Od početka višestranačja 90tih godina prošlog veka pa do napredne današnjice, penzioneri u Srbiji su bili „stub države“ isključivo kada treba da glasaju, a njihova deca koju izdržavaju „udarna pesnica opozije“ kada treba rušiti vlast. A kada se vlast stekne, narod koji je istu postavio odlazi u zaborav. Do sledećih izbora naravno.
Većina penzionera u Srbiji pamti Drugi svetski rat (ili barem ratove 90tih) pa se mire sa sudbinom uz najskuplju rečenicu „Samo da ne bude rata“, ne shvatajući da rat vlasti sa zdravim razumom naroda uveliko traje. A rat su preživeli i dočekali da u nove ratove pošalju svoju decu. Neki su u ratu mučeni i taj bol i dalje osećaju, a nekima je taj bol zamenio bol za nastradalim potomcima koje su nadživeli.
Dok u razvijenoj Evropi i dobrom delu razvijenog sveta možemo sresti penzionere koji uživaju u plodovima svog višedecenijskog rada, dotle prosečan srpski penzioner gleda rijalitije, divi se vlasti, izdržava decu i unuke i čeka da umre. Dok nekim ministrima tetke kupuju stan, penzionere finansira njihova vladajuća „tetka“ za hleb, struju i Infostan. Srpski penzioneri krive inostrane faktore i „strane plaćenike“ za svoj loš položaj veličajući i praveći žrtve od pravih krivaca.
Istina je dosta jednostavnija i leži pred njihovim suznim očima što posmatraju potomke koji emigiraju u inostranstvo.
Tužna je država koja prosečno godišnje bespravno uzme penzionerima po 400€ za koje mogu kupiti 365 sendviča, a potom vlast kupi penzionerski glas za 1 sendvič koji su sami platili.
KO POTKRADA PENZIONI FOND?
Od raspada SFRJ pa do danas, svaka vlast u Srbiji je optuživala prethodnu za krađu novca iz penzionog fonda.
Ako isključimo bespogovorno poverenje vlastima i uključimo digitron, možemo doći do rezultata da zapravo – svaka vlast potkrada penzioni fond.
Srpski radnik zvanično zaradi mesečno prosečnu bruto platu od 64.602 RSD ( 46.465 RSD neto) i uplaćuje mesečno 9.044 RSD u fond PIO (penziono i invalidsko osiguranje).
Za prosečnih 35 godina radnog staža, srpski radnik uplati u fond PIO 3.798.480 RSD (oko 3.8 miliona dinara): 35 x 12 x 9.044 (prosečni radni staž pomnožen sa brojem meseci u godini i iznosom doprinosa za penziju).
Kada se prosečni srpski radnik penzioniše nakon prosečnih 35 godina rada, isti dobija prosečnu penziju od 25.513 RSD.
Prosečni životni vek u Srbiji je 74 godine (muškarci 71.6, žene 76.3 godina), što dalje implicira da penzioneri primaju penziju prosečno oko 10 godina.
Sada ćemo podeliti ukupne uplate doprinosa sa brojem godina „uživanja“ penzije i 12 meseci, kako bi izračunali realnu prosečnu mesečnu penziju.
Rezultat je 31.654 RSD, iz kog zaključujemo da mesečno iz budžeta za penzije prosečno volšebno nestane 6.141 RSD po penzioneru, iliti da prosečno svaki penzioner bude uskraćen za 736.920 RSD od odlaska u penziju do smrti.
Pored gore navedenog važno je znati da i radnik koji plaća doprinose i penzioner koji ostvaruje primanja od tih doprinosa zbog malih primanja većinski troše celokupne iznose na osnovne životne potrepštine, za koje plaćaju državi PDV od 20%. Tako radnik sa prosečnim primanjem mesečno vrati u budžet 9.293 RSD, a prosečan penzioner 5.103 RSD.
Naravno moramo uzeti u obzir da će u budućnosti biti sve manje penzionera zahvaljujući visini doprinosa, kao i izmenama zakona o radu koji dozvoljavaju poslodavcima da krše ljudska prava, a radnicima da se za radno mesto zahvale polititičarima koji su kršenje prava omogućili.
NEDOSANJANI ZIMSKI SAN
Istina je da u Srbiji, zemlji jeftine radne snage, lakih žena, lokalnih šerifa i SMS lečenja dece, prosečna plata i penzija predstavljaju san za većinu naroda. Razlog tome je što ne postoji standardni klasni sistem već su ljudi ekstremno siromašni, siromašni u dužničkom ropstvu ili bogati.
A zima dolazi.
Zima u kojoj srpski narod ne mogu ogrejati i nahraniti priče o BDP-u, investitorima i kilometrima puteva.
Zima u kojoj će naši sunarodnici umirati od hladnoće i gladi na putu Srbije u propast, putu popločanim obećanjima, strahom, lažima i izdajom.
Zima. Dolazi.
www.kolumnista.com
Hm,hmm…u,modernij,vostaloj Serbije,sas sve filozofijom,Londonskog filozofa Maltusa,kada covek,zavrsi svoj radni vek,prestane da radi,stvara profit,prelazi u stepen nize civilizacije i postaje “ prirodna prenaseljenost stanovnistva“ a,penzioni fond ,njegovo izdvajanje,ulaze u novi posao, za mladje koji ce da rade i stvaraju profit.Tacsredstva,iz penzionog,mogubdaxzavrse kao “ nekreditninovac kao poklon“, u nekim fondovima Dragice,Nikolic,i donatorke srbske kraljice,bezbtrona,kao „AGIT PROP“,monarhije,o trosku Republike..ko,kinezi “ jedna zemlja,dva sistema“
blago budalama,njima ceo život prolazi u teletabisima.
Е па зар није то и обећано? И врапци знају да „Београд на води“ не значи буквално то, јер је Београд већ на води, откад постоји. Београд на води је последња фаза и циљ Вучићеве „историјске“ епохе, и долази као кулминација фазе „Србија на води“, којој претходи садашња фаза тј. „Србија на лебу и води“. Београд само пада последњи. Ко год није разумео о чему АВ говори, сам је крив.
Занимљиво је да и Амери имају у картама сличан проблем, јер су власти, по прорачунима заснованим на њиховим сопственим извештајима, кратке за преко 200 трилиона (није грешка) долара, претежно у здравственом, али и пензијском и социјалном фонду. Један од главних узрока што се удео пензионера за свега неколико деценија повећао са један на три запослена на један на два запослена. Једном речју, пензионере би требало укинути – свуда само праве проблеме…
Penzija je imovina ili ustedjevina i neprikosnovena je. Predalazem da posle smrti penzionera ostatak izdvajanja za penziju postane ostavina. Isto predlazem da penzioner moze da povuce deo ili svo svoje izdvajanje ya penziju iz PIO fonda i da radi sa time sta hoce kao u vecini normalnih zermalja.Ovako drzava a posebno PIO fond jedva ceka smrt penzionera i tome doprinosi na svaki nacin.
predlažem da se oporezuju vlasnici pasa jer je danas izdržavanje psa luksuz,time bi penzije bile veće bar za dvadeset posto.
Slušam profesora Miodraga Zeca na jutjubu. Pitaju ga, zašto čovek u Srbiji prima pet puta manju penziju nego u Švedskoj, mada ima istu kvalifikaciju kao i Šveđanin, i proveo je na poslu isti broj godina. Zato što se u Švedskoj manje krade, odgovara profesor Miodrag Zec.