Nisu ovo deca koja ništa ne znaju, to su ljudi koji su rešili da ostanu u svojoj zemlji i da je urede. Iz kojih su se projavili čvrsti karakteri, volja, geni i seni predaka
Jesmo, mi smo vaša deca, rekao je Marko Jovanović iz Čačka, posle 180 prepešačenih kilometara do Niša. U meni je nešto zaigralo – sve vreme to govorim i tako osećam. Naravno da su naša deca. Izraslo mlado žito na našim njivama. Svaka generacija nosi svoj deo i ulog u svetu. Naša je bila da izrodimo ovu decu, da im prenesemo priče koje su nama prenosili, da iz tih priča oni uzlete i osvetle zemlju. To su deca, od kojih veliki broj i radi i studira – nikakva posebna elita.
Saznala sam, u građanskom ratu, kako se za tili čas sazre i odraste. Bila sam mlad profesor u srednjoj školi u Nevesinju – silan narod se povlačio iz svih krajeva, meni su dopala na tešenje – deca. Lica koja sam tad videla bila su lica zrelih ljudi. I zato znam – nisu ovo deca koja ništa ne znaju, to su ljudi koji su rešili da ostanu u svojoj zemlji i da je urede. Iz kojih su se projavili čvrsti karakteri, volja, geni i seni predaka – jeste, uprkos ironijskim komentarima, za svoje vreme proneli su duh Solunaca. Nešto se desilo – katarzično, mitsko – za ovo vreme neshvatljivo – ovakva povezanost javlja se, samo, u odsudnim trenucima. Po nebeskim znacima – sunce nam je dato cele zime – biće sve u redu. Velika se mena odigrala – oživeli smo i zavoleli, snova, jedni druge. Naravno, po rubovima događaja uvek ima raznih struja, pa tako i u našoj priči. Burna su vremena – ali, ne treba podleći mržnji na bližnjeg, bez obzira na političke stavove.
Uglavnom, htela sam samo da kažem da je Marko iz Čačka, kroz svoje reči, i u svom licu – izneo prototip srpskog čoveka iz minulih vremena na videlo naših dana. I šta smo shvatili? Taj čovek je uvek tu, krajputaški čeka, i kad gusta magla padne – iskorači. Delija, kako kaže profesorka gimnazije koju je pohađao. Govorio je staloženo, sa tihim osmehom, umirujuće – mi smo sad videli koliko je ova naša zemlja propala, i koliko je potrebno da se podigne. I još, moram da pohvalim naše devojke, pešačile su s nama, i nisu se žalile ni na što. Jeste, to su naša deca – i kad spadnu sve oznake epohe, uvek se pokaže čisti dukat duše. Ta kratka priča, crtica iz Niša – a takvih je mnogo ovih dana – razobličava sve teorije o današnjim generacijama, ostaje samo jedno: čovek si ili nisi. Čitala se, sa njegovog lica, dobrota i nekakav oprost, nenamešten, koji nas je sve takao. Dok govori, ja sam Marko Jovanović iz Čačka, i na ovom putu, oni koji su imali najmanje iznosili su najviše – setim se redova iz zarobljeničkog dnevnika mog đeda: A u Čačku, iznemogle, gladne i tučene, od ustaša, a zatočene od Nemaca, naša mila braća, dočekaše nas na stanici, najedoše i napojiše. Ko preživi neka nikad ne zaboravi, neka doveka bude zahvalan i pripoveda o tome. Duboke su brazde iza nas, ne može se lako potrti to vreme.
Nadajmo se, samo, da Solunci naših dana (jeste, kontekst je drugačiji, ali istrajnost je nasledna), neće dozvoliti da iz senke izađu nekakovi salonski komesari koji će hteti da naplate njihovu čistu ideju i da snova sve simbole i priče od kojih jesmo – potisnu u kufere globalističkih mera.
Oprema: Stanje stvari
(Blog Vesne Kapor, 4. 3. 2025)
