Ko je izmislio a ko priznao Kosovo kao „poseban slučaj“

2
1625
Slobodan Samardžić

Korak po korak, naše vlade od leta 2008. naovamo počele su da prihvataju upravo Ahtisarijev „plan“. Najpre je Boris Tadić, već u novembru 2008. prihvatio aneks 10 tog kvazidokumenta, koji u proleće 2007. godine nije prošao Savet bezbednosti u sedam neuspešnih pokušaja da zameni njegovu Rezoluciju 1244. Potom su preko nekoliko sporazuma (2011) prihvaćene odredbe ovog „plana“ o tzv. integrisanom upravljanju granicom (između Srbije i Kosova), međunarodnom predstavljanju Kosova, katastru, matičnim knjigama i priznavanju diploma. Najzad, najveći iskorak u prihvatanju i poštovanju Ahtisarijevog dela učinile su vlade posle 2012. godine.

Izjava briselskih zvaničnika da su Katalonija i Kosovo dva suprotna slučaja sa stanovišta prava na secesiju, izazvala je u Srbiji opravdane negativne reakcije. Prvo su istupili predsednik države i ministar inostranih poslova kritikujući osnovni stav sa strane EU da je Kosovo nekakav „poseban slučaj“, te da se u tom slučaju nije moglo primeniti ni međunarodno ni domaće pravo, već nasilni a etički opravdani rez. Usledila su brojna reagovanja, pa i stručna mišljenja.

Od kada su mudraci iz Evropske unije lansirali tezu o „posebnom slučaju“ prošlo je gotovo deset godina. I mnogo toga se dogodilo što je palo u zaborav vremena. Ali, poneki neočekivan događaj, neočekivan sa stanovišta filozofije posebnog slučaja, vraća ovu temu stalno isponova na dnevni red. Abhazija, Južna Osetija, Krim, Katalonija, za sada…

Zbog toga ćemo se najpre podsetiti porekla ove već čuvene dosetke o posebnom slučaju. Ona je čvrsto povezana sa planom Martija Ahtisarija o tzv. sveobuhvatnom rešenju statusa Kosova. Taj „plan“ je, da podsetim, pokrenuo politiku nadgledane nezavisnosti Kosova i kao takav bio odbijen najpre na tadašnjim pregovorima, a potom i od strane Vlade Srbije i Narodne skupštine (mart, 2007).

Da Vas podsetimo:  Dodik: Kristijan Šmit neće pisati istoriju deci u Srpskoj

Domišljatost o Kosovu kao „posebnom slučaju“ imala je funkciju da širokoj svetskoj javnosti obrazloži i opravda secesiju Kosova i Metohije od Srbije, budući da ni u međunarodnom ni u unutrašnjem pravu akt secesije nije priznat (sem u Kanadi, gde je zakonski regulisan). Dakle, u Srbiji se navodno dogodilo nešto izvanredno novo, a to je masovno kršenje ljudskih prava i etničko čišćenje, što opravdava volju jedne etničke zajednice da otcepi deo teritorije jedne suverene države. Koliko je zapadna i prozapadna politika zaista verovala u ovu doktrinu za jednokratnu upotrebu, govori činjenica da je nije ganulo mnogo teže i veće etničko čišćenje Srba iz pokrajine posle juna 1999. godine. Jer, da su se poslužili istim merilom ne bi kosmetske Albance nagradili državom (2008), već bi takvu ideju odbili i pokazali da je ne zaslužuju. Naprotiv, sačinili su Ahtisarijev plan i pravdali ga jednim nesuvislim izrazom.

Danas se povodom Katalonije svi toga podsećamo, ali najviše stoga što briselski odgovorni ljudi o slučaju Kosovo sviraju po istim notama od pre deset godina. Ali, postoji i druga strana ovog sramnog odličja, a to je naša domaća strana. I za njih i za nas proteklo je dosta vremena i na obe strane se dosta toga dogodilo. Korak po korak, naše vlade od leta 2008. naovamo počele su da prihvataju upravo Ahtisarijev „plan“. Najpre je Boris Tadić, već u novembru 2008. prihvatio aneks 10 tog kvazidokumenta, koji u proleće 2007. godine nije prošao Savet bezbednosti u sedam neuspešnih pokušaja da zameni njegovu Rezoluciju 1244.

Taj aneks je predvideo nadzor nezavisnog Kosova od strane posebne misije EU, kasnije nazvane misijom EULEKS. Potom su preko nekoliko sporazuma (2011) prihvaćene odredbe ovog „plana“ o tzv. integrisanom upravljanju granicom (između Srbije i Kosova), međunarodnom predstavljanju Kosova, katastru, matičnim knjigama i priznavanju diploma. Najzad, najveći iskorak u prihvatanju i poštovanju Ahtisarijevog dela učinile su vlade posle 2012. godine. Tzv. Prvi briselski sporazum (april 2013) prihvatio je odredbe o zajednici opština (prvih šest tačaka ovog sporazuma, koje se tiču zajednice srpskih opština, zasniva se na aneksu 4 Ahtisarijevog plana), policiji, pravosuđu i izborima u srpskim opštinama. Sve njih, uz još jedan broj albanskih zahteva koji se ne nalaze u ovom „planu“, vlade Srbije prilježno su sprovele, dok albanska strana to nije učinila kada je reč o zajednici srpskih opština, iako ih na to obavezuje ne samo Briselski sporazum nego i sopstveni ustav i zakon o lokalnoj samoupravi.

Da Vas podsetimo:  Nije li Komšić preko podgoričke „Pobjede“ pozvao na rušenje ustavnog poretka BiH?

Sada se, u svetlu ovih činjenica, možemo pitati – da li su ove vlade sa prihvatanjem brojnih odredaba Ahtisarijevog „plana“ prihvatile i onu zapadnu izmišljotinu o Kosovu kao posebnom slučaju. Naravno da jesu, iako niko nije pominjao ni Ahtisarijev plan ni izraz „poseban slučaj“. Ali, ako nisu pominjali, ne znači da nisu radili na ostvarivanju ovog nerazdvojnog dvojstva. Naprotiv, radili su i te kako.

Imajući sve ovo u vidu, današnja povika naših najviših zvaničnika na evropske deluje i nelogično i nedosledno. Naravno, poznato je da njihove reči veoma često služe tome da prikriju svoju stvarnu politiku, posebno na primeru Kosova i Metohije. I zato ne treba slušati ono što govore već gledati šta zapravo rade. Ako je tako, onda postoji i način da nas u bliskoj budućnosti razuvere u našoj sumnji. A jedini način jeste da makar i na samom kraju ove stramputice priznavanja Kosova zakoče ovu ubrzanu kompoziciju. Ona sada srlja ka poslednjem aktu priznanja, onom koje znači definitivno de jure prihvatanje nezavisnosti Kosova u vidu potpisivanja sporazuma o tzv. sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa. Prvi čin tog kočenja bio bi odbijanje daljeg učestvovanja u tzv. briselskom dijalogu koji svoje finale ima u pravnom priznavanju Kosova.

Razume se, svestan sam koliko je malo verovatno, tj. prilično neverovatno, da državno rukovodstvo Srbije tako postupi. Onaj koji je načinio devedeset i devet koraka ka nekom cilju učiniće i onaj stoti. Ali, neka znaju da se makaze za sečenje konca o koji se Kosovo i Metohija drži za Srbiju nalaze u njihovim rukama. I zato ne treba narodu da pričaju uspavanku posle koje će se ljudi probuditi u krasnoj evropskoj stvarnosti u kojoj, kako čujemo iz njihovih usta, vladaju dvolične i licemerne osobe.

Da Vas podsetimo:  »HRVATSKA ĆIRILICA« — GDE TOGA IMA?

Autor je predsednik Državotvornog pokreta Srbije i bivši ministar za Kosovo i Metohiju

Slobodan Samardžić

srpskaakcija.com / Stanje stvari

2 KOMENTARA

  1. Samrdzicu da li si zaboravio da si bio u timu sa Kostunicom kao i ovaj majmun Popvic svi ste milioneri
    i sta rece Gospodin heroj Jugoslav Petrusic kome verujemo 100% svi posteni i rodoljubi Srbi po svetu
    kao i Bosnic i mi mnogi svi dobro stojeci smo za kralja i za narod Srbski i za jednu ozbiljnu Srbiju ali kraljevinu sada je to nazalost nemoguce bez gradjanskog rata jer ovaj sljam su cisti kriminalci .
    Nam sto kaze Dejan Lucic ne daju kominjare da glasmo na internet kao u Ameriku ili ovde u Norvesku a mi smo duplo vise nego vi jadnici u u Srbiji !

    https://www.youtube.com/watch?v=KdGREBc__dA

    • Gospodine Petkovicu kao prvo da vam Kazem da gospodin Samardzic nije nikakav milioner jer zivi u stanu koji su mu ostavili roditelju a kupovinu pomogla sestra koja je od 1971 godine u Nemackoj. Kao drugo zalosno je da gospodin Samardzic nije ostao duze na poziciji ministra jer nebi ovak saramno, kao ovi sadasnji, predao sve za nista na tacni siptarima.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime