Kićenje tuđim perjem

Napomena: Ovaj tekst objavljen je na portalu www.mir.rs – Istina o (ne)saradnji matice i rasejanja, koji je zvanično trebalo da ugleda svetlo 18. maja 2020. Nažalost mnogima smeta da se saznaju mnoge istine i krenuli su sa dosada neviđenim sabotiranjem portala. Najviše deset minuta posle postavljanja materijala i otvaranja sajta, isti je rušen… Dok ne budemo osigurali rad novog portala, tekstovi namenjeni objavi na portalu www.mir.rs objavljivaće se na Korenima u rubrici „ovde i tamo“.

Tekst „Kićenje tuđim perjem“: 

Nedavo su, pored drugih, i očigledno režimske beogradske Večernje Novosti, kraće NOVOSTI, objavile hvalopev o prilogu Fonda dijaspore za maticu iz Beograda, valjda po zlu u narodu čuvenom „dr  Smrt“-  ministru  Lončaru  i njegovom gotovom privatizovanom Ministarstvu zdravlja  u iznosu od 100.000 evra! 

Čijim je parama Fond dijaspore za maticu pomogao Vučićevu „borbu“ protiv pandemije? Na stranu što se ne zna u čije džepove će završiti novac Fonda, za koju mućku i za čije potrebe- ali Srbi u rasejanju, veoma malo ili mnogi čak nimalo znaju  nešto o pomenutom Fondu. Još manje o poreklu nedavno poklonjenog novca. Da ne zamajavamo nestrpljive čitaoce nego da odmah, već na početku članka kažemo istinu o poreklu novca. Oni strpljiviji pročitaće u nastavku ovog izveštaja pravu istinu i o osnivanju Fonda i o njegovim vlastodršcima ali i o tome odakle potiču pare.

Novac kojim Fond raspolaže i deli ga i kapom i šakom po nahođenju ali ponekad i po ličnim interesima ostarelog, nekada  komunističkog, kasnije i funkcionera u službi Slobodana Miloševića, bivšeg ministra spoljnih poslova Živadina Žike Jovanovića i njegovih satrapa, je indirektno „pokupljen“ –da ne napišemo dosta ružnu reč  „pokrađen“, iz budžeta Republike Srbije. I to kao pozamašna, protvdinarska vrednost od skoro 3,5 miliona evra!

Sigurno će se neko pitati kako je to bilo moguće, čak i posle promene vlasti u Srbiji 2000. godine, kada ni pomenti Žika, ni drugi „bivši“ nisu navodno imali nikakav upliv na novu vlast? Odgovor je jednostavan- uspele su „ posebne veze“ pokojne Borke Vučić sa ondašnjom ministarkom finansija, u fotelji od 2008. do 2011. godine, Dijanom Dragutinović, nekadašnje Borkine potčinjene u vreme Borkinog upravljanja Beogradskom bankom. Silne pare su iz budžeta tada već države Srbije, prebačene na konto u međuvremenu očigledno namenski  osnovanog  Fonda dijaspora za maticu.

Toliko za nestrpljive čitaoce. A sada-  idemo dalje! Prema našim saznanjima, koja dobrim delom proizilaze iz knjige „Mostovi dijaspora –matica“ koju je 2002.g. izdao –valjda kao nekakav nestvarni mentor jer ne postoji nikakva pravna veza te organizacije sa pomenutim Fondom „Beogradski forum za svet ravnopravnih“. To je organizacija tipično komunističkog imena, ali i kako ga mnogi još zovu i „Forum gerijatrije“ – na čijem je čelu njegov osnivač od početka do danas, osemdesetogodišnjak Žika Jovanović. Uz njega je i dosta bivših komunista, slobista i drugih ljudi ko zna još koje političke orijentacije. Tu su i neki bivši „Žikini“ ambasadori, po koji general, pa i ostareli akademik idr. zašli već u pozne godine svojih života. Zato su im dokoni ljudi iz čaršije, koji mnogo ne simpatišu tu držinu, nadenuli ime –„ Beogradski forum staraca“, očigledno željnih da budi jednaki sa ovima danas na vlasti. Mada, ruku na srce, među njima je verovatno najmanje ljudi poreklom iz Beograda, oni su poreklom iz ko zna kog mesta bivše zajedničke države.

Početkom NATO agresije 24. Marta 1999.g. na ondašnju SR Jugoslaviju (Srbija i Crna Gora)  verovatno  dogovorom sa Slobodanom Miloševićem, Ministarstvo spoljnih poslova SR Jugoslavije, na čelu sa ministom Žikom Jovanovićem, poslalo je poruku svim Diplomatsko-konzularnim predstavništvima, da  u rasejanju provedu akcije sakupljanja novčanih priloga za odbranu i (kasniju) obnovu Jugoslavije.

Odziv rasejanja je bio dosta veliki, osim Srba u SAD koji su, tako izgleda, na vreme shvatili da bi ondašnja  vlastela novac možda nenamenski proćerdala. Po podacima u već pomenutoj knjizi, od 25.3.1999.g. do kraja agresije ukupno je sakupljeno, preračunato u nemačke marke,- u zavisnosti od tatdašnjih kurseva,   između  12 i 13 miliona DEM.  Pošto transfer novca  zbog sankcija nije bio moguć  preko banaka, pare su pojedini aktivisti- sakupljači na demonstracijama, poverenici klubova itd. komisijski predavali Diplomatskim predstavništvima. Devize  su kuriri uz  tzv. „diplomatsku  poštu“ odnosili u Ministarstvo spoljnih poslova, a odatle je novac  najverotanije ako nije ostajao u nekom Žikinom tezoru, legao na poseban tekući račun Beogradske banke. Tadašnjim prijemom  novca kao donacije rasejanja  je praktično rukovodila država Jugoslavija jer je isključivo njoj bio   namenjena.

Pomenimo da je najviše novca za odbranu i obnovu Jugoslavije sakupljeno u Švajcarskoj, na drugom mestu su donacije ljudi iz Nemačke itd. Samo nekoliko dana posle obustavljanja agresije potpisivanjem tzv. Kumanovskog sporazuma,  gotovo automatski su prestale i  novčane donacije  iz rasejanja. Što je  para stiglo- stiglo je, kasnije su krenule materijalne  pošiljke  sopstvenoj rodbini, zatim pojedinim bolnicama, humanitarnim institucijama itd. ali novac više niko nije uplaćivao za odbranu i obnovu.

Rukovodstvo ondašnje države je, sumnja se da je ideja potekla od ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića, o Svetom Iliji avgusta 1999.g. sazvalo u Beogradu „Sabor diaspora 1999.“ na koji su delegirani ljudi bliski režimu i na izuzetne preporuke Diplomatsko-konzularnih predstavništva tadašnje Jugoslavije. Nezavisni „delegati“ su se mogli izbrojati na prstima jedne ruke.Tek na tom skupu izabrano je rukovodstvo  novoosnovanog Saveta dijaspore. Ono  je pripremilo stvaranje Fonda  čije je osnivanje od tobožih „ predstavnika dijaspore“ odmah  bilo prihvaćeno. Retko ko je od delegata na saboru za novoosnovani Fond dao koju marku ili dolar, ali to nije ni trebalo. Žika je, očigledno, znao da će odmah moći da raspolaže državi poklonjenim parama! 

U rukovodstvo Sabora ušao je kao kopredsednik, zajedno sa Žikom Jovanovićem kao prvim kopredsednikom, dr Miloje Milićević, bogataš  iz Berlina, koji je govorio da je vlasnik preko 90 (!) stanova u tom gradu.. On je u Berlinu  bio toliko „popularan“ da je za „Odbranu i obnovu Jugoslavije“ uspeo da animira sakupljanje samo  21.825 DEM,  uključujući u tu sumu  i priloge osoblja ambasade u Berlinu! (vidi str. 133 knjige „Mostovi dijaspora-matica“!)

Sudeći po napisu u toj knjizi, odmah posle agresije, država je od  poklonjenog novca, po zvaničnom kursu pretvorenim u dinare u ukupnom iznosu 15.959.479, 10 ,  krenula u neke obnove, posebno krajem 1999.g. i početkom  2000.g. Na strani 121 stoji doslovce- citat- „Sredstva u iznosu od 1.479.720 Švajc. Franaka  odnosno 10.837.765,22 dinara, (kao donacija rasejanja iz Švajcarske, prim. aut.)  preneta su neposredno preko računa kod Beogradske banke Republičkoj direkciji za obnovu zemlje 1. jula 1999.  obzirom da tada nije bio osnovan Fond“– kraj citata. Tog prvog jula 1999.g. nije postojao ni Sabor, znači novcem rasejanja, skladno cilju sakupljanja para, upravljali su tadašnji državni organi. To je dovoljan dokaz da  je sav sakupljeni novac u napred pomenutom iznosu ustvari bio novac SR Jugoslavije a ne nekakvog Fonda dijaspore za maticu koji za vreme sakupljanja, kao i koji mesec kasnije,  nije ni postojao!

Fond je počeo zvanično sa radom upisom u Registar ministarstva pravde tek 2. Novembra 1999.g.

To stoji, jasno nvedeno, na strani 49 pomenute knjige, znači 5 meseci posle završetka akcije sakupljanja donacija za SR Jugoslaviju. Fond  je –osim nešto beznačajnih suma- prispelih posle 2. 11. 1999. -započeo „rad“ parama poklonjenih državi,  bez sopstvenih- ili u najboljem slučaju i više nego sa skromnim  vlastitim finansijskim sredstvima!

Iako je novac bio doslovce, kako smo dokazali  namenjen, pošto je odbrana zemlje već bila prošlost, za obnovu u  bombardovanju  oštećenih objekata, i tu je  bilo  mućke. Očigledno je Živadin Jovanović uspeo da u svom rodnom kraju (selo Oparić kod Rekovca), možda je  je to bio  izborni okrug bivšeg ministra, popravi  puteve   koji niti su bili oštećeni bombardovanjm, niti su bili toliko životno važni! Investicije za opravke  su opisane na stranicama 141 –do 142, pozicije br. 10  do 18. 

Od ukupne donirane sume  u vlasništvu države je, posle pomenutih radova na obnovama nekih objekata,  preostalo 23.423.567, 81  dinara, ili nešto između 3,5 i 3,9 miliona evra. Posle propasti režima Slobodana Miloševića, 7.oktobra 2000. g. sa poliičke scene je nestao i Žika Jovanović. Pare Fonda u iznosu od 3 do 3,5 miliona evra  je država zaplenila –jer su ionako to bile njene pare, a Fond je ugašen. Sada nastaje velika borba i za reaktiviranje Fonda što nije bilo toliko teško, novim osnivanjem u starom ruhu, ali  vraćanje para na račun Fonda nije dolazilo u obzir. Nastale su godine prepucavanja između Uprave fonda na čelu sa Jovanovićem i Milojem Milićevićem, pretnje tužbama Međunarodnom sudu pravde bez obzira na to da je tužba na domaćem sudu odbijena itd. itd. Iako je svima iz tadašnje Uprave fonda bilo jasno da je država postupila ispravno zaplenom svog novca, jer taj Žikin i Milojev Fond nije nikada posedovao neke od samog Fonda i njegovih članova prikupljene značajne sume deviza –udaralo se u sva medijska zvona, jurišalo na svaka vrata, za rukave su vučeni i bivši i tadašnji političari zahtevom da se Fondu vrate pare koje, ustvari, nisu njihove! 

To je sasvim otvoreno pomenutima iz Uprave fonda javno rekao i ondašnji pomoćnik ministra spoljnih poslova, zadužen za dijasporu, Milan Kljajević: „Nije mi jasno šta vi zaista želite- rasejanje je državi poklonilo pare, država je najzad došla do njih i uzela ih za svoje potrebe a vi sakupljajte nova sredstva za rad vašeg  Fonda. To vam niko ne brani. Vi ste Fond osnovali po privatnoj inicijativi pa sada tražite  državne pare koje nikada nisu bile vaše. Ako je potrebno, država će sama osnovati fondaciju i u nju uložiti  njoj poklonjen novac “ –rekao je, skoro ljutito  Kljajević.

Borba Uprave fonda da se od države ponovo otmu njene pare, trajala je nekoliko godina- sve dok, kao što smo pomenuli, Borka Vučić nije iskoristila svoju vezu sa ondašnjom ministarkom finansija. Toboža glavnica, tačnije suma koja po  računici Žike i Miloja onda još nije bila potrošena, je vraćena Fondu iz državnog budžeta! Ne možemo da ocenimo a li je tu prekršen zakon i da li postoji nečija krivična odgovornost što je privatnom Fondu uplaćemo toliko para- ali da nešto smrdi, to je faktum. 

Odmah je počela da se primenjuje metodu „kante za zalivanje cveća“. Sve u smislu -ovde donacija, tamo prilog, nekome i lična pomoć, a sve to uz gromoglasne izveštaje o radu Fonda koji su dostavljani svim  medijima! I tako, mic po mic, postalo je normalno da Fond deli pare koje niti su njegove, niti ih je on sakupio. Deobom novca  rastao je i ugled zaboravljenih Miloševićevaca. Danas se njihovi kontakti kreću i do predsednika Republike Srbije, a pohvale za „dobar rad dug 20 godina“ pljušte sa svih strana. Tako će, verovatno, to biti dok „stara garda“ Fonda nestane sa životne scene –Žika Jovanović sa svojih sada 80 leta, Miloje Milićević sa 83 ili čak i više godina.

Pomenimo još jedan bezobrazluk bez presedana:  ljudi iz Uprave fonda- dobili su pare od države u vidu glavnice navodnog „duga“. Pravno viđeno ljudi iz Uprave fonda, nikda nisu mogli da poseduju i raspolažu tim novcem jer ga nikada nisu ni sakupili. Da bi novac  dobili, potpisali su obavezujući sporazum sa ondašnjim Ministarstvom za dijasporu, da isplatom te tobože glavnice od oko 3 miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, odustaju od svih dodatnih zahteva za nadoknadu sudskih i advokatskih troškova, zatim,  čuj, čuj –odriču se i kamate koja im, po ubeđenju ljudi iz Fonda sleduje za vreme kada nisu mogli da raspolaži i troškaraju državni a ne njihov novac itd. itd.  Bez obzira na takav ugovor sa Ministarstvom za dijasporu, na svim kasnijim skupovima Jovanović i Milićević, čak i pred najvišim predstavnicima države, i dan dans zahtevaju da im se isplati  i kamata! Na ovu nemoguću, bezobraznu činjenicu da traže na ono što im inače i ne pripada,  su ih na sastanku u Ministarstvu dijaspore svojevremeno upozorili ministar Srećković i njegov državni sekretar Mića Jakšić! 

Ali članovima Uprave fonda ne smeta da i dalje kukumače za neisplaćenom kamatom uz godišnje obračunavaje i kamate na kamatu u izveštajima dr Milićevića. Niko u javnosti ne zna koliku je korist od Fonda imalo Žikino udruženje „Beogradski forum“ u sufinansiranju organizovanja nekih njihovih manifestacija i skupova, za zakup prostorija za taj forum, jer je na istoj adresi registrovan i Fond, zatim  za delimično plaćanje  sekretarice  koja u suštini Fondu i ne treba jer uglavnom radi za Forum, zatim i  za  prinadležnost „direktora Foruma“ a možda i za druge saradnike, za opravke prostorija u Sremskoj 6 u Beogradu itd. itd.  

Znamo da su Crnogorci, koji su takođe davali  svoj novac kako jasno stoji na zahvalnicama izdatim od DKP-a   za  „ donacije za odbranu i obnovu SR Jugoslavije  -a Crna Gora od tog novca nije dobila ništa,  bili podneli krivičnu prijavu protiv Fonda. Ona je, iako je policija bila svratila u Fond, završila u nekoj korpi za otpatke. Nikakvo čudo ako se zna da je u to vree ministar policije bio partijski drug  Žike Jovanovića, Ivica Dacić!

Nadamo se da će neko smoći snage za neku novu krivičnu prijavu protiv čelnika Fonda –još pre nego što spiskaju svu još keš postojeću  imovinu Fonda i nestanu sa životne scene. Sve predloge da se od države dobijenih oko 3-3,5 miliona evra iskoristi npr. za izgradnju nekog trajnog objekta koji bi se delimično izdavao a delimično besplatno ili po nekoj mini ceni ustupao na korišćenje npr. siromašnim studentima  u vidu nekog „Doma za smeštaj studenata i učenika“, oba „drmatora“ Fondom su uvek odbijali. 

Zgodnije im je bilo, da možda uvećavaju svoju popularnost „sipkanjem“ para na uvek jednokratnu i bezpovratnu pomoć svima i svakome, bez da je Fond, osim svojevremenih bankarskih kamata, dodatno ostvarivao bilo kakve značajne priloge od donatora! Tako će vremenom sa scene nestati ne samo „drmatori“ Fondom, nego i sam Fond. Naravno kada se potroši i zadnji cent ili dinar!

Miodrag  Avakumirović,
Beograd