Ključ razumevanja rusko-srpske politike – jedan pogled

O Srbiji treba da brinu Srbi, više od Rusa

• Srbija bi trebalo da ima, da je kojim slučajem ozbiljna država, strategiju odnosa ne samo prema Rusiji, već prema svim važnim, uticajnim i snažnim državama. Srbija takve strategije nema.
• Srbija nema kapacitet da izgradi dugoročnu strategiju političkih srpsko-ruskih odnosa, niti ima snage, volje i znanja da sopstvene političke ciljeve konvergentno uskladi sa ruskim interesima.
• Nijedna vlast u Srbiji, nikada iskreno i ozbiljno nije razmatrala mogućnost značajnijeg političko-bezbednosnog vezivanja za Rusiju. Vlasti u Srbiji tu temu nikada nisu čak ni ozbiljno razmatrale. Srbija nikada nije ponudila ikakav ozbiljan projekat saradnje sa Rusijom.
• U najnovijoj istoriji srpske vlasti su sa Rusima jeli, pili i veselili se, provodili se, zabavljali i obećavali se, ali su uvek u krevet išli sa severnoatlanskim parterom.

Od pronaprednjačkog Nikite Bondarjeva i njegovog mišljenja, za koje nije potpuno jasno da li je naručeno sa srpske ili ruske strane, ili doista predstavlja bizarni stav autora, pa sve do prosrpskog tumačenja ovog problema Anje Filimonove, razlivena je bogata paleta boja i nijansi viđenja srpsko-ruskih odnosa. Pre samo nekoliko dana u organizaciji SANU održan je međunarodni skup „Srpsko-ruski odnosi u epohi krupnih političkih promena“, čije su teme obuhvatile period od kraja XVIII do kraja XX veka. A nedelju dana ranije udruženje „Otadžbina“ koje okuplja bivši potpredsednik DSS, i nekada veoma uticajni političar na Kosovu i Metohiji, Marko Jakšić, uputilo je oštar protest ambasadoru Rusije u Srbiji jer ovaj diplomata ne želi sa njima da razgovara.

Ovakva frekvencija događaja čija je centralna tema priroda srpsko-ruskih odnosa ili obrnuto, nije slučajna. Mnogi politički akteri, analitičari, naučnici, ali i propagatori i manipulatori, uvideli su izvesnu promenu u vidljivom delu spektra odnosa između ruske i srpske vlasti. Mnogi to kvalifikuju konkretnijom i čvršćom podrškom aktuelnoj srpskoj vlasti i ta kvalifikacija nije pogrešna. A sasvim sigurno iznenađuje to što je ruska strana ovom prilikom otišla korak dalje u tom pravcu od uobičajenog, očekivanog, gesta. Čini se da vlast u Srbiji na sledeće izbore izlazi sa eksplicitnom podrškom Putinovog establišmenta. To zaista nije bilo očekivano.

Odgovor na pitanje zašto se to dogodilo nije potpun. Tačnije, nemamo ga, vidimo samo pretpostavke, naznake, indikacije… Možda uskoro obezbedimo potpun uvid, a možda sve ostane u ravni interpretacija. Takođe, učinak ove ruske akcije ne mora nužno da predstavlja koristan taktički potez Rusije, što će se sasvim sigurno pokazati već u dogledno vreme, a za sada možemo da sagledamo samo kontekst i neke jasnije okolnosti kako bismo razumeli određene mehanizme donesenih zaključaka i mera ruske strane.

Put ka razumevanju ovakve odluke vodi preko istinskog razumevanja formulacije „rusko-srpski odnosi“ čija definicija apsolutno nije sinonim za odnos ruske i srpske vlasti. Ekonomski, istorijski, kulturni, duhovni i svaki drugi odnosi, postoje i postojaće i mimo volje trenutnih vladajućih nomenklatura. Takođe, kada je reč o odnosima dve zemlje ne govorimo isključivo o diplomatskim odnosima na koje je nesrećni ministar spoljnih poslova Srbije spreman da uprosti ovu složenu oblast. Nemamo u vidu ni jedino istorijski aspekt. Naprotiv, da bismo imali u vidu pravo stanje stvari morali bismo sve ovo objediniti. To ne može biti lak posao. To je posao za vredne, temeljne multidisciplinarne pristupe i to nije tema ovoga pogleda. Ovom prilikom pridržavaćemo se samo osnovnih prinicipa funkcionisanja odnosa između vlasti u Rusiji i vlasti u Srbiji.

Kontradikcija: Rusija podržava suverenitet Srbije, ali i Vučićev režim

Rusija je velika svetska sila sa definisanim geopolitičkim interesima, vojnički i energetski gigant plenetarnih razmera. Srbija u tom smislu ne postoji na referentnoj lestvici. Stoga, Rusija i prema ovom delu Balkana, a i prema Srbiji posledično, ima strategiju i taktiku delovanja, kao što je ima svaka velika sila. Srbija takve strategije nema, jer u Srbiji verovatno nema strategije ni u kakvoj oblasti. Taktički potezi vlasti u Srbiji prema Rusiji prevashodno zavise od dobre ili loše volje te, trenutne, vlasti. Ostavimo li na stranu objektivni minorni značaj Srbije u planetarnom kontekstu, ne smemo da izgubimo iz vida činjenicu da bi Srbija trebalo da ima, da je kojim slučajem ozbiljna država, strategiju odnosa ne samo prema Rusiji, već prema svim važnim, uticajnim i snažnim državama.

Na drugoj strani, Rusija je u svojoj strategiji definisala prioritete i oni se nalaze severno, južno i istočno od te države, a njen zapadni deo, onaj kojem i mi pripadamo, danas predstavlja poligon za kontrolu štete, i tu se ne može mnogo učiniti. Ali, veoma je važno, što jeste kompletna šansa za Srbiju, Rusija taj zapadni deo neće odustajno prepustiti protivniku ni pod kojim uslovima. Faze i intenzitet uticaja menjaće se, a balkanskim narodima nikada neće biti dosadno, što inače i jeste istorijska istina dokazivana milenijumima. Rekli bismo da strategija delovanja Rusije u Evropi ima defanzivni karakter, a da van Evrope deluje ofanzivno, negde liderski, negde partnerski. Srbija ne može biti istog značaja za Rusiju poput Kine, Turske, Arktika ili Bliskog istoka, i nikada neće dosegnuti taj nivo prioriteta.

Imamo dakle problem s ravnotežom u pristupima problemu s jedne i druge strane. Srbija jednostavno nema kapacitet da izgradi dugoročnu strategiju političkih srpsko-ruskih odnosa, niti ima snage, volje i znanja da sopstvene političke ciljeve konvergentno uskladi sa ruskim interesima. Otuda je sve što dolazi sa srpske strane politikanstvo, a Rusi na to odgovaraju pokušajem da se ućari bar nešto šta je mogućno ućariti.

Primera radi, Rusija snažno podržava suverenitet Srbije nepriznavajući nezavisnost Kosova i Metohije, bezuslovno insistirajući na rešavanju tog problema u Savetu bezbednosti i Ujedinjenim nacijama, itd. Istovremeno Moskva podržava Vučićev režim, ali Vučić čini sve kako bi pogazio suverenitet Srbije, i priznao nezavisnost Kosova.

Osim toga, primeri Krima, Abhazije i Južne Osetije teško mogu da pojačaju stanovište Rusije u insistiranju na poštovanju međunarodnog prava u slučaju Kosova. Razume se da nešto drukčiji kriterijumi guraju pretegu u nekom drugom pravcu kad je reč o složenim međunarodnim odnosima i geopolitičkim gibanjima.

Srbija nikada nije ponudila ozbiljan projekat saradnje Rusiji

Panslavizam, kao i rusofilstvo, barem onako kakvim ih dosad znamo, preseliće se u istoriju. Romantičarski pogledi mogu biti simpatični i emotivni, ali su veoma pogrešni. Ukoliko je ikada bilo drukčije, danas naročito o svemu tome nema govora, jer je opšta glad za profitom neutoljiva, a resursi planete stanjeni i dobrim delom utrošeni. Racionalni pragmatizam nije stranputica jer geopolitičke bitke karakteriše amoralnost, intervencionizam, eksploatacija. Ulog je veliki i veliki igrači nemaju mnogo prostora za greške. Iz tog razloga brinu o svojim prioritetima – o prosperitetu i progresivnom opstanku sopstvene države i nacije. Mali treba da obezbede kako da u toj bitki pretrpe najmanju štetu. Međutim, američki imperijalizam nema takmaca u sadašnjici. NJegova praksa daleko pravazilazi obrise prakse koju primanjuju ostali, s toga su američke žrtve u veoma lošem položaju.

Kada sve to primenimo na odnos vlasti Rusije prema srpskoj vlasti mogli bismo da vidimo čitav niz argumenata i čvrstih dokaza, umesto što ističemo apstraktne i nadrealne poglede. Vekovno prijateljstvo i pravoslavna istovernost, duhovna povezanost i bratska ljubav istureni su pred velike izazove i iskušenja geopolitike i globalizacije. Nijedna vlast u Srbiji, nikada iskreno i ozbiljno nije razmatrala mogućnost značajnijeg političko-bezbednosnog povezivanja s Rusijom. Vlasti u Srbiji tu temu nikada nisu čak ni ozbiljno razmatrale. Srbija nikada nije ponudila ikakav ozbiljan projekat saradnje sa Rusijom. Srbi se Rusije prisete, kao i Boga, kad su u kakvoj nedaći, pa im je potrebno hitno izbavljenje. Trenutno. A onda sledi zaborav, do sledeće nevolje. U suštini, sve je to bilo koketiranje i neobavezujući flert.

U najnovijoj istoriji srpske vlasti su sa Rusima jeli, pili i veselili se, provodili se, zabavljali i obećavali se, ali su uvek u krevet išli sa severnoatlanskim parterom. I to su znali i Amerikanci i Rusi. A ovi veliki svoje strategije nisu temeljili na glasinama, željama i snovima, niti na laskavosti i lažnim obećanjima, već na proverenom održivom stanju i faktima.

Vučićev režim u situaciji ili-ili, opredeliće se za EU i Ameriku nasuprot Rusije

Jedna Ruskinja, srbofil, bespomoćno je zavapila da Putinova podrška Vučiću uništava podršku srpskog naroda Rusiji. Da li jednu Rusiju zaista može da zabrine eventualni gubitak podrške srpskog naroda. Podrška kojeg dela naroda? Onoga što je protiv Vučića i onoga što podržava Savez za Srbiju i Pokret slobodnih građana? Srpski narod nije bio dosad jedinstven ni oko čega, pa ni oko podrške Rusiji. Ta podrška, iako raste sa jačanjem Rusije, vrlo je površna i ne temelji se na realnoj spoznaji već pre svega na impresijama, refleksima, inerciji, ponegde emocijama i simpatijama, itd. Dakle, kad izuzmemo Vučićevo biračko telo i njegove protivnike kojima je Zapad bliži od Rusije, u najboljem slučaju ne može biti reč o pretežnom procentu populacije koji je istovremeno i protiv Vučića i za podršku Rusiji. Time se razara utemeljenje da možemo da govorimo o “Srbima“, već samo o “nekim Srbima“, “nekom broju“ Srba, itd…

A šta bi, inače, čak i da nije tako, Rusija s tom podrškom i šta od te podrške u Rusiji zavisi? – Putin će izgubiti izbore?! – Skočiće cena nafte?! – Olbrajtova će okupirati Sibir?!..

Elem, Srbi su glasali za Vučića. Ruska vlast i na naprednjake gleda kao na Srbe. Za nju to nisu Eskimi. Odnosno, može li se očekivati da ruska vlast drukčije tumači srpske nacionalne i državne interese Srba od Srba samih. A čak i ako bi to Rusi činili, ko bi te interese u Srbiji sprovodio? Kako i čime?

Mnogi s pravom naglašavaju da svaka podrška bilo kojoj političkoj opciji sa strane predstavlja mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje. Mi nismo suverena zemlja iako Rusija deluje, najbolje od svih, kao da to nije tako.

S druge strane, naš režim (Vučićev, ali za strance je naš), na prvom ozbiljnom testu, u situaciji ili-ili, opredeliće se za EU i Ameriku nasuprot Rusije. Ali, bez obzira na to, takav kakav jeste, najviše je namigivao i ulagivao se ruskoj strani, od svih svojih prethodnika. Putin zna da će od Vučićeve vlasti dobiti najviše od onoga što može da dobije od Srbije. To nije mnogo, ali je više od vlasti u kojoj će sedeti Demokratska stranka ili njeni derivati. Možda je to tek „noga u vratima“, možda trenutni maksimum, u svakom slučaju Rusija ne gubi ništa ozbiljno tom podrškom. Ili, u drugoj perspektivi posmatrano, zašto bi ruska vlast podržavala neku političku opciju koja bi svojim dolaskom na vlast političke odnose s Rusijom degradirala…

Umesto zaključka

Sa sigurnošću ne možemo znati da li je podrška ruske strane Vučiću izmoljena ili ne. Da li je ona obostrano inicirana ili kompromisna. Ali, izvesno je da ona više boli panslaviste, rusofile i Vučićeve protivnike, srpske rodoljube suvereniste i mali krug srpske demokratske državnotvorne inteligencije, nego što čini Vučićevu političku snagu znatno delotvornijom.

Promenom svoga ambasadora u Beogradu i angažovanjem veoma sposobnog prvorazrednog profesionalca i znalca Bocan-Harčenka, Rusija je implicitno ukazala na finiš rešavanja kosovskog pitanja, što sasvim sigurno jeste i deo šire slagalice u koju se i sadašnja podrška Vučiću uklapa. Javnost samo vidi vrh sante, dok se ispod površine, u ogromnom polju delovanja prepliću raznorazni interesi, moć i trgovina. Možda je, doduše, kad o podršci govorimo, samo reč o proceni ruske vlasti da Vučić dobija izbore u svakom slučaju, sa ili bez podrške, pa se, uz podršku njemu nada nečemu što bi inače moglo i da joj izmakne. No, ako je tako, varljiva je to sreća.

Ključ je dakle u rukama onih koji na srpskim izborima glasaju. Podrška stranog faktora može da pomogne ili odmogne političarima, zavisi sa koje pozicije se na to gleda, ali pomalo je budalasto očekivanje da će o nacionalnim i državnim interesima neke zemlje brinuti više strani faktor od domaćeg. I neće taj strani faktor zbog toga izgubiti dušu, ili se duboko ogrešiti. Ogrešio bi se ako upropasti sopstvenu državu i vlastiti narod.

Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs