Kazneni populizam

Kazneni (punitivni, penalni) populizam fenomen je relativno novijeg datuma i predstavlja demagoško oživljavanje antikvarnih i pogrešnih ideja o društvenoj korisnosti, pravednosti i potrebi pooštravanja kaznenih mera protiv učinilaca krivičnih dela, najčešće jedne grupe tih dela, zavisno od društvenog konteksta. Prema jednom određenju „kazneni populizam se odnosi na ideju da je javna podrška strožim politikama u krivičnim stvarima (naročito kazna zatvora) postala važan pokretač kreiranja (te) politike, kao i u političkim izbornim ciklusima, što je kao rezultat donelo sve strože kazne, bez obzira na njihovu sposobnost da smanje kriminalitet“. Nedavno smo imali prilike da vidimo kako to funkcioniše u ovdašnjem kontekstu: Savet za nacionalnu bezbednost (čiji sastav meni kao pojedincu ne uliva poverenje, a ni nacionalno mi ne deluje ohrabrujuće) došao je do, u biti, zaumnog zaključka da krivica za ono što prepoznaje kao preblago izricanje kazni od strane sudova leži na samim sudijama, iz čega se izrodila ideja da treba jednostavno povećati kako minimalno, tako i maksimalno trajanje kazni zatvora. U ovom tekstu se neću baviti onim što spada u uskostručno polje nekoliko pravnih disciplina koje se bave problematikom krivičnih dela i sankcija, niti ću se upuštati u (verovatno suštinsko) pitanje za ovu temu – položaj sudija i pravosuđa u Srbiji. Ovde me zanima širi društveni kontekst u kojem se javlja ovdašnja manifestacija fenomena iz naslova.

U doslednom, uvek istovetno teatralnom maniru, sa ozbiljnim izrazom lica koji služi tome da uveri slušaoca da je govornik ozbiljan (što nije isto što i ozbiljnost), sa upadljivom željom da publika kojoj se obraća vidi koliko je on posvećen (što nije isto što i stvarna posvećenost) predsednik je objavio, obznanio, proklamovao da će kazne za određena krivična dela u Srbiji biti strože. Ako je verovati saharinskom svedočenju jednog njegovog profesora, Vučić je na Pravnom fakultetu „bio i ostao jedan od najboljih studenata“. Iako je hvaljenje vlasti u prisustvu hvaljenog otužno, recimo da ne mora biti netačno, pa bi to značilo da Jedan Od Najboljih zasigurno vrlo dobro zna da su izrazito stroge kazne nedelotvoran mehanizam i u prevenciji i u postizanju eventualnog pozitivnog učinka na izvršioca krivičnog dela, što je priznato i poznato u nauci i u praksi. To zna i prosečan student, ali Jedan Od Najboljih ovako izjavljuje: „Uvećavaćemo kazne, jer želimo da im ne pada na pamet da se ovde ubijaju“. Prosto k’o pasulj! …I isto toliko efikasno.

Međutim, za sam kazneni populizam i nije od presudne važnosti da li njegovi zastupnici zagovaraju teže kažnjavanje zato što i sami veruju u neki pozitivni učinak takvog rešenja ili jednostavno šire to pogrešno uverenje zato što znaju da će naići na podršku javnosti. Suština je u tome da to nedvosmisleno pokazuje puku sirovu silu države-siledžije, koja je verovatnonesposobna, a iznad svega – nevoljna i nezainteresovana da stvori društveni kontekst u kojem bi činjenje krivičnih dela bilo na primereniji način obeshrabrivano. To je tipična konzervativna, „čvrstorukaška“ država, koja u svom antropološkom pesimizmu nema nameru da, kako se to shvata – „tetoši kriminalce“, da im pruža nekakvu šansu ili priliku za resocijalizaciju. Pooštravanjem kaznene politike država podilazi osvetoljubivim nagonima, insistira na retributivnom karakteru kazne, čime udovoljava raznim emotivnim stanjima, a najviše agresiji onih koji najčešće i nisu neposredno pogođeni učinjenim krivičnim delom. Ako se time išta postiže, onda je to upravo posredno podsticanje na nasilje, na kulturu „oko za oko“ i uopšte na divljački svetonazor kakav je potrebno iskorenjivati, a ne podsticati ga ili mu podilaziti. Takvim pristupom od pravosuđa se stvara svojevrsna arena, u kojoj o životu i smrti odlučuju galvanizovane i nasiljem obezumljene mase, kod kojih vladajuća klasa zapravo sama proizvodi agresivne porive, koje potom podstiče, neguje i zadovoljava. I tako ukrug.

Punitivni populizam takođe sadrži i visok stepen licemerja: politička elita i društvena zajednica tobože se naročito staraju o određenim vrednostima i dobrima koja se štite propisivanjem krivičnih dela i visokih kazni za njihove izvršioce. Tako, na primer, pooštravanje kaznene politike za krivično delo silovanja treba da bude pokazatelj da je društvo navodno postalo osetljivije na probleme položaja žene (ili da je cilj da postane osetljivije). Ta vrsta korelacije nije nužna. Naprotiv, u konkretnom kontekstu, ostajući kod navedenog primera, daleko je veća verovatnoća da je u pitanju konzervativni, retradicionalizujući zaokret ka patrijarhalnosti i konzervativizmu, budući da stvarna orijentacija na popravljanje nepovoljnih aspekata položaja žene u društvu daleko više korelira sa opreznim i promišljenim izbegavanjem „lakih odgovora“ na teška društvena pitanja, u kakva svakako spada kaznena politika.

Sa konceptom strogog kažnjavanja tesno je povezana i mizantropska ideja da se proaktivnom društvenom akcijom najširih razmera ne može postići adekvatna prevencija, odnosno da je kažnjavanje učinioca blaže od onog koji očekuje razjarena masa na galerijama arene – slabost i privilegovanje učinioca. Ta najšira društvena akcija, pored specifičnih i neposredno relevantnih mera prevencije činjenja (odnosno resocijalizacije učinilaca) krivičnih dela, morala bi biti usmerena na negovanje vrednosti kakve su solidarnost, uvažavanje i poštovanje dostojanstva drugog čoveka, rodna ravnopravnost, tolerancija svakog oblika različitosti i mnogo toga drugog što se u ovom društvu prepoznaje kao slabost, kao „ljudskopravaško“ cepidlačenje i, naravno – kao neka vrsta izdaje Srpstva.¹ Drugim rečima, kontekst u kome punitivni populizam ne bi nailazio na podršku je kontekst u kome postoje opšte društvene vrednosti sa kojima ovakva vlast ne bi bila kompatibilna, pa time ni moguća, ili makar ne bi bila toliko dugotrajna, tako čvrsto ukorenjena i tako pokorno trpljena.

Srđan Milošević
Izvor: Peščanik.net