Ko ili šta drži sudije u Srbiji

0
294

Pročitah na sajtu „Fakti“ da je uhvaćen oskrnavitelj spomenika Svetom Simeonu Mirotočivom. I rekoh sebi: zaista je policija na ravni svojih dužnosti i poslova. Vest dalje kaže da je oskrnavitelj Avganistanac, od 28 godina. Kao što je u tom šturom obaveštenju još rečeno da su kod njega pronađene „manje količine marihuana i materije za koju se sumnja da je hašiš“. Iz ove lepe rečenice sledi da je to deo službenog izveštaja u kome se dodaje da je ovaj oskrnavitelj iz Avganistana već prekršio obavezu napuštanja Srbije (znači već je trebalo da napusti Srbiju), kao i da će dalji postupak vršiti prekršajni sudija.

Naravno da je ovde reč o onom licu koje se odmaćeno u Srbiji oslovljava kao migrant, ali politički korektan govor to ne dopušta. Odaje ga i to što se na spomeniku ostrvio bio samo na krst, što u ovoj kratkoj vesti nije naznačeno, ali je zato rečeno da je ovaj imao drogu. Isto tako i da je u daljem postupku to stvar prekršajnog sudije. I time je zaokrugljena politička korektnost, tojest nalog vlasti da se migrant ne uvredi.

Sve je to tako lepo i fino, i kad policija želi da se težište pitanja skrnavljenja umota u narkomansko pakovanje, kao i da se slučaj dodeli sudiji za bezazlene javne ispade, od tuče, obnaživanja, do sablažnjivih radnji (samo nikako da te sudije reše ono skrnavljenje spomenika blaženopočivšem patrijarhu Pavlu, ali i to će doći na red, lindburga meseca). Ništa se tu ne dešava neobično, život u zemlji Srbiji ničim nije uznemiren. Čuvaju ga i policija i sud, a politički korektan govor nikog ne uznemirava u mrtvilu i čamotinji.

Nije to bilo tako davno da bi našim pamćenjem zavladali tamni ponori zaborava kada su se u Bogovađi migranti ostrvili bili na mlađu ženu koja je tu obavljala svoj posao održavanja tog migrantskog centra, i služenja migrantima. Nehotice je bila zagazila krajičak ćilimčeta (?) sa koga se jedan migran inače klanjao. Onda je on na nju zaurlao, a u tome su ga podržali ostali migranti, svi odreda muslimani, da poljubi to što je zagazila. Pa su usledili i povici klicanja muslimanskoj svetinji, i jadna žena, isprepadana i izgubljena nije imala kud nego je to poljubila. Tek tada je nastao urnebes od radosti, ushićenja i klicanja među ovim mladim muslimanima u prihvatilištu za migrante, usred zemlje Srbije, u Bogovađi. Kao da su usred prestonice svoje zemlje. Mada taj centar u Bogovađi nekad bejaše neka vrsta stacionara Crvenog krsta za oporavak dece iz Srbije, pa u ratna vremena centar za izbeglice iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, odnosno za Srbe koji su se uklanjali od neprijateljskog zla. A eto, vlast je odlučila da to sada bude prihvatilište za one koji iz muslimanskih zemalja Azije i Afrike stižu u Evropu.

Da Vas podsetimo:  Beogradska patrijaršija još jednim ordenom nagradila izdaju Vučića

U tom trenutku oni su zaista klicali sa tla svoje zemlje. Za njih Srbija je u tom času bila njihova zavetna zemlja, data im na raspolaganje u svakom vidu. Jer zemlja kojoj su okrenuli leđa za njih više nije postojala, nadoknadili su je Srbijom, Srbijom koja ih je nahranila, napojila i dala im krov. Lišeni osećaja zahvalnosti, lišeni osećaja skrušenosti prema domaćinu, lišeni osećaja poštovanja domaćina, lišeni osećaja obzira, lišeni saznanja o tuđini oni i nisu mogli drugačije da se ponašaju. Njihova svest svuda oko sebe gleda zemlju koja njima pripada, a to znači da su oni na njoj gospodari.

Da li vlasti u Srbiji tome doprinose ili ne sami prosudite. I da li je ponašanje migranata posledica totalne amnezije, ili dejstva opijata, kako u slučaju Avganistanca došaptava policija, ili čega drugog, uz odsustvo vlasti da uvaži trezveno rasuđivanje, sami prosudite.

Ovaj Avganistanac, od 28 godina, zaleteo se na krst. I šta krst znači jednom Avganistancu u tuđoj zemlji Srbiji, zemlji koja ga je primila u goste. Ako o toj zemlji ima saznanje kao o zemlji vere koja se ne prikazuje polumesecom, onda će prema krstu imati bar toliko poštovanja da ga ne lomi. Ali ako kroz tu zemlju stupa kao kroz onu u kojoj je on gospodar, taj krst će mu toliko smetati da će morati da ga polomi. Međutim, ako u džepu ima marihuanu i verovatno hašiš, kako kaže policija, onda je to gest narkomana. A kao što se zna migranti u Beogradu već prvog dana stupaju u vezu sa beogradski dilerima droge i stvar je potpuno jasna – pa će se time baviti prekršajni sudija.

Dakle, nije stvar na policiji, već na savesti sudije, pa bio on i prekršajni.

Da Vas podsetimo:  Stefan Nemanja u raljama Gordane Čomić

A šta nam kaže iskustvo sa sudom u zemlji Srbiji?

Kada je vlast, oličena u jednoj jedinoj ličnosti, renesansnog tipa, da je sposoban za sve i svašta, i nikad i nigde ne greši, i svuda stiže i ne laže, dakle kada je ta ista vlast potpisala Briselske sporazume, savest Srbije je progovorila kroz zahtev nekolicine da Ustavni sud preispita šta je to taj sporazum. I naravno, kao što mu i ime kaže, da presudi. Sud je, međutim, odgovorio da za to nije nadležan. I čiča miča, gotova priča. Ne bih da navodim spisak sličnih ustavnosudni oglušivanja o pravni poredak zemlje Srbije.

A ako se Ustavni sud ponaša tako da ne želi da brani svoj integritet, kako će tek jedan prekršajni sudija da se odnosi prema jednom migrantu, koji je nasrnuo na spomenik i na njemu kršio materijalni simvol vere više od 85 % stanovnika zemlje Srbije? Ili vlast i kroz Ustavni sud nastoji da održi bezakonje kako bi sebe samu sačuvala – jer joj je to jedini način da opstane i traje, bez obzira na sve?

Budući da nas je vlast vređala i vređa nas tako što podstiče bezakonje, da uvrede od migranata prihvatamo kao da dolaze od vlasti, kakav nam se zaključak nameće kroz ovaj događaj sa migrantom iz Avganistana? Sam po sebi zaključak je: Srbija može da postoji samo ako u njoj caruje bezakonje. Eufemizam, tojest blaga reč za to je: korupcija.

Izvor: Vaseljenska

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime