Sednice Skupštine gotovo bez izuzetka podsećaju na sastanak istaknutih članova Srpske napredne stranke
Do prošlogodišnjih izbora za Narodnu skupštinu, najviše predstavničko telo naše zemlje, uz malobrojnu opoziciju i lažne opozicione radikale, još je i ličilo na parlament. U njemu su vođene rasprave u vezi s tačkama dnevnog reda, a mogla su se čuti i suprotstavljena mišljenja, iako je ishod glasanja uvek bio unapred poznat zahvaljujući ubedljivoj većini vladajuće koalicije.
U sadašnjem sazivu skupštine, sa samo jednim pravim opozicionarom vladajućoj koaliciji, sednice na kojima se donose zakoni i odluke od državnog značaja gotovo bez izuzetka podsećaju na sastanak istaknutih članova Srpske napredne stranke, kome jedino nije prisutan predsednik. To, međutim, ništa ne znači pošto se prisutni uvek trude da ga pomenu u svom izlaganju kao najzaslužnijeg za sveopšti napredak Srbije. U svakom slučaju, stiče se utisak da je zadatak svakog govornika da – bez obzira na dnevni red – osudi bivšu vlast, a pogotovo njene najviše predstavnike, da ukaže na njihove zle, nečasne, neznalačke i štetne radnje po državu. U tom poslu najviše se ističu preletači, nekadašnji radikali, demokrate ili članovi drugih stranaka koji su na vreme prešli u SNS, a sad se trude da svoje ranije „zablude“ isprave odanošću Vođi i osudama bivših saboraca. Uz njih se sve više ističu i mlađi poslanici, mnogo njih je čak prvi put u Narodnoj skupštini, ali i oni veoma brzo uče, pa takođe daju značajan doprinos opštoj žalosnoj slici srpskog parlamenta.
Samo se po sebi razume da u ovakvom odnosu snaga dnevni red sednice nije Sveto pismo i da ga se gotovo niko ne drži. Bez obzira na zvaničnu tačku, uvek se može pronaći način da se pomenu u najgorem smislu predstavnici bivše vlasti, da se opišu kao bitange, lopovi i izdajnici Srbije, koji u stranim ambasadama dobijaju uputstva i novac za rad protiv svoje zemlje. Gotovo da niko od govornika neće otvoriti usta a da ne pomene Dragana Đilasa, koji je pokrao 619 miliona evra, koji ima bezbroj računa u stranim bankama u inostranstvu, na Mauricijusu i ko zna gde sve ne.
Moj sused, deda Boža, bolećiv čovek, mnogo žali novinare i snimatelje koji prenose sednice Narodne skupštine. Nama je lako, kaže, mi možemo da isključimo televizor čim čujemo prve rečenice nekog poslanika, a oni, jadni, moraju da slušaju i njega i ostale sve dok se sednica ne završi.
Izvor: Stanje stvari
