Ministarka bez porfelja, promenljivog razdeljka, razuma i boje kose- Jadranka Joksimović, uputila nas je nedavnom mudrošću u suštinu reformi, pa i same tajne funkcionisanja aktuelne vlasti: „Za dve- tri godine narod će razumeti ovo što mi danas radimo“!
Meni, dovoljno! Kratko, jezgrovito, pametno i smisleno objašnjenje, a ne da lutamo kao guske u magli uvereni da nas prave budalama i da samo gaze stopama prethodnika, ostavljajući još dublji, prljaviji i „mirisniji“ trag.
Dobro, jeste pitanje koliko će nas preteći i pobeći grobaru s lopate za te tri godine, ali ko preživi očigledno će imati o čemu da priča, koliko god sada delovalo kao da se ministarka oglušila o majčinske savete dr Nade Macure i izašla na ove vrućine bez preke potrebe, flašice vode, šeširića i osmeha.
Ne, nije „izgorela po glavi“ što se ono kaže, već žena na suptilan način pokušava da nam kaže ono čega bi zaista trebalo da budemo svesni: glupi smo ko tocila, prespori u razmišljanju, iliti, treba onoliko vremena dok nam iz dupeta dođe u glavu!
Jeste, malo podseća na onu Đenkinu iz „Maratonaca“, dok gužva Kristinu a Mirko gleda: „I ti ćeš ovo da radiš, kume, samo sutra“, ali oduvek se znalo i treba da se zna: „ko nosi zvonce, a ko mrči ovce“?!
Možda trenutno mi nosimo zvonce, ali će nam za dve- tri godine biti jasno zašto su nasovca zvono toliko mrčili i zbog čega je toliko bolelo.
Verujem da ni oni ne uživaju u zadatoj ulozi, jer, realno, seks je precenjena kategorija! Dosadi i u braku gde se iskrenije zavetuješ negoli na izborima, i to jednoj osobi, a ne čitavoj naciji.
To što se mi osećamo delom kao Mirko, delom kao Kristina, ne znači da oni uživaju u roli Đenke, već nas, da prostite, mrče samo reprodukcije radi, kako bi nas bilo što više za te dve- tri godine, kad dud olista i rodi, a mi kao zreo plod padnemo s njega.
Zreo i konkurentan plod, da budem precizniji, jer suština sadašnjeg pada jeste tadašnji let…
Ko ne veruje nek upita ove što svakodnevno prekoračuju ograde mostova, vapeći za rekom, il’ betonom- nisu to potencijalne samoubice, već letači, ljudi koji su shvatili suštinu i žure da prevare vreme, pa stignu tamo gde ćemo mi tek za dve- tri godine, ili tokom njih?
Zaplet, kulminacija, a očigledno i rasplet kao u latinoameričkim sapunicama: na kraju treće sezone sve će se završiti kako Bog zapoveda- slepi će progledati shvatajući da im je otac- tetka, majka brkati desperados mekog srca, nasledstvo zagarantovano, a sise jaka petica bez ikakve hirurške intervencije (jednako ženama i muškarcima, šta sad).
Danas možda deluju kao ekipa obespamećenih turista posle tri dana Guče, kako bi za tri godine poprimili svoj (z)avetni oblik- mesijanske vlasti, baš kao i one pre njih koje su nam obećavale bolje sutra koje se vazda završavalo nekakvim lošijim danas…
JADRANKA JOKSIMOVIĆRuku na srce, nije ministarka bez portfelja i poneku evrointegraciju izdubila rupu na saksiji, sličnom forom smo se kao klinci služili muvajući kolebljive devojčice: „Opusti se i prepusti večeras, videćeš kako će ti to divna uspomena biti za koju godinu“, mada su kasnije mahom poricale da smo se uopšte poznavali, no…
Možda ćemo se, kako u filmovima kažu, svemu smejati kroz koju godinu, koliko god se nekome sada plakalo?!
Ma, garantujem da ćemo se smejati – pa, antidepresivi, alkohol i očajanje proizvode takav efekat.
Defetisti mogu da tumače kao onu: „Ne lipši magare do zelene trave“, mada iskreno i optimistički verujem da je pre reč o: „Ne lipši magare, evo ti zvonce, ostalo od manjkalih ovaca“…
Gledaj pravo, u bolju budućnost, opusti slabine, a za tri godine ćeš shvatiti da je uživanje bilo obostrano.
Ma, objasniće nam već premijer u jednom od onih devojačko- junačko- liturgijsko-motivaciono-prosjačkih obraćanja, posle kojih svakom zdravorazumniku dođe da usklikne: „Daj, bre, to zvonce i pokaži preko koje tarabe da se presamitim, samo mi više ne ulivaj optimizam, k’o dizel u benzinca“…
P. S. Ako je već predsednik mogao svojevremeno tri dana da štrajkuje glađu, možemo i mi tri godine gladni, bre!
Jel Laušević lepo objasnio da „Godina prođe – dan nikako“?! Znači, Tomi je realno bilo teže, pa nije kukao, i evo, danas, tri godine kasnije stvarno mu je bolje! Mnogo, mnoooogo bolje!
Mihailo Medenica
