Kapija slobode pod velom tajni

0
95

pise:Božidar Zečević

Delo Stanislava Krakova gotovo 50 godina bilo je politički tabu, u domenu Udbe i njenih „crnih lista“ u našoj filmskoj arhivistici. Međutim, polako se otkriva njegovo filmsko delo


Prvi deo teksta možete pročitati ovde https://www.koreni.rs/nase-poslednje-pobede/.

Naše poslednje pobede u Velikom ratu ostale su u bolnom sećanju Stanislavu Krakovu kad je napustio vojsku posle pokušaja samoubistva 1921. godine, duboko uvređen i ponižen, upravo očajan zbog onoga u šta se pretvorila njegova životna misija, od kad je kao sedamnaestogodišnjak stupio u četnički odred vojvode Vuka i ratovao na prvoj liniji fronta u svim ratovima Srbije 1912–1918. Posle jednog benignog incidenta, od koga je pobesneo Aleksandar, izbačen je iz Kraljeve garde i poslat za kaznu u „jugoslovenski Sibir“, u Đakovicu, gde je Krakova gotovo skrhala tuga za mrtvim drugovima i već zaboravljenim pobedama.

Možda otud ironičan i proročki naslov njegove zbirke Naše poslednje pobede, koja se odnosi na najslavnije dane Velikog rata. Ironičan, kao da više ne veruje da će se pobede ikada ponoviti dok postoje zemlja i vojska koje su 1918. zamenile srpsku. Proročki, jer se doista i nisu dogodile dok se ratovalo pod drugim zastavama, sve do Košara, Paštrika i Koridora, kada se stvar menja u srpsku korist. Duboko ga je pogodilo i ponizilo herostratsko ludilo njegovog vrhovnog komandanta i kralja, koji je od dojučerašnjih austrougarskih dušmana i zlotvora napravio pukovnike i generale svoje vojske, a njega, Krakova, penzionisao u činu poručnika posle sedam godina ratovanja u prvim borbenim redovima bez jedne mrlje, sa osamnaest najviših domaćih i stranih odlikovanja, od kojih mu je Beli orao sa mačevima, kako je i izričito propisano, dodeljen za lični podvig na bojnom polju.

Nije se to sudbina igrala sa životom vojnika i vizionara nego jedna mahnita ambicija koju je podržavala gotovo cela srpska kulturna elita, od Skerlića i Cvijića do Slobodana Jovanovića. Retki pojedinci, poput Krakova, slutili su kakav će kraj imati ova kolosalna besmislica, a kada se on (taj kraj) stvarno dogodio, lično su plaćali Aleksandrove dugove.

Zemlja naših careva

Zahvaljujući istraživanjima Gojka Tešića i sjajnim doprinosima Zorane Opačić i Nataše Jovanović, tek sada, posle gotovo pola veka, stičemo potpuniju sliku o životu i delu Stanislava Krakova kao publiciste i književnika. Sada postaje moguće pravo vrednovanje njegovog literarnog dela. Što se tiče filmskog – jer Krakov je bio jedan od najznačajnijih naših reditelja i filmologa između dva rata, a ni docnije, u emigraciji, nije ga napuštala deseta muza njegovog poljskog rođaka Karela Ižikovskog – ozbiljno istraživanje tek predstoji.

Kada se zasitio svega, tek tridesetih godina prošlog veka, s oduševljenjem se posvetio svojoj velikoj strasti – filmu, o kome je znalački pisao ceo život. Doista, Krakov je film smatrao delom svoje sudbine ne samo u „filmskoj prozi“ poput svog velikog savremenika Alfreda Deblina (o čemu sam opširnije pisao u svojoj knjizi Srpska avangarda i film 1920-1932) nego i u praksi umetničkog filma, kroz druženje i dopisivanje s Fricom Langom i drugim filmskim umetnicima i stvaranje više filmova (prema sećanjima Krakovljeve ćerke Milice Arsenijević Krakov), što tek treba detaljnije istražiti. Za sada, nemamo celovit uvid u njegovo filmsko delo.

Da Vas podsetimo:  ZAHTEV ZA HITNO POSTUPANJE
Scena iz filma „Golgota Srbije (1940)“ u kojoj je prikazan regent Aleksandar Karađorđević sa svojim vojnicima (Foto: Snimak ekrana/Vimeo/Jugoslovenska kinoteka)

Na primer, postoji obimna dokumentacija o seriji filmova Kroz zemlju naših careva i kraljeva (Jugoslovenski prosvetni film, 1932) koju je Krakov temeljito pripremao i snimao na širem području Stare ili Južne Srbije prema kojoj je gajio naročit, sentimentalan odnos: „Prostor Stare Srbije bio je i ostao njegova trajna ljubav“, piše Mirko Demić. „Za njega je to skupo plaćena teritorija, prostor trajnih nemira i bajkovitih junačkih podviga, područje dubokih tragova srednjovekovnog srpskog prisustva, uprkos vekovnom zatiranju, uprkos pljačkanju i svojatanju. U svojoj potresnoj knjizi putopisa Kroz južnu Srbiju Krakov na jednom mestu rezignirano konstatuje: ’Apsurdnosti su uvek najveće istine’.“

Danas o tome ne znamo gotovo ništa, iako postoji građa u Arhivu Jugoslovenske kinoteke i sačuvana scenaristička podloga. Zašto? Prvo, zato što je delo Stanislava Krakova gotovo pedeset godina bilo politički tabu, u domenu dugoruke Udbe i njenih „crnih lista“ u našoj filmskoj arhivistici (ovo je sumorna i još nenapisana priča, koja će, čini se, ostati pod velom ćutnje). Drugo, zato što se u Titovo vreme ničim nije smelo zameriti Makedoncima (koji su nedavno sami promenili svoje ime i identitet za šaku dolara). Kakva „zemlja srpskih careva i kraljeva“ u kinoteci, koja se i dan-danas zove Jugoslovenskom, uprkos činjenici da Jugoslavije nema još od prošlog veka! (Svakog novog ministra kulture pitam kada će ova ustanova s liste najznačajnijih kulturnih institucija srpskog naroda promeniti naziv? Još nema odgovora.)

Za čast otadžbine

Ono što je ostalo i što je nova generacija srpskih filmskih arhivista učinila nekako dostupnim su nemi film Za čast otadžbine (1930), dokumentarno delo o Srbiji u Velikom ratu 1914-1918. i zvučni/ozvučeni film Golgota Srbije ili Požar na Balkanu (1940), proširena, dokumentarno-igrana verzija prethodnog filma, oba u proizvodnji „Artistik filma“ iz Beograda. Vlasnici ove firme Andrija Glišić i Zarije Đokić, istaknuti srpski producenti i distributeri u periodu između 1928. i 1941. godine, učinili su zaista sve što su mogli da Krakovu omoguće uvid i akviziciju arhivskog materijala iz domaćih i stranih izvora, ali i dosnimavanje (igranu rekonstrukciju onih istorijskih scena koje nije snimila dokumentarna kamera) delova Golgote Srbije, koji se stoga može posmatrati i kao igrana produkcija. Štaviše, među najboljim „igranim strukturama“ u našem međuratnom filmu koje su ostavile snažan autorski pečat. Ova dva filma, preciznije rečeno dve faze jedne kinematografske zamisli, doživele su različitu sudbinu.

Da Vas podsetimo:  HEROJI BEZ PRAVA – Slavni Prištinski korpus

Za čast otadžbine imao je svečanu premijeru u bioskopu „Luksor“, elitnoj prestoničkoj dvorani braće Gabaj 1. maja 1930. godine. U izveštaju za beogradsko Vreme čitamo da je premijera bila „izuzetno uspešna, da su joj prisustvovali Kraljevska vlada, Civilna i Vojna Kuća Kraljeva, diplomatski kor, generalitet, predstavnici države i ceo najotmeniji Beograd“, kako je pisao Krakovljev kolega i jedan od pionira filmske kritike u nas Dragan Aleksić Dada (nadimak po avangardnom pokretu čiji je bio zatočnik).

Scena iz filma „Golgota Srbije (1940)“ (Foto: Snimak ekrana/Vimeo/Jugoslovenska kinoteka)

„Film se doživljava kao epohalni događaj za našu kinematografiju… G. Krakov se pokazao kao pravi umetnik pri izbiranju lirskih scena, koje daju jednu naročitu toplotu, intimnost i nežnost ovome ratnome filmu, prepunom topova, juriša, krvi i smrti. U gro planovima, g. Krakov je pokazao ne samo umetničko shvatanje već i talenat jednog prvoklasnog fimskog reditelja.“

„Sudeći po isečcima iz štampe, film je sa uspehom prikazivan širom Jugoslavije (u Sarajevu, Zagrebu, Osijeku itd.), a o njemu je izveštavala strana štampa (ruska, italijanska, čehoslovačka itd.)“, kažu Opačićeva i Jovanovićeva u pogovoru Krakovljevih dela, koji daje pregled glavnih činjenica i tumačenja.

Čvrsto uverenje Krakova

Deset godina kasnije, koliko je Krakovu bilo potrebno da prikupi nov materijal i snimi igrane rekonstrukcije utkane u dokumentarnu fakturu, situacija se iz osnova izmenila. Svetom je uveliko tutnjao novi svetski rat, saveznici su bili poraženi svi osim Engleske, koja se još jedva držala, a nacifašizam, u paktu sa Staljinom i Sovjetskom Rusijom, bio je novi gospodar Evrope. Regent Pavle i vlada Cvetković-Maček prekomponovali su državu i poslednjim snagama održavali neutralnost, klizeći u Hitlerov zagrljaj u kome su se već sasvim dobro osećali Mađarska i Bugarska. Poslednje naše pobede postale su krajnje osetljiv i politički nepoželjan sadržaj. Krakov je, pod pritiskom cenzure, bio prinuđen da ga menja i prilagođava tekućoj ratnoj stvarnosti. Drugom prilikom detaljno ćemo opisati ove izmene.

Uprkos svemu, cenzura je pred premijeru, u martu 1940. godine, zabranila ovaj film. Princu Pavlu tada nije bila potrebna takva kinematografija, pogotovo ne ostalim „unutrašnjim faktorima“, od hrvatskih frankovaca do zagrebačko-beogradskih komunista, kojima je postojeća država bila zajednički neprijatelj. Tako je sadržaj Golgote Srbije kontekstualno izmenjen i cenzura ga je jedva pustila u avgustu 1940. Poslednji ton-film koji su uspeli da snime Glišić i Đokić bile su demonstracije 27. marta 1941, epohalni zvučni materijal snimljen na ulicama Beograda za savezničku firmu „Fox Movietone News“, „prošvercovan“ preko Turske i Lisabona i prikazivan po celom slobodnom svetu pod naslovom „Stupanje na presto kralja Petra Drugog“ sa otvoreno antinemačkim i antifašističkim sadržajem. S dolaskom Nemaca aprila 1941, nesrećni Glišić i Đokić zakopali su sve ove filmove u okolini Mionice i dalje ćutali o njima kao zaliveni. Gestapo je tražio ove filmove i saslušavao Krakova, koji se sklonio u okrilje svog ujaka, armijskog generala Milana Nedića, tada već predsednika „srpske vlade“ pod Nemcima.

Da Vas podsetimo:  O lažnom parlamentarizmu i pravom antikomunizmu

Čvrsto uverenje, koje je Stanislav Krakov zastupao do kraja života glasi: „Naš film otvoriće svetu našu zemlju, naš karakter, našu istoriju, naše boje, našu muziku. Naš film govoriće umesto naših neprevedenih biblioteka obema hemisferama“.

Tako je Golgota Srbije uspela da „preživi“ rat da bi je veseli Andra Glišić (Đokić je poginuo prilikom borbi za Beograd, oktobra 1944) otkopao u Mionici u novembru 1944, u prisustvu oficira Ozne. Tada je dospela u bunkere komunističke tajne policije, docnije Udbe, gde je čamila gotovo pola veka, sve do 1992. i ponovne premijere ovog filma, koju sadašnji upravnik Filmskog arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović naziva „trijumfalnom“. Ovim se priča o sudbini originalne Golgote Srbije Stanislava Krakova, međutim, ne završava.

Ostaju pitanja: šta su otkopali Glišić i oznaši u Mionici i u kakvom je to odnosu prema velikom delu materijala koji se nalazio u zaostavštini porodice Glišić u Beogradu sve do sedamdesetih godina, kada je Kinoteka jedva uspela da od nje otkupi ovaj materijal i stavi ga pod zaštitu države, pod kojom se još uvek nalazilo celokupno delo Stanislava Krakova, u celom poratnom periodu proglašenog za izdajnika i narodnog neprijatelja? Šta je Udba dala Kinoteci, a šta je zadržala u svom posedu sve do pada Rankovića, kada je brdo filmskih traka tajna policija izlučila iz svoje nadležnosti s blagom preporukom da se „ne koriste baš mnogo u javne svrhe“ – što je, međutim, strogo poštovano. Kako je i na osnovu čega ekipa Jugoslovenske kinoteke, predvođena prethodnim upravnikom Arhiva, rekonstruisala verziju koja je devedesetih godina prošlog veka prikazana narodu?

Drugim rečima, koliko je ta rekonstrukcija Golgote Srbije, najvažnijeg filmskog dela o „našim poslednjim pobedama“, tj. veličanstvenom doprinosu Srbije Velikom ratu, uopšte autentična? Kako, na osnovu onoga čime danas raspolažemo, pisati istoriju srpskog filma?

Scena iz filma „Golgota Srbije (1940)“ u kojoj je prikazan regent Aleksandar Karađorđević u oslobođenom Bitolju (Foto: Snimak ekrana/Vimeo/Jugoslovenska kinoteka)

Sve to uz sećanje na solunskog junaka, koji se na čelu svoje čete probio kroz Kapiju slobode 18. septembra 1916. na Kajmakčalanu i ponovo 1918, od Dobrog polja do Velesa (kao prvi srpski oficir koji je ušao u ovaj grad), o čemu će docnije, kao filmski reditelj, snimiti uzbudljiva svedočanstva. Sve uz čvrsto uverenje, koje je Stanislav Krakov zastupao do kraja života: „Naš film otvoriće svetu našu zemlju, naš karakter, našu istoriju, naše boje, našu muziku. Naš film govoriće umesto naših neprevedenih biblioteka obema hemisferama.“

Pomozi, Bože, da se ovo i ostvari.

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat

https://standard.rs/

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime