Ko će platiti, voziti i održavati Vučićeve nove „Rafale“

0
114

Koliko do juče, predsednik Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandar Vučić hvalio se kako je Vojska Srbije, sa 14 letelica MiG 29, najjača vazduhoplovna sila u regionu. A onda dolazi njegova trijumfalna izjava kako već godinu dana pregovara sa Francuskom oko nabavke 12 savremenih lovaca “rafal”, i sa nekom drugom državom oko još 12 polovnih

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija imala je 255.804 kvadratna kilometra, a JNA 15 zvaničnih vojnih aerodroma – Pula, Cerklje, Zagreb, Bihać, Zemunik (kod Zadra), Mostar, Tuzla, Batajnica, Sombor, Ponikve (kod Užica), Lađevci (kod Kraljeva), Priština, Niš, Skoplje i Golubovci kod Podgorice (plus razni pomoćni, tipa Udbina ili Sjenica). I na tim aerodromima bili su stacionirani razni tipovi letelica, ali one najmodernije, MiG-29, nabavljeni 1987. godine, bili su samo na jednom aerodromu – Batajnici. Bilo je predloga nekih “genijalaca” da se ruše ulazi na najboljoj vojnoj avio bazi, Željavi kod Bihaća, kako bi se “upodobili” za stacioniranje MiG-29, ali su tadašnji čelnici RV i PVO to odbacili jer bi to značilo da je “skuplja dara nego mera” – rušiti ulaze koji su pravljeni da izdrže i atomske udare, konstruisani isključivo za “filigranski” ulazak MiG-21, stvarno bi bila promašena investicija.

Ta SFRJ, te površine i one ekonomske moći, nabavila je eskadrilu od 16 aviona MiG-29. Imala je više od 22 miliona stanovnika, a samim tim i “kritičnu masu” mladića koji su se prijavljivali za pilote – u Vojnoj vazduhoplovnoj gimnaziji u Mostaru i Vazduhoplovnoj vojnoj akademiji za par stotina mesta konkurisalo je desetak hiljada kandidata. Onda je lako bilo naći psihofizički natprosečne mladiće da budu primljeni na ta mesta, posle žestokih testova (neki bi rekli i nimalo humanih, ali u praksi korisnih).

Tadašnja SFRJ kupila je od Rusije 16 letelica MiG-29, a današnja Srbija, površine 88.361 kvadratni kilometar (bez Kosova 77.474) i sa tri vojna aerodroma u funkciji (Batajnica, Lađevci i Niš), ima trenutno 14 lovaca MiG-29 i dosta onih koji mogu da služe samo za obuku, tipa Supergaleb G4, ili su im resursi na isteku, kao lovci-bombarderi “orao” (J-22). Ministarstvo odbrane godinama, za svrhe medijske promicije, najavljuje njihovu modernizaciju, ali iz remontnog zavoda “Moma” u Batajnici još nije izašla nijedna od tih remontovanih letelica, što najavljuje “guru” modernizacije, v.d. pomoćnika ministra odbrane Nenad Miloradović Baća. On je čak, za potrebe TV promocije, najavljivao ugradnju radara u nos “Orla”, na što su se piloti krstili, čak i oni koji su zagriženi komunisti. To fizički prosto nije moguće, osim u Baćinim zamislima.

Mi nove, a oni polovne

Čemu ovoliki uvod i poređenje sa bivšom JNA? Pa, koliko do juče predsednik Srpske napredne stranke i Srbije Aleksandar Vučić hvalio se kako je Vojska Srbije, sa 14 letelica MiG-29, najjača vazduhoplovna sila u regionu. Jer ako je JNA imala 16, logično je da će narod u to stvarno poverovati. I onda ide ono “ali” – Vučić, Miloradović i ostali iz vrha vojske malo “lutaju” po pitanju nivoa modernizacije tih letelica. Četiri domaće, remontovane pre dolaska vlasti SNS-a, šest koje je navodno donirala Rusija i četiri iz donacije Belorusije. Remont te četiri (od ukupno pet, jedna je pala tokom priprema za aero-miting) koštao je oko 25 miliona dolara, remont pet poklonjenih ruskih bio je 185 miliona evra (zvanična izjava Miloradovića), a za cenu remonta beloruske donacije podaci nisu poznati.

Da Vas podsetimo:  „Mali Šengen“ Otvorenog Balkana – Kukavičje jaje Carinske unije za razaranje Srbije

I onda dolazi Vučićeva trijumfalna izjava posle dnevno-noćne vežbe Vojske na Pasuljanskim livadama prošlog vikenda, kako već godinu dana pregovara sa Francuskom oko nabavke 12 savremenih lovaca “rafal”, i sa nekom drugom državom oko još 12 polovnih. Lepa vest za uši prosečnog konzumenta državnih i paradržavnih medija, ali, što bi rekla legendarna Mica Trofrtaljka u kultnom filmu Lepa sela lepo gore: “Imate li, vi momci, para za ovo planinarenje?”

To, međutim, do tabloida u Srbiji ne dopire – sutradan su osvanuli naslovi da “Srbija nabavlja ‘rafale’”. Procedura, tehnika, tehnologija, obuka, ko još za to pita, važno je da Vučić “trijumfuje” i da se suprotstavlja Hrvatskoj, koja je naručila te letelice, i onda se istakne – “Polovne, a mi nove”!

Hrvatska, poznata po “poštenju” vojnih liferanata, tipa nekadašnjeg generala sa najviše odlikovanja (više čak i od Tuđmana) Vladimira Zagoreca, platila je nabavku 12 polovnih “rafala” 1,55 milijardi evra, s tim da treba da budu isporučeni do kraja 2023. godine. Verovatno kao iskompleksirani navijač, koji se hvalio kako je išao na utakmice Crvene zvezde protiv Hajduka i Dinama, Vučić je po sistemu “mogu ja bolje”, odlučio da nabavi nove “rafale”, a da možda francuski proizvođač tih letelica “Dassault aviation” ni ne zna za to. Jer, ako se sada naruče, nove letelice mogu, u najboljem slučaju, da budu isporučene za 10 godina. I to ne sve, nego najviše šest.

Grčko ratno vazduhoplovstvo je najbolji primer za donekle pošteno poslovanje, bez velike “ugradnje” njihovih kompanija tipa ovdašnjeg SDPR-a. Ugovorili su 12 polovnih i šest novih aviona “rafal” za 1,92 milijarde evra, plus 400 miliona za doopremanje, i još šest novih ove godine (cena još nepoznata). Reč “doopremanje” u sebi sadrži svašta.

Šta ćemo sa MIG-ovima

“Rafali” u Srbiji – šta to znači, čak i da se isporuče u narednih par godina? Šta raditi sa MiG-ovima 29, njihovim posadama, mehaničarima i ostalim tehničkim osobljem? Gde ih smestiti?

“Nisu avioni traktori koji ih vuku na stajanku, pa da ih možeš pokriti ciradom i neka stoje napolju. Svaki košta više od 100 miliona evra i to treba negde da se zaštiti od vremenskih uticaja, a gde to da se uradi u Batajnici ili Kraljevu, Nišu? Onaj ‘orao’ koji je Baća (Miloradović) pre sedam-osam godina prikazivao kao prototip za modernizaciju, godinama je ležao i kisnuo na livadi piste na Batajnici. Pitaj ih imaju li hangare za smeštaj ‘rafala’ – pa sad nemaju ni za tih 14 MiG-ova 29”, kaže sagovornik “Vremena”, bivši visoki oficir avijacije.

Da Vas podsetimo:  Kamenovana škola u selu Gojbulja na Kosovu i Metohiji

Drugi sagovornik, nekadašnji pilot u Nišu, ukazao je na to da su 2000. godine, posle bombardovanja, u preostale hangare koji nisu porušeni smešteni delovi jedinica PVO, a ne avioni. Danilovgrad kod Podgorice je treća priča, Lađevci kod Kraljeva četvrta… Zaključak – kako možeš nabavljati letelice, a da nemaš adekvatnu logističku podršku?

I onda dolazi nastavak: “Znaš li ti kako su nas Rusi ucenjivali u vreme dok je od 2008. remontovano onih pet MiG-ova 29 – morate kupiti i platiti novu rudu za vučenje aviona i nove stepenice za penjanje. A ta ruda, običan komad gvožđa, može da traje stotinama godina, kao i metalne stepenice. Nema veze, to je deo ugovora i mora da se ispoštuje. Šta li će tek biti sa francuskim uslovima?”, ironično pita sagovornik, koji takođe ne veruje da će, ako i bude potpisan ugovor, čija vrednost se neće znati, do isporuke letelica doći u narednih 10 godina.

Održavanje, piloti, aerodromi…

Drugi izvor “Vremena”, iz vazduhoplovno-tehničke struke, ukazuje na činjenicu koju prorežimski tabloidi previđaju – da se preko noći ne može “osvojiti” održavanje i servisiranje nekog sredstva, za to je potrebna obuka, i to ne od mesec-dva. “Mehaničar potpisuje spremnost nekog sredstva za let, da je ispravno, on odgovara. Bez dovoljne obuke niko normalan to neće da učini. Njegov potpis je, uz pilota, ključan”, kaže on.

Taj izvor ukazuje da je trenutno u Vojsci Srbije deficitaran mehaničarski i vazduhoplovni vojno-tehničarski kadar uopšte, i da je pitanje kako naći nove ljude za obuku na “rafalima” kad ih nedostaje i za MiG-29. O remontu “orlova” i “galebova” u zavodu “Moma” da se ni ne govori – na jednoj letelici se radi, u najbolju ruku, šest meseci.

Penzionisani pilot, pukovnik, za “Vreme” govori o drugom aspektu. “Kad sada šalju poručnike da se obučavaju za MiG-29, šta li će biti sa ‘rafalima’? Bio sam kapetan prve klase, pilot na MiG-u 21, narodski rečeno ‘volu rep iščupati’ i, nadobudan, prijavim se za MiG-29. I padnem na prvom testu na simulatoru, zacrni mi se pred očima”, kaže on.

Kako ukazuje, od te 1988. godine došla su druga vremena, “mašine” su sve zahtevnije, a piloti sve lošijeg zdravlja i kondicije. “Na školovanje u Rusiju za MiG-29 tad nije otišao niko ispod kapetana, danas idu poručnici ili potporučnici. Mi smo završavali Vazduhoplovnu vojnu akademiju sa 350 časova naleta, ovi sad idu u penziju sa tim naletom”, tvrdi on.

Da Vas podsetimo:  Slučaj „trećeg čoveka iz kafane“: Svedočenja lažnih donatora SNS-a

Posebna priča su aerodromi, gde to smestiti i kakve kapacitete imaju. “Nikakve”, kaže jedan bivši pilot. “Znaš li ti šta su kaponiri – to su svojevrsne garaže za letelice. U NATO agresiji srušili su na Batajnici sve i nijedan nije obnovljen. Ni u Nišu, Kraljevu. Obnovili par hangara na Batajnici da prikažu. U te hangare ne može da stane ni 14 aviona MiG-29, a gde će da dođu ‘rafali’? I na čemu će prethodno da se obučavaju ti naši piloti da bi došli na ‘rafal’? Sa ‘laste 95’ na ‘rafal’, pa to ne ide ni u najgoroj vojsci na svetu. Otišli nam G-2, istekli resursi, odlaze G4, orlovi…”, konstatuje on.

Problem na koji piloti ukazuju je mehaničarsko osoblje – oni bi godinama trebalo da se pripremaju i uče za određeni tip aviona, ne zato što to ne znaju da rade, nego treba kod proizvođača da dobiju licencu.

“Aviomehaničari odlaze iz Vojske i zavoda ‘Moma’ jer imaju bolje poslove zahvaljujući svom znanju. Ko bolje od njih može da održava i popravlja skutere za vožnju po vodi ili glisere, motorne zmajeve. Imaju to u malom prstu”, objašnjava jedan njihov bivši kolega, po formacijskoj funkciji “mehaničar-letač”, u prevodu onaj koji je praktično kopilot u helikopteru i ima svu obuku kao pilot, osim završene Vojne akademije.

Njegov kolega, mehaničar na održavanju MiG-a 29, kaže da ljudima u tim srednjim godinama, kakvih je najviše, nije lako prihvatiti preobuku sa održavanja MiG-a 29 na “rafal” jer su to dva različita sistema. “Nama na motorima je još donekle lako, ali se pitam kako će biti oružarima, radaristima, meteorolozima, kompujterašima, oni moraju da se “prešaltuju’”, navodi on.

I onda se postavlja pitanje – šta sa ljudima iz “drugog plana”, od kojih zavise te letelice? To su stručni majstori, obučavani godinama, i onda im se kaže da moraju da se “prekvalifikuju”.

“Moj, nažalost, pokojni drug, pilot, mi je govorio: ‘Kad te jednom u Zemuniku predodrede za neki tip aviona, završio si, nema da se žališ’. A to znači lovačka, borbena ili transportna avijacija. Oni su među sobom znali tu kategorizaciju. Isto važi i za pilote helikoptera – zna se ko može na ‘gazelu’, ko na ‘Mi-8’. Onda se pojavi ‘Mi-17’, i na pitanje koja je razlika, jer su letelice iste i zašto treba preobuka, odgovor je glasio: ‘Jel’ ti znaš šta znači repni rotor sa leve i sa desne strane?’”, navodi sagovornik “Vremena”.

Ko će održavati “rafale”, ključnije je pitanje od onog ko će njima pilotirati za 10-12 godina. I koliko će država Srbija platiti obuku?

autor:Davor Lukač

http://www.nspm.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime