Teško je ostati ravnodušan na dešavanja u Beogradu. Puno je onih, pa čak i naprednih sendvičara, koji bi rado ustali protiv velikog vođe, koji bi vikali po ulici zahtevajući da siđe sa vlasti, da već jednom dođe kraj pljačkama, izdaji, prevari, nepotizmu, otimačini…spisak naprednjačkih zločini je predugačak za nabrajanje. Znamo, svakim danom ih sve više osećamo.
Ali sa kim se boriti protiv svega i takvih? Zar sa istima, samo što nisu plavi, nego su žuti i crveni?
Ne tako davno skidali smo sa vlasti Đilasa, Tadića, Borka Stefanovića,ljude koji su Кosovo i Metohiju sveli na fusnotu, gadili smo se na opaske Sergeja Trifunovića koji je bez dlake na jeziku vređao Srbe, Mirjane Кaranović propagatora abortusa i lgbt aktiviste. Zar zaista iko razuman može da stane i brani Srbiju od sadašnje vlasti sa ljudima koji će preuzeti kormilo naprednjaka i nastaviti Vučićevim stopama baš kao što je on nastavio njihovim?!
Srbija vapi za slobodom, ako se ubrzo ne dese neke istinske i osetne promene, nas će zaista zameniti neki drugi ljudi, Vučićevi „Srbi“, podobni, poreklom sa Bliskog istoka. Ali nadati se promenama i padati u zamku lažne opozicije, besmisleno je i pogubno iz više razloga.
Drug Boško Obradović dobro je poznat po sposobnosti da potroši narodni gnev, da obesmisli svaki narodni bunt. Prvi put to je uradio pred gej paradu 2010. godine, (doduše danas su njegovi potezi daleko jasniji nego onomad), a drugi put su protesti bili upereni baš protiv antisrbske politike i delovanja na Кosovu i Metohiji onih sa kojima danas ruku pod ruku ide.
Ako nam nije dovoljna spoznaja petooktobarskih prevaranata, koji su za deset godina uspeli da razrove Srbiju, da državnu i radničku svojinu opljačkaju putem privatizacija i „reorganizacija, nasele zemlju azilantima i ostalim stanovništvom nepoželjnim u EU ali prihvatljivim Srbiji zbog brojnih sporazuma o readmisiji koje su upravo oni počeli da potpisuju, zatim odricanjem od Кosova i Metohije, pa šta nam je onda potrebno da shvatimo da našim životima uporno upravlja sve jedan te isti krug ljudi. Fali nam samo Slobodan Milošević pa da sve bude potpuno isto kao devedesetih.
Devedesetih neki od nas su imali dvadeset godina, neki 10, neki pak su bili u zlatnim četrdesetim, ipak svi su bili puni nade, želje za boljim životom, za promenom. Danas, posle dvadeset godina borimo se protiv iste pošasti, umesto Šešelja tu je Vučić, umesto Slobe Dačić,a mi ćemo da se borimo opet za žute, da prođu još jedan krug, da još opuste Srbije jer su im stasali novi naraštaji spremni da pasu.
Opet ćemo pasti u spremnu zamku opozicije pozicije, koju ne deli slučajno svega jedno slovo, u njihovu igranku bez prestanka, dok se iza naših leđa odvija najveća izdaja do sada, predaja Кosova i Metohije.
Bez obzira što naizgled deluje kao da se više niko ne interesuje za Кosmet, da su ljudi zauzeti sopstvenim preživljavanjem, ustvari, bez obzira što je fakat upravo tako, Vučić odlično zna da bi predaja naše pokrajine, bez obzira i da je parče Кosova i Metohije u pitanju, Šiptarima, ili kako on to naziva „razgraničenje“, bila ona varnica koja bi upalila vatru među narodom. Varnica koja bi izazvala istinsku bunu, oni koja bi nezaistavljivo „skidala glave“ svim politikantima, i žutim i crvenim i plavim, i bivšim i sadašnjim, buna koja bi definitivno prekinula taj krug i vrlo verovatno uspela da sruši sistem iza vidivog sistema.
Još dalje od Miloša se zna kada se popušta narodu, i da politikanti treba da strepe kada se narod ućuti. Upravo to je ono što već godinama predupređuje vlast sa svojom lažnom opozicijom. Istroši narodnu volju, obesmisli svaki vid borbe i pokaže narodu koliko je mali i nemoćan.
Među zahtevima demonstranata nema apela da se spase naša pokrajina, nema zdrave Srbije, nema pravoslavne Srbije. Кo oslušne dobro, čuće samo sebične uzvike : Hoću da budem sultan umesto Vučića sultana!
Ovako, narod će biti istrošen, umoran, a strah od građanskih ratova na više frontova navodno opravdan. Nesvesno, a još verovatnije svesno, lažna opozicija će ubrzati priznanje Кosova pod parolom – moralo se, da se spase Srbija. I to biće proglašeno još jednim uspehom naprednog vođe, „uspehom srpske diplomatije“. Doduše i biće to njegov najveći uspeh, lični, najveća predstava velikog opsenara koji će prodati deo srbske teritorije, izdati sopstveni narod objašnjavajući mu da ga tako spasava!
Za KORENE
Vesna Veizović
