Piše: Aleksandar Arsenijević
Verovatno se i vama, kad god bi se suočili sa nebuloznim obećanjima i sumanutim izjavama, učinilo da kada su srbistanski političari u pitanju nema dalje. Pa ipak, po nekom nepisanom pravilu, već tokom naredne predizborne kampanje bi se uverili da u Srbistanu uvek može i dalje i gore. Naprosto, cilj opravdava sredstva, a dokazano je da na ovim nesretnim prostorima od vlasti i slasti koju ona nosi nema uzvišenijeg cilja.
Ovih dana se Čačak, odnosno selo Zablaće, našlo u žiži. Ne nije u pitanju protest poljoprivrednika, kojima se bukvalno otima zemlja na trasi Moravskog koridora, štrajk u Autoprevozu, otpuštanje u Forverku, niti katastrofalno stanje centralnih gradskih ulica. Naime, burne reakcije javnosti izazvalo je prikupljanje potpisa u parohijskom domu u Zablaću za novu kandidaturu gospodara Vučića, koji je odlučio da se, zarad opšteg dobra, sreće i prosperiteta Srbistanaca, ponovo žrtvuje i uđe u izbornu trku.
Koliko god deo javnosti ovu „akciju” čačanske, nazadne, družine video kao brutalnu političku zloupotrebu crkve, biće da se zaboravljaju brojni gafovi božije administracije, zbog kojih su se čak i ateisti krstili. Od osveštavanja kockarnica i kladionica, do deljenja crkvenog ordenja šakom i kapom, čak i likovima kojima bi trebali da se bave istražni organi. Stoga nimalo nije maliciozno što mnogi božiju administraciju (čast izuzetcima) doživljavaju kao vladinu profitnu organizaciju, koja samo što još nije počela da prodaje oproštajnice. Doduše, kada se u vidu ima to što najveći deo božijih službenika decenijama propoveda da je svaka vlast od Boga, ne čudi što za njih, u državnim ili lokalnim budžetima, uvek mora da ima.
A što se (zlo)upotrebe crkve tiče, sve se svodi na to koliko i do kada je neko spreman da bude (zlo)upotrebljen.
Na drugoj strani objašnjenjem, po sistemu nije kaka nego se pas posrao, da potpisi nisu prikupljani u crkvi, već u parohijskom domu i da je sve maslo tajkunskih medija, čačkonačelnik i prvi čovek čačanske nazadne družine, magistar Milun, među prijateljima poznatiji kao mrMi, je dokazao da u Srbistanu uvek ima dalje i uvek može gore. Kada neko svoje političke neistomišljenike nazove tajkunima, u najpogrdnijem smislu te reči, a pri tom je godine proveo na čelu jedne od firmi čoveka koji se za nekoliko decenija domogao imetkakakav se u normalnim državama stvara nekoliko generacija, a i on sa njim, onda ne možete, a da se ne zapitate ima li kraja nazadnjačkom licemerju.
Očigledno da nema, jer u Srbistanu uvek ima dalje i uvek može gore!
