio kolektivno u SPS opkladom da će izgubiti na izborima 1992.
Tadić ga danas ne voli, optužuje ga da mu je svojim postupcima ugrožavao i ličnu bezbednost – govoreći jedno Rusima, drugo Amerikancima – ali mu u neformalnim razgovorima i dalje dodeljuje ulogu Čave Dimitrijevića srpske politike, odnosno momka velikog talenta koji sve ume da uništi jednim potezom.
Bivši predsednik opet čuven je po tome što mu trebaju decenije da otkrije mane svojih najbližih saradnika, pa je tako jasno da je i za političara Vuka Jeremića, ovakvog kakav je, najzaslužniji njegov razredni. Vuk ne osporava ulogu Tadiću, zbog čega je jedan od retkih pulena, koji ga ne napada čak ni kada ga Tadić, kao u intervju Nedeljniku, naziva „ekstremistom”.
Tadić danas govori da je Jeremić bio za nezavisnost Kosova, da je menjao političke stavove kao čarape. Čak i ideologije. Kao psiholog, on u svemu pronalazi ulogu strogog oca koji mu je nametao visoke ciljeve; tolike da je u srednjoj školi Vuk morao da rešava zadatke za doktore nauka. Da li zato danas sebi postavlja tako visoke ciljeve, tek Vukov život stvarno je i pun velikog rada, ali i velikih zaokreta.
UZLET SA MARTOVSKIM POGROMOM
Zaista počinje s ocem koji je bio jedan od najuspešnijih komunističkih direktora, čovek koji je do danas potpisao najbolji ugovor za uvoz nafte iz Kine. Bio je predstavnik Jugopetrola u Londonu, pošten čovek, kome se karijera strmoglavljuje kada je otkrio jednog drugog direktora u pljački na početku samoupravnog kapitalizma. Vukov otac to je prijavio Miloševiću, ali je smenjen on, a ne taj direktor, zbog čega Vuk Jeremić, posredno, postaje žrtva političkog progona prvi put u životu.
Porodica ostaje bez novca, toliko da nema ni za školovanje u inostranstvu. Vuk dobija stipendiju, ali se u Srbiju posle 5. oktobra vraća i lično ogorčen na Miloševića i stranku kojoj je kao klinac pripadao. Od velikog patriote menja se u antinacionalistu.
Zaštitu pronalazi ponovo kod svog razrednog. Postaje savetnik novopostavljenog saveznog ministra za telekomunikacije, a kada Tadić ostaje bez funkcije, prelazi u kabinet Zorana Đinđića. Radi kao ekonomski savetnik. Sjajno obavlja posao u zemlji tek na početku tranzicije, i sa američkim znanjem i radnim navikama lako osvaja pravog profesora Zorana Đinđića. Ali ne poznaje uopšte uloge u društvu, zbog čega jednog dana zbunjeno zove Tadića i pita ga šta da radi pošto mu je Đinđić rekao da ide da napravi ekspertizu firme Predraga Rankovića Peconija. A on nije ni znao ko je Peconi.
Nakon Đinđićevog ubistva vraća se kod Tadića koji postaje ministar odbrane. Tada se dešava ključni trenutak u njegovoj karijeri – martovski pogrom 2004. godine. Vuk Jeremić i Jovan Ratković, dvojica mladića kod Tadića u kabinetu, bukvalno celu noć kontaktiraju sa svim zemljama, zovu EU, NATO i prave prvi kontakt s američkom komandom KFOR, koja zaustavlja haos na Kosovu. Tako Kosovo postaje deo Vuka Jeremića, ali i Borisa Tadića, koji tim činom iz jednog građansko-disidentskog kruga dobija i nacionalne glasove. Taman toliko da na predsedničkim izborima pobedi Tomislava Nikolića.
U međuvremenu, Tadić beleži prvu nelojalnost Vuka Jeremića, koji želi da ostane kod Prvoslava Davinića, kada Tadić napušta Ministarstvo odbrane, čak razmišlja da se učlani u G17. Odustaje tek kada Tadić objavljuje predsedničku kandidaturu iako Borisu tada kaže „da ne treba da se kandiduje za predsednika, pošto Srbija treba da bude monarhija”. Tadiću je to zanimljiv zaokret mladića koji veliča Koču Popovića, ali ga danas to ne čudi pošto je Jeremić njegov prvi ministar koji je otišao kod Tome Nikolića. I to samo tri dana pošto je Tadić predao Nikoliću dužnost na Andrićevom vencu.
U kabinetu su svi znali za njegove ogromne ambicije, kao i činjenicu da je Tadiću pred svima u postizbornoj euforiji rekao da će se kandidovati za predsednika Srbije odmah posle njega. Očigledno namerava da ispuni to obećanje 2017.
TROVANjE U MOSKVI
Jeremić, međutim, nije dugo ostao u predsedničkim dvorima. U prvoj koalicionoj vladi sa Vojislavom Koštunicom postao je ministar spoljnih poslova. Konzervativni DSS bio je oštro protiv njegovih godina i studija u SAD, ali opet nije bilo tvrđeg kandidata po nacionalnim pitanjima. Obožavao ga je i Aleksandar Tijanić koji mu je dao nadimak „Koštunica sa laptopom”, što je on na neki način i dokazao u prvih nekoliko meseci, neverovatno se približavajući Rusima.
Do danas ostaje nepoznata epizoda sa njegovim trovanjem u Moskvi, kada je jedva izvukao živu glavu. To je mogao da bude ozbiljan međudržavni skandal, jer je Vuk bukvalno u reanimaciji doveden u američku bolnicu, a Tadić često – ne zna se da li u šali ili ne – voli da kaže kako je tu doživeo „stokholmski sindrom”, odnosno zaljubio se u svoje trovače.
Koaliciona vlada DS i DSS, ipak, nije dugo trajala, i to upravo zbog tih nacionalnih stvari u kojim su jedina spona bili radikalni Jeremić sa strane DS i umereni Jočić ispred DSS, ali Tadić na izborima 2008. ostvaruje potpuno neočekivanu pobedu na parlamentarnim izborima. U nju je najmanje verovao Vuk Jeremić, koji se već spakovao iz ministarstva i našao posao headhunter-a za Harvard u Srbiji. Kasnije su mnogi govorili da ga je u to ubedio Tijanić, koji je svima pričao kako je Evropa digla ruke od Tadića, posle proglašenja nezavisnosti Kosova.
Ali bilo je upravo suprotno i Tadić je okrenuvši SPS na svoju stranu ušao u četiri godine apsolutne vlasti. Vuk je tražio da vodi Ministarstvo odbrane pošto je mesto ministra spoljnih poslova bilo rezervisano za Ivana Vejvodu. Od svih kandidata jedino se za njega sa sigurnošću znalo, imao je dogovor s Tadićem, da bi upravo Jeremić zatim došao s nekim papirom u kojem je grupa intelektualaca oštro napala Vladimira Putina. Jedan od potpisnika bio je i Vejvoda. I Tadić je u poslednji čas morao da odustane. Sledeća na listi je bila Sonja Liht, ali je ona odbila. U igri je bilo još nekoliko kandidata, da bi u poslednjem trenutku Jeremić postao ministar, Tadić danas kaže kao „peti kandidat”.
Jeremić je, ipak, svaku ulogu koja mu se ukazala maestralno iskoristio. U isto vreme stvarao je sve veći broj neprijatelja. U stranci njegovi zaštitnici bili su Srđan Šaper i Nebojša Krstić, ali su mu, kao i on sam sebi sada sa Vukadinovićevim istraživanjem, napravili medveđu uslugu kandidujući ga za premijera. Tada su svi ostali glasali za Pajtića, a Tadić je sam izabrao Cvetkovića. To je počeo da biva taj DS u kojem su se stvari podelile po papskom sistemu da niko nije dirao papu (Tadića) dok su svi kardinali bili u međusobnom ratu do istrebljenja. Jeremićev arhineprijatelj postao je Dragan Šutanovac, koji je pucao na istu poziciju, a kasnije i Dragan Đilas, koga je on mnogo više mrzeo u početku nego Đilas njega.
Najinteresantniji je bio njegov odnos s Borkom Stefanovićem koji je u MSP bio njegova desna ruka i najbolji prijatelj. Borko će danas nezvanično reći da su oni bili drim-tim, a nije nepoznato da su – da nije bilo Vukovih izleta prema EU – mogli već tada da postanu najperspektivniji tandem u Srbiji. Za srpske uslove bili su neviđeno radni, možda i vredniji od premijera, koji danas potencira kako jedini radi do kasno u Vladi.
Borka, ipak, nisu voleli u MSP jer je zavodio strahovladu, a bio je i šef iznad šefa. On je sam za sebe govorio da je ministar na zemlji, dok je Vuk ministar u avionu. A tako je i bilo.
BAJDENOV ZAHTEV
Na kraju pritisak Vukovih ljudi koji nisu želeli dva šefa, ali i jedna stvar koja je možda nepoznata obojici, a to je da je Boris Tadić već tada naredio Mikiju Rakiću da kontroliše Jeremića, dovodi do sve većih rascepa i u MSP. Formalno, animozitet je počeo kada je Jeremić izgubio na glasanju za potpredsednika DS, istom onom na kojem je Borko uvučen u Predsedništvo, ali upućeni danas tvrde da to nije bila neka smišljena Borkova izdaja (iako je mnogima kasnije bilo čudno njegovo prijateljstvo sa Đilasom), već pre svega još jedna Mikijeva igra.
Sam Stefanović veruje da je do razmimoilaženja došlo nakon što je imenovan za glavnog srpskog pregovarača u dijalogu Beograda i Prištine. Jeremić je zamerao Borku što se oslanjao na kabinet na Andrićevom vencu i Borisa Tadića, a nije mogao da mu oprosti ni veliki medijski prostor koji je Stefanović dobijao dok je bio na toj poziciji. Zbog toga je u MSP doveo smenjenog načelnika Generalštaba VS Zdravka Ponoša i postavio ga za pomoćnika za bilateralu, uz zahtev da on o svemu odlučuje u kabinetu. Stefanoviću je to bio signal da je došlo do kraja njihove saradnje, a sve je kulminiralo nakon usvajanja Rezolucije o Kosovu u UN.
Razišli su odmah nakon toga. Na poslednjem susretu su se samo hladno pozdravili. I nikad se više nisu jedan drugom javili. Samo su klimali glavom u liftu, zbog čega je u MSP u Srbiji usvojena nova reč – „klimoglav”.
Stefanović, inače, smatra da bi bilo veoma dobro za Srbiju da se Jeremić pridruži opoziciji, i poslednjih meseci šalje signale da bi voleo da se vide. Vuk mu odgovara kao njemu Vučić: ćutanjem.
U rasturenom braku, ipak, nastradala su obojica. Borko je ubrzo otišao u partizane, a Vuk u četnike, odnosno Stefanović je postao simbol levice u Srbiji, dok je Vuk postao simbol modernog srpskog nacionaliste iako će on sam za sebe uvek reći da je njegova politika čist centar. A Stefanović da je, znajući Vuka, on više levičar.
KATASTROFA SA MERKELOVOM
Vuk je, ipak, na unutrašnjem planu isto što i na spoljnom. I istok i zapad. Titova politika koja mu je prolazila i u svetu dok se zbog Kosova i nekoliko nesmotrenih medijskih izjava prema Hrvatima nije zamerio zapadnom establišmentu.
Sve je kulminiralo otvorenim zahtevom Džozefa Bajdena za njegovu smenu. Tadić očigledno nije razumeo šta to znači, kao ni kasnije kada mu je rasformiranje srpskih opština tražila Merkelova. Sve u svemu, on ne krije da mu je američki potpredsednik u četiri oka rekao da je Jeremić najveća smetnja u srpsko-američkim odnosima, što se videlo i po tome da je Jeremiću bilo zabranjeno da prisustvuje sastancima (Šutanovac je, na primer, imao bilateralni), kao i po čuvenoj opasci prilikom rukovanja kod Palate Srbije kada je Bajden pola u šali rekao: “Je l’ to ovaj mali što nas maltretira? I mi kod kuće imamo problem s harvardovcima.”
Sa Kosovom oko vrata Tadić naravno nije mogao da rekonstruiše Jeremića, posebno što su se spremali izbori na kojima je opet nedostajalo nacionalnih glasova. Da za Jeremića nije bilo mesta u budućoj eventualnoj vladi demokrata, videlo se i po njegovoj kandidaturi za predsedavajućeg Generalne skupštine UN. Između njega i Borisa ipak puklo je definitivno posle gafa sa kineskim disidentom Liju Sjaoboom, kada je Srbija povukla ambasadora da ne prisustvuje dodeli za Nobelovu nagradu. Kinezi to do danas nisu zaboravili Jeremiću, ali nisu ni tada Tadiću intelektualci i disidenti iz čijeg je miljea on dolazio.
Na kraju, krug se, kako to obično biva, zatvorio katastrofalnom pripremom sastanka sa Angelom Merkel. Najzaslužniji za to bili su Vuk Jeremić i Jovan Ratković, dvojica momaka koji su nekoliko godina ranije na istoj temi, Zapad/Kosovo, obezbedili svoju političku karijeru; ali i karijeru Borisa Tadića.
Počeo je Tadićev drugi film, ali i Jeremićev. On je, ipak, izabrao bolji žanr, to jest potpuno se posvetio spoljnoj politici, u kojoj mu nije bilo ravnog u Srbiji. Iskoristio je sve svoje kontakte, naučeno pregovaranje, Harvard, da postane predsedavajući Generalne skupštine UN. Pobedio je u nezabeleženoj utakmici – preglasavanjem – i protivno volji najveće svetske sile koja je pre toga 50 godina kontrolisala postavljanje kafe kuvarica na Ist Riveru.
Bila je to njegova neverovatna pobeda. Kao kada mu je zadatke za doktorske studije zadavao otac. Imao je i sreće, jer ga je usred medijske stigmatizacije DS iz stranke izbacio Dragan Đilas, ili mu prethodno u Utisak nedelje da pričaju o spoljnoj politici poslao vaterpolistu Aleksandra Šapića (slučaj Nambija).
BORBA ZA ZAPADNU PODRŠKU
Vuk Jeremić nestaje iz domaće politike na koju je upravo pala atomska bomba. Pravi svoj tink-tenk koji ima samo jedan cilj – njegovu kandidaturu za generalnog sekretara UN. Nikolić mu daje javnu podršku. Kao i Ivica Dačić. Vučić mu obećava podršku u četiri oka.
Talentovani matematičar svu svoju energiju preusmerava na veliki cilj. Njegova jednačina je besprekorna: takva prilika ukazuje se jednom u životu. Ako imaš i jedan odsto šansi, zašto da ne probaš. Čovek koji je od opklade 1992. celo odeljenje prebacio u SPS ponovo je počeo da se kocka.
Vuka njegovi saradnici opisuju kao čoveka jednačine. Kažu da stalno nešto crta. Računa. Da njegov mozak radi binarno. Ko je za, ko je protiv. Šta je nepoznata? To je sve što ga zanima.
Tako on crta prostu jednačinu. Rusi su njegovi, ili makar neće biti protiv njega. S Kinom je izgradio odnose, što zbog slučaja sa Liju Sjaoboom, što zbog činjenice da je u poslednjoj poseti kao predsedavajući Generalne skupštine posetio Peking i tamo tražio i dobio jednu stvar, da u njegov CIRSD (Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj) uđe jedan od najmoćnijih kineskih ministara Li Veju. Nešto potpuno neverovatno za ovu i dalje komunističku zemlju.
Kineska računica je, međutim, jasna. U sudaru velikih koji stalno nameću svoje kandidate, Kinezi jedino mogu da proguraju nekog na zadnja vrata. A ako je to već moglo jednom u Generalnoj skupštini, zašto sada ne bi moglo za generalnog sekretara.
Ostao je Zapad, koji je Jeremić kao Harvardov đak najbolje razumeo.
Francuska je bila pokazna vežba u kojoj su mogli da pomognu prijatelji iz EU poput Moratinosa i drugih. U CIRSD ulazi Tjert de Monbrijal, francuska verzija Henrija Kisindžera, francuska ambasada pomaže rad njegovog instituta, dok za nekoliko nedelja Vuk kreće na ubrzani kurs francuskog jezika, koji je neophodan za mesto generalnog sekretara, makar u srednjem nivou. Pogađate, plaća ga francuska vlada. Dakle, to je uspešno završio.
LOMLjENjE SAMANTE PAUER
S Engleskom nije imao šanse, pa se prebacio odmah na centar problema: Vašington i Njujork. Vuk se vraća na „mesto zločina” i ima samo jedan cilj: da ne budu protiv njega. Baš kao ni srpska vlada.
Najveći problem je stalni predstavnik SAD u Njujorku i američki ambasador u UN Samanta Pauer. Oni se poznaju s Harvarda, ali je Samanta žena koja je karijeru nakon toga napravila u Bosni i koja je praktično prva otkrila Srebrenicu. Prošle godine njen najvažniji cilj bio je da progura rezoluciju o Srebrenici, tako da njoj dobar kandidat iz Srbije ne bi bila ni Vesna Pešić, a kamoli Vuk Jeremić.
Džozef Naj, Džefri Saks, predstavnici Siti banke, Goldman Saksa, najvažnijih američkih tink-tenkova nisu mogli da razbiju to uporište. Vuk koristi i prijateljstvo s Ramom Emanuelom, jednim od najbližih prijatelja Baraka Obame, u krajnjoj liniji i činjenicu da je aktuelni predsednik SAD iz Čikaga, u kome živi 200.000 Srba. Na kraju on seda sa Samantom, i kao matematičar joj objašnjava svoju poziciju. Poziva se na sastanak s Kondolizom Rajs, jedini dogovor koji smo oko Kosova ikada imali s Amerikancima.
Jeremić je tada, odmah posle američkog priznanja Kosova, rekao sekretaru za nacionalnu bezbednost da mi moramo da učinimo sve što je u našoj moći da se tome na miran način suprotstavljamo.
„To je legitimno”, odgovorila je Kondoliza, naglasivši da: „SAD jedino neće tolerisati bilo kakvo nasilje.”
“Borićemo se legalnim sredstvima, ali nećemo da pucamo”, obećao je srpski ministar.
I držao se tog obećanja. Politike. Zato danas, kad god neko zameri Jeremiću poziciju u pogledu Kosova, on jednostavno može da kaže da je ona dogovorena na najvišem mestu. To što Amerikanci očigledno nisu očekivali da ćemo biti toliko istrajni, da će nam se namestiti i neke stvari u svetu, strah mnogih zemalja da se takav scenario kod njih ne ponovi, to nije bilo izvan dogovora koji je napravljen do nasilja na Jarinju. Ali to je već druga priča, koja je uostalom i zapečatila karijere ljudi koji su u tome učestvovali.
Vuk, međutim, s tim nije imao veze, i Samanta je počela da popušta sve do ruskog veta u vezi sa Srebrenicom, koji je otvorio stare rane. Ona Vuku zamera i na srbovanju dok je bio predsedavajući Generalne skupštine, kao i na zakazivanju sednice o Hagu na kojoj je omogućio predsedniku Nikoliću da, po njenom mišljenju, previše srbuje. Tako je zbog Nikolića, Jeremić izgubio svaku šansu da odobrovolji Samantu.
Ali ne bi Vuk bio Pozderac kada bi lako odustao. Uostalom, porodična tradicija i činjenica da su Pozderčevi u Drugom svetskom ratu spasavali i čuvali Jevreje donela mu je medalju 2013. američkih Jevreja. Ali i njihovu podršku.
Kada se na sve to doda nedavni događaj u kojem je s Dejvidom Petreusom usred Njujorka imao javnu debatu, jasno je da je Vuk blizu da dobije podršku i od jedine važnije institucije u SAD, od jevrejskog lobija. Dakle, od matične kuće generala Petreusa, to jest CIA. Na kraju, Jeremić je tog ponedeljka imao javni nastup sa Petreusom, pa kasnije tajni na sastanku zatvorenog tipa koji jevrejski lobi organizuje na temu Bliskog istoka.
Da li će sve to biti dovoljno da, kada se bude stavilo njegovo ime na glasanje, neko od tih važnih ljudi okrene Samantu ili nekog iznad nje i kaže „to nije čovek koji će nam praviti probleme”, ostaje da se vidi. Tek Jeremić i to mora da ima na umu. U ključnim trenucima ima i sreće, kao i svi ljudi koji su u srednjoj školi naučili da rešavaju zadatke za doktore nauka.
Ali ova jednačina imala je samo jednu nepoznatu – Vučića. I verovatno Samantu… Prva je savladana, ostaje druga, najteža.
Nenad Čaluković / Veljko Lalić
Nedeljnik
