Ko i zašto negira genocid nad Srbima u NDH i kome smeta izložba u Srpskoj skupštini?

U državi u kojoj je genocid nad sopstvenim narodom „osetljiva tema“, a izložba o Jasenovcu za pojedine individue „neprimerena zbog gostiju“, nešto je duboko poremećeno. Nije sporna istina… sporno je što je deo nas spreman da je uklonimo sa zidova sopstvene Srpske Skupštine, kao da je reč o sramoti, a ne o najvećem stratištu srpskog naroda u 20. veku.

U vremenu u kome se u Narodnoj skupštini Republike Srbije izbegava izložba o Jasenovcu, ne zato što nema dokaza, već zato što bi „nekoga mogla da uvredi“, mi više nemamo problem sa istorijom, nego sa samopoštovanjem.

A svi dobro znamo da je na prostoru NDH stradalo oko milion srpskih žrtava.

Najmučnije je kada pojedini Srbi proglašavaju sećanje na sopstveni genocid „bespotrebnim“ i „provokativnim“, kako se ne bi narušio komfor evropskih parlamentaraca, onda je jasno da smo došli do opasne tačke… tačke u kojoj žrtva počinje da se stidi sopstvenog stradanja… zarad ,,udobnosti“ tuđina da mu se ne povredi sujeta i da ne ispliva istina u očima.

Jasenovac nije provokacija.

Provokacija je ćutanje.

Provokacija je strah da se istina izgovori na mestu gde bi upravo ona morala da ima najjači glas.

Samo se od Srba očekuje da svoje stradale drže u tišini, da svoju istoriju sklone u podrum, a svoje dostojanstvo pod tepih.

Ako je govor o Jasenovcu „provokacija“, onda je problem u onima koje istina provocira – ne u istini.

A ako mi sami pristajemo na to da nam sećanje bude „neprimereno“, onda više ne govorimo o spoljnom pritisku, već o unutrašnjem slomu svoje duše.

Jer narod koji u sopstvenoj skupštini nema snage da izloži istinu o Jasenovcu, taj narod ne gubi samo istorijsku bitku… on gubi pravo da se sutra pita zašto ga drugi ne poštuju.

Srećom da je Skupština Srbije za to smogla snage, baš u pravom momentu.

Dokumenti postoje, arhivi su otvoreni, svedočanstva su nepobitna, ali istina o genocidu nad Srbima u NDH i dalje se sistematski potiskuje, relativizuje i negira.

Genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (1941–1945) nije stvar mišljenja, ideološkog opredeljenja ili „suprotstavljenih narativa“. On predstavlja istorijsku činjenicu utemeljenu u obimnoj i raznovrsnoj arhivskoj građi, uključujući dokumenta sila Osovine, izveštaje savezničkih misija, svedočanstva crkvenih i humanitarnih institucija, kao i akte samih ustaških organa vlasti.

Jedan od najznačajnijih, a u srpskoj i svetskoj javnosti nedovoljno korišćenih izvora, nalazi se u Vojnom arhivu Italije u Rimu:

*Archivio dell’Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell’Esercito, Roma,

Fondo N 1 „Balcani“, busta 902, fasc. „Relazioni su violenze Ustascia 1941“,

doc. 4713/Oper.*1

Ovi dokumenti sadrže detaljne izveštaje italijanskih oficira sa područja Like, Banije, Korduna, Hercegovine i Dalmacije tokom 1941. godine. U njima se nedvosmisleno opisuju masovna ubistva srpskih civila, uništavanje čitavih sela, pokolji žena, dece i staraca, kao i nasilna pokatoličavanja sprovođena uz podršku ustaške države.

Posebna vrednost ovih izveštaja leži u činjenici da Italija nije bila protivnik NDH, već njen saveznik i pokrovitelj u delu okupirane teritorije. Zbog toga se ovi izvori ne mogu odbaciti kao „srpska propaganda“ ili „komunistička konstrukcija“.

Zašto se onda genocid negira?

Uprkos postojanju brojnih izvora, poslednjih decenija svedoci smo sve agresivnijeg pokušaja negacije i relativizacije genocida nad Srbima u NDH čak i od dela naših istoričara.

Razlozi za to nisu naučni, već politički i ideološki… i plaćeni projekti.

Rehabilitacija NDH kao „državotvornog projekta“
Priznanje genocida znači i priznanje da je NDH bila sistemski zločinačka tvorevina, zasnovana na rasnim zakonima i politici fizičkog istrebljenja Srba, Jevreja i Roma. Ta činjenica je nespojiva sa nastojanjima da se NDH prikaže kao legitiman izraz hrvatske državnosti.

Zato se:

broj srpskih žrtava svesno umanjuje,

logor Jasenovac predstavlja kao „radni“ ili „sabirni“,

genocidna politika svodi na „pojedinačne zločine“ i „haos rata“.

Ovde nije reč o naučnom revizionizmu, već o otvorenom istorijskom falsifikatu.

Geopolitički narativi nakon 1990. godine
Nakon raspada Jugoslavije, u zapadnim političkim i medijskim krugovima uspostavljen je pojednostavljen narativ u kome su Srbi isključivo predstavljeni kao istorijski agresori. Istina o genocidu nad Srbima u Drugom svetskom ratu ne uklapa se u takav okvir, jer narušava jasnu podelu na „krivce“ i „žrtve“.

Zbog toga se stradanje Srba iz perioda NDH:

marginalizuje,

umanjuje,

relativizuje,

ili u potpunosti prećutkuje.

Srpska institucionalna nemarnost
Možda najteži aspekt ovog problema jeste činjenica da Srbi decenijama nisu sistematski štitili sopstveno istorijsko pamćenje. Nemamo Mauzolej, do skoro nismo imali ni jednu ulicu Jasenovačkih žrtava… nemamo ni jedan spomenik tim žrtvama., zar to nije jadno?

Dok su drugi ulagali u arhive, muzeje, mauzoleje, spomenike, ulice, istraživačke institute, prevođenje dokumenata i međunarodno lobiranje, srpske žrtve su uglavnom branili pojedinci… istoričari, publicisti i potomci stradalih.

Imamo instituciju Muzej žrtava genocida… umesto Muzej Srpskih žrtava genocida…. pitam se kome smeta to ,,Srpski“?

Dokumenti su postojali, ali su ostajali u arhivskim kutijama.

Istina je bila dostupna, ali nije bila branjena.

Genocid nad Srbima u NDH potvrđuju brojni nezavisni izvori:

italijanski vojni izveštaji,

nemačka dokumenta Vermahta i SS-a,

izveštaji katoličkih klirika upućeni Vatikanu,

podaci Međunarodnog Crvenog krsta.

U takvim okolnostima negiranje ne može biti posledica neznanja. Ono predstavlja svesnu političku i ideološku odluku.

Zaključak

Genocid nad Srbima u NDH nije sporna istorijska tema. Sporno je jedino koliko smo mi sami bili spremni da ga dokumentujemo, prevedemo, objavimo i branimo.

Arhivi u Rimu, Berlinu i Beču ne mogu se izbrisati, ali mogu ostati neiskorišćeni… što je ponekad podjednako pogubno.

Jer narod koji ne čuva i ne brani istinu o svojim žrtvama, pre ili kasnije ostaje i bez istine i bez pamćenja.

Ako su ovi dokumenti postojali, što jesu, onda pitanje više nije da li se nešto desilo, već zašto je naš narod dozvolio da se prošlost sistematski zaboravlja, potiskuje ili relativizuje u najširem javnom diskursu.

Nemar prema sopstvenoj istoriji nije samo nemoća… to je druga, trajnija rana na žrtvama koje su preživele, i onim koji više nisu sa nama.

Deo izvora za istraživanje:

*Archivio dell’Ufficio Storico dello Stato Maggiore dell’Esercito, Roma, Fondo N 1 „Balcani“, busta 902, fasc. „Relazioni su violenze Ustascia 1941“, doc. 4713/Oper.

*Isto, izveštaji italijanskih divizija „Sasari“, „Mesina“ i „Bergamo“, 1941.

*Bundesarchiv, Berlin, R 58 i RH 26, izveštaji Vermahta o stanju u NDH.

*Archivio Apostolico Vaticano, Segreteria di Stato, izveštaji biskupa o stanju u Hrvatskoj 1941–1942.

*Archives du Comité international de la Croix-Rouge, Genève, rapports sur les camps en NDH.

Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija