Ko je obrao bostan

0
632

lubenica-komunalna-policijaLubenica nekada nije ni bilo osim u avgustu. Usmena anonimna narodna genijalnost onomad je skovala i rimu „lubenica pa učiteljica” s ciljem da bez suvišne sentimentalnosti varira emociju koju je grčki nobelovac Odisej Eliti nezaboravno izrazio stihom „Prva kap kiše ubila je leto”. Neće proći dugo nakon što se najedemo lubenice, a već će doći vreme da se pođe u školu, tako je to nekako izgledalo krajem prošlog veka.

Vremena se, međutim, menjaju. Današnja deca jedu lubenice i pre nego što pošteno zaborave učiteljice iz prethodne školske godine. Pedesetpetogodišnji Vladan Marinković prodavao je tako lubenice na Vidikovačkoj pijaci u Beogradu već krajem juna. Kao što je poznato, dvadeset devetog juna u ranim popodnevnim satima pripadnici Komunalne policije legitimisali su prodavca lubenica jer mu je deo robe, navodno, virio sa strane tezge za koju je uredno plaćao zakup. Komunalci su bili grubi i bahati, usprkos prodavčevim upozorenjima o tome da je srčani bolesnik. Usred rasprave sa uniformisanim licima, Vladan Marinković se srušio i umro.

Vest je, očekivano, privukla zasluženo veliku pažnju. Ova smrt je u većini reakcija stavljena u kontekst bahatosti aktuelne vlasti. Koliko god takva interpretacija bila adekvatna, ona je istovremeno i nepotpuna. Sličnu vrstu bahatosti u ovakvim slučajevima gajila je i prethodna vladajuća garnitura, a gajiće je, racionalno je pretpostaviti, i ona iduća, koja god ona da bude.

Medijski vidljiv segment ovdašnje političke borbe ionako je praktično potpuno lišen klasne dimenzije. O smrti Vladana Marinkovića mnogo više govore Krležine reči napisane pre nepunih stotinu godina negoli pozerski „statusi”, „tvitovi” i „selfiji” lažno ganutih digitalnih bundžija. Ovako je pisao Krleža nakon što je Jure Kerošević osuđen na smrt povodom učešća u ustanku Husinskih rudara: „Jedni se pate i krvare i opijaju rumom i sifilisom i rakijom, a drugi profitiraju. Jedni hoće elektrifikaciju globusa, progres, zemlju, bolnice, škole, a drugi stoje na principu da je čovjek marva i da treba da ostane marva. Jedni krepavaju po talionicama i na lađama i u rudnicima i na frontama i vječno rade i hoće i dalje da rade, samo uz nešto snošljivije i higijenskije prilike, da bi bilo manje besposlice i anarhije i krize i konkurencije i konjunkture, a drugi baš zato sjede kod zelenih stolova, telefoniraju i kradu po burzama, da bi bila što veća anarhija, što više kriza, jer je onda konjunktura bolja, konkurencija manja, a profit veći, percent veći i dividende veće.”

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili utisci Vidovdana 2019.

Marinković i njemu slični proleteri ne dobacuju do „kultnih” pijaca kakve su Kalenić ili Bajlonijeva, ne dobacuju oni niti do Savamale ili Cetinjske, njihov svet su Vidikovac ili Karaburma (na kojoj se, uostalom, i danas nalazi ulica Husinskih rudara), njihov svet su rad, borba za opstanak i jednostavna životna zadovoljstva. Nema kod njih prostora za kemp.

Kao što prezir prema Vuku Karadžiću i antivukovska paradigma unutar srpske kulture nadilazi banalnu dnevnopolitičku podelu na levicu i desnicu, te ilustruje mnogo dublju podelu na elitu i na narod, tako i „lubeničarski” kontekst ove tragedije skoro pa nužno priziva poznatu frazu iz Vukovog „Srpskog rječnika” što glasi „obrati zelen bostan”, a koja je još odavno, u svakodnevnom govoru, zaživela u svojoj skraćenoj varijanti – „obrati bostan”. Onaj ko obere bostan će zapravo loše proći, nastradaće, propašće, neće se dobro provesti.

Jer koliko god da je, načelno govoreći, nastavak politike drugim sredstvima, toliko se ovdašnja politika nažalost pretvorila u nastavak rata drugim sredstvima. Kao i u ratu unapred se zna ko će da profitira, a ko će da bude žrtva. Uniformisana sirotinja bahati se pred sirotinjom u civilu, uživajući u njihovom strahu i prividu sopstvene moći.

Muhamed Buazizi, čovek koji je svojim samospaljivanjem pokrenuo lanac događaja koji će postati poznat kao „arapsko proleće” radio je na pijaci kao prodavac voća i povrća. Verovatno je i na njegovoj tezgi ponekad bilo lubenica. Njegovom samoubistvu prethodila je rasprava sa komunalnom službenicom koja mu je opalila šamar nakon što je odbio da joj plati reket.

I tako, sve je jasno i sve je zapravo poznato, jaše malo Kurta, pa jaše malo više Murta, vlast se menja, a kao u Jejtsovoj pesmi, oni koji tucaju kamen su isti oni koji su ga uvek i tucali. Isti su i prodavci lubenica, isti su i oni što su obrali bostan. Sve do jednom.

Da Vas podsetimo:  Jezik prenemaganja, zapomaganja i preuveličavanja

Muharem Bazdulj

Iskra.co / Politika

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime