Ko je napravio Jasenovac – fašisti ili Hrvati?

KULTURA MRŽNjE PREMA SRBIMA NIJE NASTALA NI SA STARČEVIĆEM NI SA PAVELIĆEM – TRAJE OD 16. VEKA (1)

Jovo Bakić smatra da je „verovatni broj pobijenih u Jasenovcu oko 100.000“, a Aleksej Kišjuhas da tamo nije stradalo više od 64.000 Srba. Uz to, objašnjava Kišjuhas, „Jasenovac nisu stvorili `Hrvati` već fašisti“, dok Bakić upozorava da su u Jasenovcu „žrtve prevashodno ljudi, a tek potom pripadnici različitih nacija“

Ako je glavna ideja da treba razbiti srpski mit o Jaseonvcu, zar nije bilo jednostavnije prihvatiti obaveštenje iz hrvatske Vikipedije da je u Jasenovcu „nakon temeljitih istraživanja pronađen samo 481 kostur, za većinu kojih je utvrđeno da su umrli od epidemijskih bolesti?

Ako su fašisti iz Zagreba napravili Jasenovac, ostaje nejasno zašto fašisti iz Rima ne samo da tako nešto nisu upriličili kod sebe, već su čak fašistima iz Zagreba zabranili slične poduhvate na svojoj teritoriji? I ostaje nejasno zašto su se i fašisti iz Berlina gnušali takvih dostignuća fašista iz Zagreba? Takođe, ako su žrtve Jasenovca bili tek ljudi, a ne „pripadnici različitih nacija“, zašto su, onda, u njemu završila, recimo, deca iz Kostajnice, Kozarske Dubice ili Novog Grada, a ne deca iz Zagreba, Varaždina ili Valpova?

Jasenovac se ne može objasniti nekakvim apstraktnim fašizmom. Njega je moguće objasniti jedino hrvatskim nacionalizmom – tačnije, stoletno starom mešavinom hrvatskog šovinizma i klero-katoličkog prozelitizma

Jasenovac je plod trovekovne političke kulture Hrvatske u čijem je jezgru verski, klasno i etnički zasnovana mržnja na Srbe, kaoi projekat njihovog istrebljenja. I što je najgore, ta mržnja i taj projekat – živi su i danas

NEKE od mojih kolega sociologa ističu se umanjivanjem broja ubijenih u Jasenovcu i objašnjenjem da taj logor „nisu napravili Hrvati, već fašisti“.

Jovo Bakić, recimo, smatra da je „verovatni broj pobijenih u Jasenovcu oko 100.000“, a Aleksej Kišjuhas da tamo nije stradalo više od 64.000 Srba. Uz to, objašnjava Kišjuhas, „Jasenovac nisu stvorili `Hrvati` već fašisti“ (isto i ovde), dok Bakić upozorava da su u Jasenovcu „žrtve prevashodno ljudi, a tek potom pripadnici različitih nacija“.

Najpre, ne znam zašto se sociolozi uopšte mešaju u brojanje zaklanih ili ispečenih u Jasenovcu. Koja specifična znanja ih za to preporučuju?

No, ako je glavna ideja da treba razbiti srpski mit o Jasenovcu, zar nije bilo jednostavnije prihvatiti obaveštenje iz hrvatske Vikipedije da je u Jasenovcu „nakon temeljitih istraživanja pronađen samo 481 kostur, za većinu kojih je utvrđeno da su umrli od epidemijskih bolesti“?

Dakle, ne 481.000, već 481 Srba i ostalih „umrlo“ je u Jasenovcu. Manje od petsto, i to – „većina od epidemijskih bolesti“. Pitam se, što naši revizionisti, u svom obračunu „s neukusnim i podlim preterivanjima tzv. srpske strane“ (Kišjuhas), ne bi podržali i ovu „realnost na terenu“, odnosno i ovu „naučnu činjenicu“?

Kako bi tek onda bio dekonstruisan srpski mit o Jasenovcu…

Ali, priznajem da kao sociolog doista nisam osposobljen da se bavim licitiranjem oko broja jasenovačkih mučenika. Možda je stvarno tamo umoreno „tek“ 64.000 Srba. Samo, ako je ijedan više od toga, dođe mi da poželim našim revizionistima da im svako neuračunato dete dolazi u san, s preklanim vratom ili probijenom lobanjom, kako bi probali da shvate koliko je zapravo bedno to što rade.

Kada je pak reč o tvrdnji da su u Jasenovcu neki tamo „fašisti“ ubijali izvesne „ljude“, te da je to jedino ispravno (nenacionalističko) viđenje, to je obična ideologema. A o tome bih, kao sociolog, možda mogao ponešto i da kažem.

Najpre, teza da su Jasenovac „stvorili fašisti, a ne Hrvati“ ispražnjena je od saznajnog sadržaja i stoga neupotrebljiva u razumevanju stvarnosti.

Ako su fašisti iz Zagreba napravili Jasenovac, ostaje nejasno zašto fašisti iz Rima ne samo da tako nešto nisu upriličili kod sebe, već su čak fašistima iz Zagreba zabranili slične poduhvate na svojoj teritoriji? I ostaje nejasno zašto su se i fašisti iz Berlina gnušali takvih dostignuća fašista iz Zagreba?

Takođe, ako su žrtve Jasenovca bili tek ljudi, a ne „pripadnici različitih nacija“, zašto su, onda, u njemu završila, recimo, deca iz Kostajnice, Kozarske Dubice ili Novog Grada, a ne deca iz Zagreba, Varaždina ili Valpova?

Ne, Jasenovac se jednostavno ne može objasniti nekakvim apstraktnim fašizmom. Njega je moguće objasniti jedino hrvatskim nacionalizmom – tačnije, stoletno starom mešavinom hrvatskog šovinizma i klero-katoličkog prozelitizma.

Jasenovac, kao najstrašnije mesto u ljudskoj istoriji (ovde, str. 106) – to treba podvući i zapamtiti – nije kontigentni učinak dolaska par kamiona fašista u Zagreb (Krleža: „ustaše su bili mala, sasvim neznatna četa plaćenika“).

Jasenovac je plod trovekovne političke kulture Hrvatske u čijem je jezgru verski, klasno i etnički zasnovana mržnja na Srbe, kaoi projekat njihovog istrebljenja.

I što je najgore, ta mržnja i taj projekat – živi su i danas.

* * *

Kultura mržnje prema Srbima nije u Hrvatskoj nastala u XIX veku, kako se najčešće misli, sa Starčevićem. Nju su stvarali hrvatsko plemstvo i kler još od XVI veka.

Kada Srbi, u talasima od XVI stoleća, masovnije naseljavaju zemlju zapadno od Une i severno od Save, oni dolaze na ispražnjeno zemljište (ovde, 24; ovde, 206, 224-225). S njega su se, naime, pred Turcima, prethodno, razbežali katolički kmetovi, a hrvatsko plemstvo se povuklo k Zagrebu.

Kao ratnici-krajišnici Srbi od Beča 1627. dobijaju povlasticu da su slobodni korisnici zemlje (ovde, 33). Hrvatsko plemstvo, pak, koje nominalno i dalje poseduje zemlju, želi da Srbe ukmeti. Hrvatski feudalci zahtevaju u Saboru obnovu feudalnog vlasništva: 1631, 1634, 1635, 1637, 1642, 1651, 1655, 1659, 1662, 1681, 1687… (isto, 34). Srbi to odbijaju, pozivajući se na povlastice, koje im Beč daje ili obnavlja poveljama 1627, 1630, 1660, 1690, 1691, 1695, 1698, 1699, 1706, 1715, 1743… (isto, 33, 35-37, 42).

Ta oštra klasna borba traje gotovo dva veka. Frustriranost hrvatskog plemstva zbog neuspeha da ukmeti Srbe stvara u njemu duboku klasnu mržnju prema Srbima. Ambroz Kuzmić, upravnik Zagrebačke biskupije, kivan što Srbi neće da budu kmetovi ili da plaćaju dažbine biskupiji, u izveštaju od 3. novembra 1700. kaže da bi bilo bolje Srbe „vsze poklâti nego ztanìti“ (nastaniti; ovde, 27).

Ako je hrvatsko plemstvo zamrzelo Srbe jer ih nije moglo ukmetiti, hrvatski kler ih je omrzao jer ih nije mogao pokatoličiti, ili makar pounijatiti.

Srbi su bili uspešno preveravani samo onda kada su, bežeći od Turaka, dolazili na nova staništa bez sveštenika, odnosno kada je sveštenicima bilo zabranjivano da prebegnu s narodom (ovde, 228). Moralo se krštavati, venčavati i sahranjivati, pa su pozivani katolički sveštenici kako bi, između ostalog, obavili i funkciju matičara.

Tamo gde je misa bila na slovenskom jeziku (Dalmacija), prelaz u katolicizam je lakše išao (isto, 137). Tako su, tokom prve polovine XVII veka, pokatoličeni prebegli Srbi u Istri, Senju, severnoj i srednjoj Dalmaciji (isto, 137; 202).

Međutim, tamo gde je s narodom došlo i sveštenstvo, katoličenje ili unijaćenje bili su sasvim neuspešni. Pritisci su bili ogromni. Pogotovo su hrvatski kler i plemstvo na tome istrajavali.

Revnosni prozelitisti bili su, posebno,zagrebački biskupi (ovde 226), poput Nikole Stepanića ili Petra Domitrovića (ovde 30; 32). Hrvatski sabor 1548, 1550. i 1563. donosi rezolucije kojima ne priznaje drugu veru osim katoličke (ovde 29). Zatim 1608. sabor usvaja zakon kojim se javna prava priznaju samo katolicima (isto 32).

Frankopan 1643. iznuđuje od Beča zabranu srpskim monasima i sveštenicima da se doseljavaju u Hrvatsku (ovde 228).

Štaviše, Hrvati na Ugarskom saboru, tokom celog XVIII veka, „kad god se za to ukazala prilika“ traže da se Srbima postave unijati za vladike, da se „nesjedinjenima“ ukine pravo na posed i objavi „da se ne može trpeti druga vera osim katoličke“ (ovde 59). Hrvatski sabor, recimo, 1723. traži da u Ugarskoj (i Hrvatskoj) samo katolici mogu biti posednici i javni službenici. To je, najzad, i ozakonjeno na Ugarskom saboru 1741. (ovde 28). Ali, Beč je odbio da ratifikuje ovaj propis jer su dvoru bile potrebne usluge Srba u Ratu za austrijsko nasleđe (ovde 233).

Ovo ipak nije smetalo da diskrimancijska odredba i nadalje ostane na snazi u Hrvatskoj (isto).

Ipak, Srbi su se čvrsto držali svoje vere, pružajući otpor unijaćenju. Pretili su Beču da će se iseliti u Rusiju (1695; ovde 232), dizali se na oružje protiv unije (1715. i 1725-26; ovde 26-27), iz protesta se vraćali u Tursku (ovde 226), ili su se, zbilja, masovno selili u Rusiju (oko 100.000 Srba, 1751-1753; ovde 401).

„Mnogi bi drugi lakše posrnuli nego Srbi“, primećuje M. L. Kostić (ovde 141). „Jer, od unije Srbi su imali da očekuju samo koristi: bili bi maženi od vlasti, deca bi im bila školovana o državnom trošku, dobivali bi javne službe (šumara, lugara, finansa, žandara itd); spolja, ne bi se promenilo ništa, jer i grko-katolici imaju isto bogosluženje, popovi im nose brade, žene se itd; pa ipak, naši stari mahom su odbijali sve ove privilegije“.

„Austrijski carevi davali su Srbima vojnička plemstva za zasluge na bojnom polju“, objašnjava dalje isti pisac (ovde 231). „Ali sabori hrvatskog plemstva tražili su od tako odlikovanih Srba da podnesu uverenje o sjedinjenju s Rimom. Mnogi to nisu hteli učiniti, pa su radije ostajali seljaci. A oni koji jesu, prestajali su biti Srbi“.

Možemo samo zamisliti kakvu je frustriranost kod hrvatskih prelata izazivala činjenica da je unijaćenje u Provincijalu uspelo samo u Žumberku (1761; ovde 17), dok je u Krajini 1823. bilo svega 3.973 unijata na 316.002 pravoslavnih (ovde 71). Iako se pritisak na unijaćenje nastavlja i tokom HIH veka – Pije IH još 1848. traži da se pravoslavni potčine Rimu (ovde 106), a Štrosmajer ističe da je njegov „životni cilj da pravoslavne privede uniji“; ovde 326), „uspesi su bili minimalni, a prema upotrebljenim sredstvima – nikakvi“ (ovde 140).

„U celoj Hrvatskoj (nekadašnji Provincijal i Krajina – S. A) bilo je 1890. (na četristo hiljada Srba – S. A; ovde 112) samo 10.640 unijata, od toga u Žumberku 7.139. Rezultati unijaćenja bili su zaista mali“ (ovde 235). Takođe, i u Dalmaciji broj unijatskih vernika nikada nije prelazio hiljadu (ovde 536; ovde). Stoga se i zaključuje da je „unijaćenje kao proces doživelo krah“ (ovde 217).

Tako su krajiški Srbi, svojom dvovekovnim otporom ukmećivanju i unijaćenju, dobili za neprijatelje dva politički najvažnija staleža u Hrvatskoj: plemstvo i kler. „Takav odnos prema Srbima prenosio se s kolena na koleno“, objašnjava Krestić.

„Presudnu ulogu odigrali su hrvatski i slavonski feudalci, kako duhovni, tako i svetovni“ (ovde). „Hrvatski animozitet i antagonizam (prema Srbima – S. A), klasni i verski, prenosio se s jedne na drugu političku generaciju“, upozorava i Mikavica (ovde 34).

Čak su i hrvatski purgeri zavideli Srbima. Recimo, na tome što Srbi nisu morali posebno da uče ilirski. Jer, dok je Srbima maternji jezik bio naški, kod Hrvata, kako je to još 1852. zabeležio Antun Mažuranić, „prije nekoliko godina (…), ni najbolji, ni najučeniji naši ljudi, nisu mogli skladno i uglađeno ni deset rieči progovoriti našim jezikom“ (ovde 83).

Jer, sve do kraja HIH veka, hrvatsko plemstvo, sveštenstvo i buržoazija, kao izvorni kajkavci i čakavci, jednostavno nisu umeli da pričaju hrvatskim književnim jezikom, a da ga nisu prethodno godinama učili u školi.

A Srbi su mogli. Otuda zavist i dodattna frustriranost.

* * *

A onda je na sve to došao Ante Starčević (1823-1896), koji je samo artikulisao već vekovnu omrazu na Srbe.

Njega su Srbi-savremenici videli kao ludaka i marginalca. Ali, politički pokret tog „starog luđaka“ (ovde 139), na prelazu između HIH i HH veka, bio je u Hrvatskoj izuzetno uticajan. Štaviše, njegova ideologija izrazila je dominantne strahove i projekte hrvatske politike, da bi je ovaplotile ustaše – u Jasenovcu.

Starčevića su Srbi potcenjivali. „Mi znamo Antu (Starčevića) od 1852. godine“, pisao je 1895.Dimitrije Ruvarac(ovde 135), „i od to doba, pa sve do danas, smatrali smo ga za čoveka bolesnog, kom, ako ne fali više, a ono mu fale – dve daske u glavi“.

S druge pak strane, čak i kada se Jasenovac desio, uticajni hrvatski idelozi u SFRJ svom snagom su nastojali da zatrpaju ideološku liniju Starčević – Frank – Pavelić.

Krleža je, recimo, Starčevića predstavljao kao tek idealističku usijanu glavu. „On je bio čovjek koji je jasno gledao našu bezizlaznu ‘krivuljaču’ i braneći ‘žlicu našeg mora’ i stopu našeg gladnog primorja od madžarske grofovske bagre, on je kroz nekoliko decenija pljuvao po našim pripuzima, šuftovima i huljama, po nitkovima, koji tjeraju našu ‘seljačku marvu’ da brsti trnje pod tuđinskim, sramotnim madžarskim i bečkim zastavama“, pisao je Krleža (ovde).

„U sveopćem našem bezglaviju i bezakonju devetnaestog stoljeća“, objašnjavao je dalje taj istinski „ideolog Titove Jugoslavije“ (kako ga je nazvao Denis Kuljiš), „između naše bunjevačke dogmatike, krpa, zakrpa, prikrpa i sveopće kulturne kerpljačine, mučen ubitačnim slutnjama, Starčević je gledao madžarske prepredene tate slobode, urotu naše gluposti, krštenu našu dijetenklasnu živinu, nakot, blago, marvu i prokletu pasminu našeg prošlog stoljeća u magnatskim surkama, gdje prodaju naše interese za bijedne peštanske stipendije. Kao Starčević, tu našu stvarnost nije gledao tako jasno nijedan naš umjetnik onoga vremena“ (ovde 20 i dalje).

Cela ova krležijanska bujica reči, međutim, služila je samo za to da prikrije pravi značaj Starčevića za hrvatsku političku kulturu. Čak i Krležijana, Leksikografskog zavoda Hrvatske, ne može a da ne prizna da „ukoliko je K. bio nekritičan prema ijednoj od vodećih hrvatskih ličnosti, to se zacijelo odnosi na Starčevića.

Krležin je Starčević donkihotovski puntar: `Stari`, koji pljuje na Štrosmajerovu `žlicu duševnog sladoleda`, `stara poludjela korenika`, `najlucidnija naša glava`“. „A u vremenima kad je Starčević bio krajnje politički sumnjiv“, stoji u Krležijani, „K. ga je najčešće branio kao bezazlena romantičara, koji umire `kao manijak`, poput svih Krležinih Don Kihotâ – Križanića, Supila i Radića“.

Međutim, taj bezazleni romantičar Stračević zapravo je ideološki pripremio teren za Pokolj 1941-1945. On je Srbe dehumanizovao, izbacio iz reda ljudi i proglasio životinjama.

Pozivam čitaoca da samo baci pogled na Starčevićevu knjigu Pasmina Slavoserbska u Hervatskoj, iz1876, koja se cela može naći na netu (ovde). Koju god stranu okrenete videćete da su Srbi „nakot“ (41; negde „razbojnički nakot“; 40), životinjska vrsta („pasmina“) koju zapravo ne čine ljudska bića, nego „skotovi“: „Zarobiše Turci pasmine 50.000 komadah. Za tih skotovah, prodavaše Turci za čizmu (muškarce – S. A), opanke-li pod izbor Serbkinje devojke“ (33).

Srbi, međutim, nisu tek kakve životinje. Oni su osobito „nečista pasmina“ (31) koja „u potaji rove“ (isto). Srbi, naime, kao kakvi paraziti razaraju narod na čiju teritoriju se nasele (103) i čiju „zemlju oskvernjuju“ (72). Zbog toga se „znalci (te) pasmine protiviše rojenju njezinu u ove krajeve (tj. u Hrvatsku – S. A)“ (35). Taj „tko je pasminu amo vabio“ (48) – Beč – načinio je strašno zlo Hrvatima, pogotovo davši Srbima povlastice, koji su ih tražili tek „da mogu bez straha krasti i otimati“ (50).

Pošto Srbi i nisu ljudi, oni se nikako ne mogu porediti s Hrvatima, jer bi to značilo „primeravati pasminu s narodom“ (55). Budući da su „skotovi“, Srbe možete trebiti kako vam je volja. Zato Starčević s neskrivenom milinom navodi primer kako, negde krajem XVI veka, „Hervati, u Perušiću nabiše ih na ražanj pak ih ispekoše“ (42).

Ma ludak! – reći ćete. Ali, taj luđak je krajem XIH veka, kako stoji u Krležijani, „predvodio središnju hrvatsku nacionalnu organizaciju“ i „još za života postao predmetom kulta“, kao „Stari“ i „otac domovine“. Starčevićanci su, naime, u različitim oblicima i derivatima, bili druga po snazi politička struja u Saboru, 1880-1914. (ovde 238, 301, 309, 310). Isto je bilo i u Dalmaciji (ovde 186).

Starčevićanci bi, zapravo, bili i prvi (238), da izborni zakon u Hrvatskoj nije ograničio pravo glasa na svega 2% stanovnika (docnije 6%; 309). Trećinu birača činili su činovnici (ovde), pa kako se glasalo javno, oportunisti su glasali za mađarone, „a svi Srbi, čineći sami 26% stanovništva Hrvatske, bili su protiv starčevićanaca“ (ovde).

No, da je postojalo opšte pravo glasa i tajno glasanje, starčevićanci bi, jamačno, imali većinu u Saboru. Jer, kako piše Adam Pribićević, „potkraj devetnaestog veka starčevićanska paranoja zahvatila je većinu hrvatskog naroda“, a „omladina hrvatska bila je skoro sva starčevićanska“.

(sledi drugi deo)

Slobodan ANTONIĆ
Izvor: Sve o Srpskoj