Šta bi se u zemlji koja drži do sebe dogodilo posle skandala Herte Miler (ovde i ovde), lepo je objasnio Mislav Horvat u tekstu „Nacistička nakaza zvezda 62. sajma knjiga“:
„U normalnoj zemlji za ovaj civilizacijski i anti-kulturni skandal bili bi otpušteni svi redom, od ministra kulture, organizatora sajma, onih koji su lično dovukli ovu nacistkinju u Srbiju, do čistačica i portira. Letili bi u Savu i biciklisti što se voze na stazi pored sajma. Istina je da Srbija sama sebi nanosi zlo, jer svaka ološ može pljuvati po njoj u glavnom gradu i još za to biti plaćena“ (ovde).
Isti skandal prokomentarisao je i Emir Kusturica: „Poslije nastupa Herte Miler u JDP jasno je kako su organizatori Sajma knjiga napravili grešku. Trebalo je da spisateljicu pozovu na vojnu paradu, jer ona preferira vojnostrateški put do nacionalnog osvještenja, radijaciju koju uranijumske bombe ostavljaju u prostoru“. Predložio je i temu o kojoj bi Herta Miler mogla da drži predavanje: „Uticaj uranijuma na osvještenje zabludjele Evropske nacije“ (ovde).
Izgred je prokometarisao i očevidac učesnik Ivan Ivanji i zaključio da je nemačka nobelovka „žrtva nemačkih medija“ (ovde). Ponešto o tome, mada izuzetno nemušto, prokomentarisao je takođe očevidac, prevodilac tri romana Herte Miler na srpski (ovde, ovde i ovde), Nebojša Barać. Njemu je, kako tvrdi, u samom događaju, „nedostajalo topline“ (ovde).
U vezi sa svim navedenim komentarima mogli bismo ponešto reći.
I Mislav Horvat i Emir Kusturica smatraju da je zvezda ovogodišnjeg Beogradskog sajma knjiga trebalo da bude Peter Handke, najveći živi austrijski pisac, književnik koji je ostao bez Nobelove nagrade samo zato što je branio istinu o Srbima. To je sasvim tačno. Jedino se ne saglašavamo s temom koju je trebalo zadati Milerovoj („Uticaj uranijuma na osvještenje zabludjele Evropske nacije“). Jasno je, naime, na osnovu svega što je Milerova rekla („Nisam pacifistkinja i verujem da se neke situacije mogu rešiti samo određenim zahvatima. Verujem da je vojna intervencija ljudska i moralna pozicija“), da ovu osobu nikakve, pa ni civilne žrtve, ne zanimaju. Ako uzmemo u obzir da se veliki istorijski udesi sastoje od brojnih tragičnih ličnih istorija, čemu nas upravo književnost uči, zaista je zanimljivo odsustvo empatije jedne spisateljice prema ljudima zahvaćenim ratom, kao i njeno gorljivo zalaganje da NATO interveniše u Ukrajini i otpočne vojnu kampanju protiv Rusije.
Ne bismo se mogli složiti ni s konstatacijom Ivana Ivanjija da je Milerova „žrtva nemačkih medija“. Zar nije dužnost pisca da se adekvatno obavesti pre no što počne da sudi? Rekli bismo da nemačka nobelovka zapravo ima problema sa ideološkom neobjektivnošću i pristrasnošću – što je pokazala govoreći o Putinu, Rusiji i o događajima u Ukrajini – a da uopšte nema problema s činjenicom da joj je otac pripadao SS jedinicama, pošto je, kako ona kaže: „Cela ta generacija bila u SS jedinicama“ (ovde). Možda u Rumuniji i Nemačkoj, ali ne u Rusiji i ne u Srbiji.
U vezi s navedenim uviđamo da narečena ima i ozbiljnih problema s vaspitanjem jer je, blago rečeno, nevaspitano govoriti sve što je ona govorila u prisustvu gospodina i pisca Ivana Ivanjija – čiji su roditelji ubijeni 1941. godine, posle nemačke okupacije Jugoslavije, samo zato što su bili Jevreji, a on je bio zatočen u koncentracionim logorima Aušvicu i Buhenvaldu (ovde).
Gotovo da je smešna izjava Nebojše Baraća o „nedostajanju topline“ u JDP-u prilikom gostovanja Herte Miler, kao i izjava o njenoj „dubokoj osećajnosti za svet koji nas okružuje“. Verovatno je gospodin Barać mislio na osećajnost s kojom pomenuta pripoveda o prirodi, pošto je pokazala bezosećajnost i prema domaćinima, tj. nama, Srbima, kao i prema narodu koji ima 180 miliona duša, a na koji je huškala NATO.
No, ono što je možda važnije od svega navedenog jeste pitanje – ko je tačno doveo Hertu Miler u Beograd? Iz izveštaja medija proizilazi da je srpski organizator manifestacije „Četiri zemlje jedan jezik“ bila NVO „Krokodil“ Vladimira Arsenijevića (ovde). Šta je preporučilo tu NVO i njenog predsednika da budu organizatori gostovanja pisaca nemačkog jezika na 62. Beogradskom sajmu knjiga? Ako su oni doveli Hertu Miler, ko im je to dopustio?
Ta pitanja postavljaju se, između ostalog, i u svetlu činjenice da je pomenuti predsednik NVO i potpisnik tzv. Deklaracije o zajedničkom jeziku – o onom koji, kao što smo pisali na FSK (ovde), niko od potpisnika ne sme da imenuje, zato što je taj jezik srpski. U kom tačno svojstvu je Vladimir Arsenijević angažovan na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga? Da li kao promoter i ideolog pomenute Deklaracije koji bi manifestacijom „Četiri zemlje jedan jezik“ trebalo da propagira zajednički jezik kojim se govori u Srbiji, Hrvatskoj, BiH i Crnoj Gori? Da li je to pokušaj da nas ispod žita uvede u budućnost neimenovanog jezika za koji je najbolje da neimenovan i ostane? I kako nije nacionalizam da se nemački jezik zove nemački, a jeste nacionalizam da se srpski jezik zove srpski?
Osim toga, zašto je baš nemački publicista Mihael Martens odabran da u JDP-u razgovara s Hertom Miler? Zar u Srbiji ne postoji novinar koji prati kulturu, a koji bi mogao da bude moderator gostovanja Milerove u JDP-u? Zašto je ona, kako nam tvrde prijatelji i kolege novinari koji prate kulturu, odbila da bilo kom našem novinaru da intervju? Milerova je pozvana u Srbiju da bi nam postavljala uslove? Da bi govorila o politici, a ne o književnosti?
Posebno smo zapitani nad svešću dela publike koja je slušala Hertu Miler u JDP-u, a koja nakon njenog direktnog vređanja Srba i Srbije nije napustila salu, već je stala u red kako bi od nobelovke dobila potpis. O čemu je tu zapravo reč – o sadomazohizmu, nedostajanju primarnog samopoštovanja, samoporicanju, stokholmskom sindromu, fenomenu obožavanja stranaca, potrebi da se dobije danga i postane pripadnik rulje, shizofreniji ili pak o fasciniranosti književnim nagradama?
Kada je Knut Hamsun počeo da sarađuje s nacistima, njegovi čitaoci počeli su da mu vraćaju knjige (ovde). E, to su bili čitaoci! Sam taj čin u stvari je književnost. Ništa manje od toga nije književnost ni činjenica da bi svi koji su se u JDP-u našli u redu za potpisivanje, verovatno isto tako mirno stajali u redu za klanje ili za streljanje. Upravo pomenuto u ne tako davnoj prošlosti nadgledali su i činili bliži i dalji preci Herte Miler.
Slađana Ilić
fsksrb.ru
Hm,hmm..pa, od raspolozivih “ intelektualnih kapaciteta“, verovatno, neki, Nikolajevici i Ljotici,oni su baratali “ sa Hitlerovom kulturom,“..sa,socinjenijem,nekog iz Vojvodine,borci i botkinje za restituciju,imovine,“ buduce novemklase,koju treba izdrzati“..podunavskih svaba,kod nas znanih, kao folksdojceri,sa drzavljanstvom treceg rajha,i naravno „zrtava teroriste Gavrila Principa“, cija je majka,za kaznu prosila po Beogradu,saplicuci se,po pragovima sina tramvaja numero 2.