Simboli su moćna stvar. Oni podstiču i ujedinjuju, oni objašnjavaju, predvode, teraju na akciju. Ali simboli i nerviraju. Simboli uvek predstavljaju nekog ili nešto, narod, pokret, grupu ljudi, ideju… Neki su već zabranjeni, neki samo nepoželjni, neki izazivaju radost i oduševljenje, neki mržnju i bes.
Zastave država su simboli. I svaka država ima pravo da ima zastavu i ne postoji nijedan valjani razlog da bilo ko zabranjuje bilo kom narodu to pravo. Pa ipak, u ratu, nije baš pametno mahati neprijateljskom zastavom. Hrvatska zastava je šahovnica i nikom u svetu to nije predstavljalo problem osim Srbima ali s druge strane, niko nije stradao kao Srbi od onih čiji je simbol bila šahovnica tako da je bilo i očekivano da Srbima taj simbol smeta. Međutim i tog čuda za tri dana dosta. Danas se skoro niko više ne obazire na hrvatsku zastavu, sportske dresove ili registracione tablice sa šahovnicom, većina to gleda jednostavno kao simbol koji predstavlja simbol Hrvatske i ništa više. Naravno da postoje i oni čija sećanja ne mogu tako lako da se resetuju, za one koji su doživeli neku tragediju šahovnica će uvek biti simbol ustaštva. Iz nekog nepoznatog razloga, mnogi Hrvati pozdrav sa tri prsta tumače kao četnički simbol. I tako su Srbi i Hrvati našli još jednu oblast za sukobe i nesporazume.
I dok se Srbi iščuđavaju i prigovaraju jer je pozdrav sa tri prsta zabranjen u Hrvatskoj, istovremeno se zdušno protive albanskom pozdravu koji oponaša dvoglavog orla. Odjednom je to simbol velike Albanije, simbol koji je direktno uperen protiv Srba i Srbije. Ne pomažu mnogo objašnjenja Albanaca da je to samo znak raspoznavanja Albanaca u svetu, svaki Srbin je uveren da je on izmišljen samo da nervira Srbe.
Najluđe od svega je što, posle meseci i godina takvog odijuma i tolikog pridavanja važnosi, taj simbol samo dobija na snazi, postaje i simbol prkosa i inata a protiv toga niko se ne može boriti. A i zašto bi?
Ignorisanje je obično najjače oružje, a nervoza je uvek najslabije. Omalovažavanje, kao što su to uradili predsednik i premijer Srbije, nazivajući to simbolom „kokoške“ je takođe vrlo loš izbor. Kao kad bi požar gasili benzinom. Rat protiv nečega koji ne može da se završi pobedom, ne treba ni započinjati. A ovaj rat protiv pozdrava dvoglavog orla je zasigurno jedan od takvih jalovih i uzaludnih ratova.
Srbi jednostavno treba svaki put na albanski pozdrav dvoglavog orla da odgovore istim pozdravom, jer ne zaboravite – i na grbu Srbije se nalazi dvoglavi orao. Isto bi mogli da urade i Crnogorci i Rusi, jer i na njihovom grbu ponosno stoji – dvoglavi orao.
Goca Savković
