Knedle moramo da izvadimo

Vodila sam pre neki dan ovog mog petogodišnjaka da vadi krv, iz vene.

Nakon što je prvi pokušaj prošao loše, bolno i traumatično, predao se svojim emocijama u potpunosti. Preplašen i izneveren, skupio je svoje ruke i briznuo u plač.

Nije bilo načina da ga razuverim da će drugi put biti bolje. Zadatak je morao biti obavljen i pošto sam sva svoja oružja iskoristila bez uspeha, laborantkinja je izvadila svoje: „Hajde, ti si muškarac! Hrabar bre! Nisi neka devojčica. Devojčice su njanjave i glupave!“

I tog momenta obuzeo me neopisiv bes koji sam, na prvu loptu pokušala da ugasim unutrašnjim glasovima: „Iskuliraj, nebitno je to sad, bitno da se izvadi krv i odete kući“.

„Ako išta kažeš, bukvalno odvlačiš fokus na drugo i ispašćeš smešna“, dodaje moj glas.

„Žena ima 60 godina, nećeš je ti sada ničemu naučiti zato ćuti u fokusiraj se na ovo“, ali i „A čekaj, zaista ćeš ovo ovako ostaviti?“.

Moj unutrašnji glas je nastavio: „Tvoje dete je ovo čulo i to u ovom osetljivom momentu, jesi realna?“ i onda sam tu knedlu u grlu progutala i rekla: „Devojčice nisu glupave, imam jednu. Deci ne govorimo ovakve stvari, hajde da nađemo neki drugi način, šta mislite?“

Pogledala me je onako začuđeno bumerski i sigurna sam, opsovala u sebi sto majki ovinoviroditeljskih.

I cele protekle nedelje gledala sam neke knedle koje se ili gutaju ili sijaju – počevši od one hodajuće crvene zastavice poznatije kao „razgovor se uvijek odvija na nivou glupljega“ koji je rešio da odvije jedan razgovor neprimerenim dodirivanjem producentkinje emisije, te je nivo istog postavio u ravni sa onim što sam zapravo jeste.

Na sreću, dao je odličan vetar u leđa tuđim knedlama; Tuđi unutrašnji „iskuliraj, ispašćeš smešna“ glasovi bili su nadjačani pravim izgovorenim rečima, uprkos onome što su mogle, jesu i što će tek poneti sa sobom.

I na ovaj događaj naređali su se svi stereotipi, sva opšta mesta, sav uobičajluk i prljavština ovog društva da su knedle ne samo narasle iznova već su postale izuzetno gorke i mučne – muka je najveća izgleda što se cela dva dana nije znalo – a šta je on tačno njoj uradio, pa se zahtevalo da se sazna ne bi li se uz pivo ispred dragstora reklo da li je ona imala pravo ili je Rambo legenda bio i ostao.

Jer mi ima da kažemo šta se desilo, a ne oni.

Pričalo se svuda i o tome kako dečake treba naučiti da drže ruke k sebi i da nam cela budućnosti seksualne zrelosti i ljudskog ophođenja prema suprotnom polu zavisi od toga. I treba.

O dečačkim rukama k sebi pričamo i, nadam se, primenjujemo u vaspitanju svojih dečaka, ali izgleda nedovoljno govorimo o jeziku koje generacije žena drže za zubima zbog straha, o knedlama koje bujaju i rastu nepomično, o tome da glasove treba puštati i kada je kasno i kada je neprijatno i kada je strah od sramote prisutan i kada te šljapne razgovor na nivou glupljega, lično.

Kada ne prijavi – zašto nije prijavila? Kada prijavi – daj da čujemo šta je bilo pa ćemo mi dati sud.

Bilo loše – pa dobro, sigurno je ona izazvala. Nije izazvala – ma jeste.

I svaki put kada pomislim na sve ono što je uvreženo u društvu, što je tako pa je tako, što se raspreda ispred dragstora i na vađenju krvi – ne mogu promeniti. Pomislim često onako iz besa, dečije, da će biti bolje kada sve ove generacije kojima je muška dominacija zamaglila oči, zatvorila uši i nagurala knedle odu na neka bolja mesta, te ih zamenimo novom poboljšanom Ariel formulom koja izvlači fleke i do „i dalje zavisi sve od nas“ odsto efikasnije.

I ma koliko da sam svesna toga da reč neke random Slađane koja je odlučila da o nekoj sitnici ili pak ogromnoj stvari progovori ne znači ništa u svemiru punom minića koji izazivaju, „mala ostavi bušilicu, to je za dečake“ i „devojčice su njanjave“, toliko sam sigurna da je njen glas suštinski i da menja sve.

Da je suštinski bitno boriti se protiv knedli i protiv unutrašnjih glasova koji nam drobe o ćutanju i sramoti kao što su nam o tome drobili i oni koji su nam istima i punili glave.

Na kraju, krv možda ne moramo da izvadimo baš danas, ali knedlu moramo.