Jedan Pavle, rođen davne 1787. godine, zauvek je obeležio srpsku, novosadsku istoriju. Iako je rođen u Somboru, u Novom Sadu je proveo veliki deo svog života gde je i umro 1867. godine.
Retko ko ga zna kao Pavla, ali ste zato svi čuli za Vladiku Platona Atanackovića kako je ostao poznat u narodu.
Osim što je za života bio vladika bački i budimski, bio je pisac i narodni dobrotvor. Bio je i predsednik Matice srpske, po čemu ga ogroman broj Novosađana zna.
Imenovan je za počasnog člana Društva srpske slovenosti i Srpskog učenog društva.
Prvi profesor Učiteljske škole u Sentandreji
Gimnaziju i bogosloviju završio je u Sremskim Karlovcima, a zatim je položio učiteljski ispit, oženio se i postao sveštenik i učitelj u Somboru 1809. godine. Istakao se kao dobar pedagog, pa je postao prvi profesor Učiteljske škole u Sentandreji. Ostao je profesor Učiteljske škole i kada se ona preselila iz Santandreje u Sombor.
Pored svega toga u Somboru je bio paroh.
Trnovit put do vladike
Pošto mu je umrla popadija, otišao je u Sremske Karlovce, gde se zakaluđerio 1829. godine nakon dužeg iskušenja u Krušedolu.
Postao je iguman i arhimandrit u Šišatovcu, pa u Bezdinu. Za budimskoga vladiku postavljen je 1839. godine.
Nakon smrti Save Tekelije, bio je jedno vreme predsednik Matice srpske.
Pomogao je da se Tekelijino imanje očuva kao vlasništvo Srpskoga zavoda u Pešti, kome je i bio zaveštan.
Usledile su teške godine za Platona Atanackovića…
Za vreme Srpskoga narodnoga pokreta 1848 – 1849. našao se u veoma teškom položaju.
Najpre je odbio mesto načelnika za pravoslavnu crkvu u mađarskom ministarstvu prosvete, ali u to vreme Josif Rajačić je proglašen za patrijarha Srba u Vojvodini Srpskoj.
Pošto je patrijarh Rajačić postao neprihvatljiv mađarskim vlastima Platon Atanacković je 25. juna 1848. bio prisiljen da primi od mađarskih vlasti upravu nad srpskom crkvom u Ugarskoj, tačnije da prihvati odavno upražnjeno mesto budimskoga vladike.
Pošto je Rajačić u to vreme već bio prekinuo odnose sa mađarskim vlastima nije priznavao ni Platona za budimskoga vladiku.
Mađarske vlasti su onda celu pravoslavnu crkvu u Mađarskoj poverile Platonu, a Rajačića proglasili izdajnikom.
To je bio povod kasnijega dugotrajnoga spora Platona i Rajačića.
Sukob je trajao godinama, a okončan je time što je Franjo Josip Platona odredio za vladiku u Novom Sadu.
Moglo bi se reći da od tada datira njegova ljubav prema ovom gradu, za koji je mnogo toga učinio.
Rodoljublje je bilo na mestu broj 1 Atanackoviću, a to je i dokazao tako što je dao 40.000 forinti za osnivanje srpske pravne akademije u Novom Sadu.
Uz to je kupio štampariju Danila Medakovića i poklonio je srpskoj novosadskoj gimnaziji.
Čitav svoj život se bavio prosvetom i činio je sve što je u njegovoj moći da srpska deca budu prvenstvo školovana.
Osnovao je u Somboru fond, nazvan Platoneum za izdržavanje siromašnih učenika Učiteljske škole.
Pomagao je Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama. Na Almaškom groblju kod Novog Sada podigao je sebi kapelu za grobnicu, a pored nje je ustanovio školu sa stanom za učitelja i osigurao im izdržavanje.
Novčano je pomagao i pravoslavnoj crkvi, kao i novosadskoj bolnici.
Novosađani su u znak zahvalnosti priredili bakljadu u njegovu čast 1861. godine, a pozdravni govor održao je ni manje ni više nego Svetozar Miletić.
Poznat i po svojim delima, izdao je preko 40 književnih radova od kojih su najznačajniji: “Prinos rodoljubivih mislej na žertvenik narodnoga napretka”, “Dijetalne besede”, “Povjest rezidencije episkopa budimskago”, “Pedagogika”, “Metodika”.
Novosađani su i u tadašnje vreme shvatali njegov značaj, ali ono što, nažalost, nije doživeo jeste bistu ispred Matice srpske.
Bista visoka 210 cenimetara, podignuta je 1976. godine u čast Vladike Platona Atanackovića. Rađena je u bronzi, na postamentu od mermera, od strane beogradskog vajara Nebojše Mitrića.
