Sada već davne 1998. godine, dok sam živeo u svom rodnom gradu, tadašnji ministar informisanja Aleksandar Vučić (danas poznatiji kao Veliki Vođa) organizovao je sastanak sa urednicima čačanskih medija na kom nam je, u živom TV prenosu, objašnjavao kako će „istina o Kosovu pobediti“.
I danas pamtim tišinu u studiju kada sam usred emisije postavio pitanje zašto on to nama objašnjava, umesto da putuje za Vašington, gde bi se sastao sa predstavnicima neke lobističke firme, koji bi nam pomogli u tome.
Danas, 20 godina kasnije, valjda naknadnom pameću obodren, aktuelni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić govori kako bi Srbija „pod hitno trebalo da angažuje lobiste koji bi mogli da dođu do Trampa“ kako bi nam pomogli u konačnom rešenju pitanja Kosova.
Iskreno sam se nasmejao izjavi pevača u pokušaju. Iskreno i gorko.
Čudi me da nije bio tako pametan da pre 20 godina od svog političkog oca, Slobodana Miloševića zatraži isto. Naravno, tada to ni njemu, a ni Vučiću, nije padalo na pamet.
Bilo je važnije muljati s parama koje su već uveliko bile prebačene na Kipar. Bilo je važnije obezbeđivati unuke, praunuke i čukunuke. Ko da se tad brine o interesima Srbije?
Dušebrižništvo našeg šefa diplomatije (osim što kasni dve decenije) je vrhunac političkog licemerja koje se ispaljuje neposredno pred gutanje one velike, gorke pilule, koju nam naprednjačko-socijalistička koalicija sprema, pilule sa natpisom „Priznanje nezavisnog Kosova“.
Teren za to se odavno uveliko priprema, a u ovom trenutku se vrši obuka novih vojnika napredne armije botova koji će svaku odluku Velikog Vođe da glorifikuju, a da krivicu za ovaj ili onaj vid priznanja Kosova prebacuju na narod i naravno, „katastrofalnu politiku žutog režima“.
Pisati i pričati danas o dovođenju lobista u Srbiju je ne samo licemerno, već i bezobrazno.
Jer, da podsetim zaboravne (znači – većinu u Srbiji), lobiste nam je davnih dana obećavao Veliki Vođa (na osnovu dogovora sa Blerom, doveo je Kroulija koji je trebalo da nam baš u tome pomogne). A i vlada Republike Srbije (sa tandemom Vučić – Dačić na čelu) angažovala je svojevremeno Podesta grupu, pa se ispostavilo da oni „lobiraju“ za nas, a da im Priština daje dvostruko više za iste usluge.
Čemu, Dačiću, lobisti koji bi mogli da „priđu Trampu“?
Pa zar ti nisi uzeo njegov autogram?
Zar se Vučić nije sa njim rukovao četiri puta?
Zar nije naprednjački medijski konzorcijum na čelu sa Informerom slavio pobedu Trampa Srbina?
Zar Melanija nije Slovenka, a oni su – kao što znamo – pokatoličeni Srbi sa velikom govornom manom?
Mogao bih još dugo da se sprdam sa izjavom Ivice Dačića, ali mi je jasnošta se valja iza brda.
Nego, Dačiću, da ti nama opet zapevaš? Za drugo i nisi, rode.
Aleksandar Bećić
www.kolumnista.com
