Katodna cev sve trpi: Košare

Ovih dana, kao i svakog proleca, kod nas se ponovo poteze prica o ratu koji smo vodili 1999. godine na Kosovu, i bombardovanju koje smo pretrpeli od strane NATO pakta. Poraz i gubitak teritorije koji smo tada doziveli je nesumnjivo jedan od najtezih u istoriji naseg naroda, i po nacinu na koji se i 20 godina kasnije u javnosti govori o tome jasno se vidi da ga ni izbliza nismo preboleli.

Medjutim, kada se danas govori o uzrocima i posledicama ovoga rata, moj je licni utisak da je nasa kolektivna svest po tom pitanju iz godine u godinu sve zamagljenija, i da nam je, uprkos vremenskoj distanci, sve teze da racionalno sagledamo sta se zapravo nama dogodilo te ’99.

Jedan od najupecatljivijih primera za to jeste narativ koji se ovih dana u rezimskim medijima forsira o bici koja se 1999. desila na Kosarama. Iako se o tome do skora slabo sta u javnosti znalo i pricalo, glasnogovornici Velikog Vodje su nas ovih dana pocastili serijom tekstova, feljtona, pa cak i dokumentarnim filmom o ovoj bici koji je prikazan u udarnom terminu Nacionalnog Servisa.

Zatrpani pricama i podsecanjima na zverstva koja su tih dana pocinili NATO i UCK, mi slepo gutamo ono sto nam mediji Velikog Vodje suptilno serviraju kao podtekst cele price – tezu kako je ova bitka bila velika pobeda tadasnje Vojske Jugoslavije, i kako bi, da je kojim slucajem neprijatelj tada uspeo da prodre na Kosarama, sudbina naseg naroda i VJ bila sasvim drugacija – iako je samo par meseci kasnije potpisana Kumanovska kapitulacija, i VJ bila primorana da napusti polozaje koje je nadljudskim naporima branila, izmedju ostalog, i zivotima ovih 108 junaka.

Heroizam momaka koji su prosli kroz pakao Kosara svakako nije nesto sto se dovodi u pitanje. Medjutim, prica o Kosarama nije, kao sto se Vodjini mediji upinju da nam prikazu, prica o tome kako su Junaci sa Kosara pobedili UCK i NATO i sacuvali Otadzbinu – vec upravo prica o tome kako je korumpirani rezim poslednjeg evropskog komunistickog diktatora zrtvovao zivote 108 mladih ljudi da bi jos par meseci ostao na vlasti. Sto je, uzgred budi receno, savrsena metafora za ono u sta su citavu Srbiju te 1999. gurnuli Milosevic, julovci i radikali.

Ponekad je jako tesko suociti se sa stvarnoscu – pogotovo kad je grozna i sumorna kao ova nasa. Medjutim, ma koliko mi pred stvarnoscu zatvarali oci, i pokusavali da od nje pobegnemo, ona nam se iznova i iznova vraca, i svaki put nas sve jace i brutalnije klepi po nosu.

A nama je, verujem, mnogo lakse da se ne secamo kako smo jos od sezdesetih godina svesno zatvarali oci pred maltretiranjima, progonima, i uzasima kojima su pod firmom Bratstva i Jedinstva bili izlozeni nelabanci na Kosovu. Kako smo sami na silu zapusavali usta cak i onima koji su trpeli najgora moguca zverstva da ne bismo skrenuli sa Titovog puta, i kako se tih vremena i danas sa nostalgijom secamo zbog Crvenih Pasosa i zivotnog standarda u kojem smo uzivali.

Takodje, lakse nam je da verujemo da je sam rat ’99. bio potez mudrog drzavnika koji nije mogao da dozvoli ponizavanje zemlje kojom je upravljao, a ne ocajnicki pokusaj da se na vlasti ostane makar jos malo, i sacuvaju milioni dolara koje su on i njegova ekipa tokom devedesetih opljackali, da se prikriju kriminalne aktivnosti i divljanja njegove dece, i na silu u zivotu odrze ideoloske fantazmagorije njegove umobolne supruge – makar to znacilo zrtvovanje hiljada zivota i katastrofalno razaranje privrede i infrastrukture citave zemlje.

Lakse nam je da o nasem tadasnjem Vodji razmisljamo kao o muceniku kojeg je mucki ubio Haski tribunal, nego da se setimo da je on sam, izmedju ostalih, odgovoran za postojanje tog istog tribunala. I da kukumavcimo zbog toga sto je taj isti tribunal oslobodio krivice sve najvece krvnike naseg naroda, nego da se setimo da je partija kojom rukovodi nas sadasnji Veliki Vodja sa tim istim krvnicima na tom istom Kosovu – koalicioni partner.

Lakse nam je da verujemo da covek kojem smo dali poverenje da nas vodi kroz turbulentne devedesete, i pored sve drzavnicke mudrosti i resenosti da ucini ono sto je najbolje za njegov narod, nije imao nacina da rat izbegne, i pored prilika koje su mu se za to pruzale od Dejtona do Rambujea, nego da mu se vise isplatilo da rat ne izbegne. Da poverujemo da je situacija koju na Kosovu imamo sada daleko bolja od one koju bismo imali da smo neki od pomenutih sporazuma prihvatili, nego da su svi oni koji su izginuli tokom tog rata – izginuli uzalud.

Kada nas ovih dana sendvicari Velikog Vodje, od Vucicevica, preko Mitrovica, pa sve do Irineja, zasipaju pricama o tome kako je bombardovanje koje smo preziveli bio zlocin (kao da moze postojati rat koji nije, sam po sebi, zlocin, i kao da ce neko zbog neregularnosti ponistiti rezultat rata kao namestenu fudbalsku utakmicu) lakse nam je da ne mislimo o tome kako je sam nas Veliki Vodja danas gari sa onima koje njegovi sendvicari imenuju kao zlocince odgovorne za to zlodelo, i kako se javno pokajao sto je ikad ista lose rekao protiv njih kada im je isao na poklonjenje da ih dariva nasim novcem.

Nije cudo da nas je tadasnji Vodja ubedio da smo, zapravo, mi pobedili i NATO i UCK – samo zato sto smo preziveli bombardovanje. Jer, lakse je poverovati da su bombe koje su padale po Srbiji za cilj imale da nas sve pobiju, nego da je u pitanju bio politicki pritisak na diktatora da povuce vojsku sa Kosova. Sto su NATO i UCK i ispunili sa stopostotnim uspehom. Jedini dobitnici u ovome ratu na nasoj strani su bili sam Milosevic i njegovi koalicioni partneri Nikolic i Vucic, koji su tih dana, dok su ljudi sirom Srbije ostajali bez krova nad glavom, resili svoje stambeno pitanje stanovima od vise stotina kvadrata koje im je poklonila drzava.

Lakse nam je i da poverujemo komisijama koje danas rezim Velikog Vodje organizuje da bi dokazao da su kod nas slucajevi oboljevanja od kancera ucestaliji i brojniji nego pre upravo zbog bombardovanja, a ne zbog cinjenice da su nam zivotni uslovi katastrofalni, zdravstvene institucije u rasulu, da sredstava za lecenje ovakvih bolesti jednostavno nema, da se na skenere i ispitivanja ceka mesecima i godinama, i da su svi iole sposobniji zdravstveni radnici odavno morali da emigriraju tamo gde ce moci da zarade vise nego partijski botovi za lupanje minusa po internetu.

Kada danas gledamo TV priloge o herojima sa Kosara, svakako radije osecamo ponos zbog toga sto smo imali takve heroje, nego sto smo spremni da se zastidimo sto one koji su Kosare preziveli danas vlast koju smo izglasali globi drakonskim kaznama kada izadju da protestuju protiv bede i nemastine, i kako ginu pokusavajuci da sastave kraj s krajem u ovoj, danasnjoj Srbiji za koju su njihovi drugovi dali zivot. I radije likujemo kada gledamo kako je nasa vojska mocna, hrabra i sposobna, nego sto smo spremni da priznamo sebi da je i tada bila instrumentalizovana i zloupotrebljena ne da odbrani narod i Otadzbinu, nego Vodjinu fotelju, na slican nacin na koji nam se to i danas desava – jedino sto danas vojska Vodju ne brani od NATO, nego od sopsvenog naroda.

Ratovi se, od kada je sveta i veka, ne vode zbog ljubavi, mrznje, zavisti, ili zlobe – vode se zbog moci i resursa.  Svaki rat je nastavak neke politike, i nastavak svakog rata je opet neka druga politika.

Ratove dobija onaj ko ima vise ljudi, resursa, volje, bolju tehnologiju i naoruzanje, i jacu diplomatsku podrsku – a ne onaj ko je u pravu. U ratovima se ne dele nagrade za drugoplasirane, niti se racuna ko je posteniji, cija je kultura starija, i ko je prvi dosao. Istoriju nakon ratova pisu pobednici.

Svaka nasa odluka o tome ko ce nas i kuda voditi nosi sa sobom odredjene posledice, i to sto nekada tih posledica nismo svesni, nikako ne znaci da ih necemo trpeti.

Upravo je sposobnost da se suoci sa stvarnoscu, i da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke i greske iz proslosti mera zrelosti kako coveka tako i naroda. Sto pre u tome uspemo – pre cemo prestati da svoje greske iznova i iznova ponavljamo.

Izvor: katodnacevsvetrpi.blogspot.com