Albansko pleme rimokatoličke veroispovesti došlo je u prvoj polovini 18. veka na naše prostore, tačnije 1737. godine. Paralelno sa drugom seobom Srba pod vođstvom Arsenija IV Jovanovića Šakabente. Klimente su se doselile u nekoliko sela u Sremu i manjim delom pod planinu Rudnik. Kao vredan narod borbenog duha, zbog kojeg su preživeli turbulentna vremena a kasnije napravili i progres, ostavili su zapis u istoriji, da bi se potom asimilovali i danas praktično nestali. Ovo je priča jednog zaboravljenog naroda.
Odrasla sam u sremskom selu Nikinci, među Klimentama. Jedna od njih je i moja krizmena kuma Magdalena Pepčić – Đorđević, rodom iz Hrtkovaca. Obrazovala se u Zagrebu, putovala je Evropom. Uvek je damskog i otresitog stava, kao kakva plemkinja iz davnina.
Sa njome sam bila na kafi kod njenog rođaka, profesora istorije u penziji, Marka Loša, u Rumi. On je takođe rodom iz Hrtkovaca, a profesija ga je odvela ka izučavanju svojih predaka. Napisao je i nekoliko knjiga o Klimentama.
„Klimente potiču iz okoline Skadra, Prokletija, te severoistočnog dela današnje albanske granice. Oni su se često spuštali u Skadar s obzirom da je to bio najveći centar te regije. Tamo su boravili i ljudi iz Vatikana i sveštenstvo iz Mletačke republike pa su tom najratobornijem plemenu uspeli da nametnu katoličku veru – oni su i pre dolaska u Srem već bili katolici”, počinje profesor Loš.
Arsenije IV Jovanović Šakabenta i Mihajlo Suma, skopski nadbiskup pozvali su Klimente na ustanak protiv Turaka, u koordinisanoj akciji sa bečkim dvorom. Kako je došlo do poraza, krenulo je povlačenje.
„Različiti su podaci o tome ko od Klimenata se prvi doselio u Srem, neki govore da su to bili ratnici i porodice, a neki da je na sever pošlo samo 300 najboljih ratnika. Kod Valjeva je trebalo da se spoje sa austrijskom vojskom, ali je došlo do novog sukoba sa Turcima iz Bosne. Onaj deo koji je preživeo prešao je vojnu krajinu, ali se ne zna baš prava cifra – tu takođe postoje nejasnoće. Jedan deo njih je pre Valjeva skrenuo ka Rudniku i Avali i tamo se nastanili”, priča Marko.
Austrijske vlasti su Klimente vodali od Zemuna do Sremske Mitrovice i Morovića čak, duž granice. Nisu imali stalna staništa, jedino su preko zime boravili na Šeju, između Nikinaca i Hrtkovaca. Imali su ulogu čuvanja vojne krajine Habzburške monarhije – bili su graničari. Onda se austrijski komadant Atanasije Rašković, založio da Klimente dobiju milost carice Marije Terezije. Ona je otkupila od grofa Koloreda vlastelinstvo na teritoriji Hrtkovaca i nastanila Klimente u njemu. Taj proces je trajao do 1755. kada su naseljeni do razvojačenja granice u nekoliko mahova, 1881. Ta godina je definitivno označila razvojačenje Vojne granice i kraj graničarske službe.
Doselili su se i u sremsko selo Nikince i manjim delom Miškovce, Šašince i Jarak, isto u Sremu. Npr. porodice Tadića i Selenića u Jarku su poreklo Klimente.
„Sa prestankom opasnosti od Turaka u Sremu, graničari su postali najobičniji seljaci, okrenuli su se ratarastvu i gajenju stoke. U novoj podeli Srem je ušao u sastav tzv. sremske županije sa sedištem u Vukovaru u banovini Hrvatskoj, u okviru Ugarskog kraljevstva. Civilni sektor, sada Klimente, je bio aktivan, pa graničari više nisu išli na konsultacije u Beč, Peštu ili Osijek.”
Marko Loš je to u svojim istorijskim prilozima i knjizi i konstantovao, kao i fenomen koji se dogodio doseljavanjem Hrvata, Mađara, Nemaca – vremenom je došlo do asimilacije. U drugoj polovini 19. veka došlo je do zbližavanja Klimenata i Hrvata, kao i sve više mešovitih brakova između njih. Pretila im je biološka opasnost da nestanu i zato su mešali sa Hrvaticama i Hrvatima, Nemicama i Nemcima, Mađaricama i Mađarima.
Prema popisu iz 1890. godine Klimente su se već tada u najvećem broju deklarisali kao Hrvati. Hrtkovci, npr., su imali 2253 stanovnika. U Šašincima, Jarku i Miškovcima, u kojima je bilo većinsko pravoslavno stanovništvo Klimente su se posrbili. Od tada njih više nema, ali se u nekim porodicama još uvek ukazuje na njihovo klimenačko poreklo. Prezimena kao što su Nilić, Vuksanić, Cakić, Loš(ić), Marašić, Pepčić, Nicić, Kolić, Ivanić i Pakić asociraju na njihovo nekadašnje poreklo.
„Na taj način stvorili su jednu sjajnu novu kulturu i novu vrednost. Prosta je logika: to je bilo pozitivno i za njihovo zdravlje. Moj deda Maraš je bio oženjen, kako se popularno kaže Klimentačom, iz Nikinaca ali su se na kraju razišli a to je tada bilo nepojmljivo, početkom XX veka. Zatim se oženio Ličankom Anom Lulić i to je naša hrvatska linija„, kaže profesor Loš.
„Bili su poznati kao marljiv narod koji se u plodnom Sremu dobro hranio, fino plodio i potajno ismevao svoje lene susede. U prve tri decenije„, kroz smeh govori profesor.
Iako se, kako profesor kaže, već od kraja XIX veka Klimente masovno deklarisali kao Hrvati na popisu stanovništva, u njegovoj kući se negovalo očuvanje klimenačke tradicije.
Od slavnih ličnosti među Klimentama pominju se dve ličnosti istog imena. Prvi je bio Nikola Nikić sa nadimkom Peko, husar konjanik. Bio je obrazovan, školovan i učestvovao je kao direktni saveznik Karađorđa u Prvom srpskom ustanku. Odneo je nekoliko pobeda, a 13. decembra 1810. je svečano dočekan u Beogradu kao jedan od heroja i najbližih saradnika Karađorđa. Posle 1811. napušta Beograd i vraća se u Rusiju gde je i ranije bio oficir. Baš tada je Napoleon zaratio sa njima. U bitkama je Nikola Nikić Peko učestvovao, te umro kao general ruske carske vojske.”
O vezi Karađorđa, a kasnije i ostalih Karađorđevića sa Klimentama u knjizi „KARAĐORĐEVIĆI – skrivena istorija“ pisali su Slobodan Jakovljević i Milorad Bošnjak, gde su ukazali da je poreklo Karađorđevića klimenačko.
Drugi poznati Klimenta je iz skorije istorije – ime mu je takođe Nikola Nikić. Njegovi preci su došli u Nikince 1737. godine, priča profesor Marko.
Nikola Nikić je bio ministar šumarstva i rudarstva u kraljevini Jugoslaviji. Upravo je on rođak moje kume Magdalene Pepčić – Đorđević. Kako se za vreme njegovog mandata dogodila jedna afera, on je kao častan čovek podneo ostavku.
„Znaš, to je danas nepojmljivo kod nas, da jedan političar da ostavku. Bio je odan kraljevini Jugoslaviji, tokom Drugog svetskog rata nije želeo da sarađuje sa okupatorima, te je pobegao za Argentinu, u Buenos Ajres. Njegova ćerka Sinka mu se pridružila 1947. godine, gde se udala za milionera brodovlasnika. Sinka nije imala dece, a svo bogatstvo ostavila je katoličkoj crkvi u Argentini. Nikola je umro 1958. godine.”
Ali nije uvek bilo lako biti Klimenta, niti bezbedno. Kako su mahom bili protivnici NDH, pa i profesorov deda Maraš je bio na spisku za logom Sajmište u Zemunu, zajedno sa još osmoro Hrvata 1943. godine. Njihov egzodus sprečio je komšija Folksdojčer Adam Petrović, ali ne svih. Trojica se nikad nisu vratila. Magdalenin deda Tona je uspeo da jedan drugi – egzodus grupe Roma. Tako su hrtkovački Romi imali veliko uvažavanje prema Pepčićima i porodici Loš. Kako profor kaže „kad god su išli na proslave i veselja, pa i lumperajke, Romi su ih uvek pratili sa svojom muzikom.“
Onda su došle mračne 90-te i ponovni rat. Kao i Hrvati i Klimente su proterivani, maltretirani, tučeni. U tome su učestvovali „šešeljevci“ i njihov Vojislav Šešelj. Za to mu je suđeno u Hagu.
Danas, potomci Klimenata rasuti su po svim kontinetima, kao i ovih nekoliko pomenutih sela.
Priča o narodu koji je nestao možda bi se mogla smestiti u koordinate Markesovog magijskog realizma i 100 godina samoće. Nešto kao Makondo?