Jedni navuku masku na lice pa misle da su nestali. Drugi je ne stavljaju spolja, nego iznutra. Takvi su opasniji. Njih ne skriva platno, već korist. Ne pokriva ih tkanina, nego račun. Oni se ne prerušavaju zbog stida, nego zbog namere.
Zato je manje važno ko je stavio masku na lice, a mnogo važnije ko je odavno stavio masku na karakter.
Takve maske ne vide se očima. One se vide po ćutanju kad treba govoriti, po klimanju glavom kad treba ustati, po sluganstvu koje se prodaje kao mudrost, po licemerju koje glumi red i poredak. Vuk u jagnjećoj koži nije opasan zato što je lukav, nego zato što mu se otvaraju vrata.
A u Lebanu su mu vrata otvorena odavno.
Odatle i tolika pometnja oko običnih stvari. Kameleon se žali na guštera pod maskom, a ne vidi da je ceo kraj odavno premrežen ljudima koji menjaju boju kako vetar duva. Jedni se sklanjaju iza funkcije, drugi iza rodbine, treći iza partije, četvrti iza tuđeg imena. I svi se prave da ne vide ono što bode oči.
A bode.
Nije mala stvar kada velmoža tast postavi zeta za gazdu, a cela opština uđe u miraz. To nije samo porodična nameštaljka. To je poruka. To je javna demonstracija sile. To je obaveštenje svima: ne pita se ko zna, nego ko je čiji. Ne gleda se ko vredi, nego ko kome pripada. Ne traži se obraz, nego poslušnost.
I onda se svi čude što mladi odlaze.
A zašto bi ostali?
Da gledaju kako se poverenje kruni, a odgovornost beži kroz otvorena vrata? Da ćute dok bujaju protekcija, javašluk i korov? Da budu privezak nečijoj sujeti, dekor nečijoj vlasti, statisti u predstavi koja odavno više nije ni smešna ni tragična, nego ponižavajuća?
Mladi ne odlaze samo zbog plate. Odlaze i zato što neće da žive pognute glave. Neće da budu savremenici kaljuge. Neće da se navikavaju na sramotu kao na vremensku prognozu. Odlaze jer vide ono što stariji uporno odbijaju da priznaju: da mesto bez poverenja nema budućnost, a mesto bez odgovornosti nema ni stid.
I zato Lebane danas ne bi trebalo da stavi prst na čelo. Malo je to. Lebane bi obe ruke moralo da stavi na glavu.
Jer cena je već plaćena. Plaćena je praznim kućama, autobuskim kartama u jednom pravcu, ugašenim svetlima po sobama iz kojih su otišla deca. Plaćena je budućnošću koja se polako pakuje u kofere i odlazi bez osvrtanja.
Najlakše je posle reći da niko nije kriv.
Ali neko jeste.
Nije varoš ostala bez mladih sama od sebe. Nisu se ljudi umorili od života bez razloga. Nije se dostojanstvo tek tako spakovalo i otišlo. Neko je godinama pravio ovu baru, neko je mutio vodu, neko je u toj mutnoj vodi lepo živeo, a sada se svi prave da ne znaju otkud mulj do kolena.
Znaju.
Samo im je lakše da gledaju u masku na tuđem licu nego u svoju ispod kože.
