Beskrupulozni oportunisti na vlasti kojima je samo do tuđih interesa i sopstvenog punog džepa, u sve jačem su zamajcu. Tačiju ostavljene žrtve da zbira i poslednje plodove njihovog stradanja.
Dok se srpski narod na Kosovu i Metohiji još uvek oporavlja od same činjenice da vlast na čelu sa Tomislavom Nikolićem, Ivicom Dačićem i Aleksandrom Vučićem čije ispružene ruke na Kosovu i Metohiji u liku onda Aleksandra Vulina a danas Marka Đurića, čupa sopstvenom narodu srce iz grudi, ona ne prestaje da nas iznova šokira nizom novih poteza u galopu ka ostvarenju šiptarsko – zapadnjačkog cilja otimanja Kosova i Metohije.
Ne otima se više samo zemlja, to nekako kao da je prvo sa liste pregaženog, otima se duh i duša što je zadatak koji je izbio na prvo mesto crne liste. Među njima svakako najbolnije rane ovovremenog srpskog naroda, jesu deca ubijena iz zasede u selu Goraždevac čije smo se žrtve setili i ovog 13. avgusta, na dan kada su ubijeni 2003. godine.
Taj i drugi zločini iznova su, poput sličnih decenijama unazad, podsetili da na Kosovu i Metohiji mira nikada neće biti a da je najbolje što se može očekivati samo ono što je davno poručio srpskom narodu jedan od najcenjenijih književnika sa Kosova i Metohije, Grigorije Božović „Ponosiće se samo time što vas nisu ubijali uvek kada su to mogli“ misleći, naravno, na Šiptare.
Ni on tada nije mogao zamisliti da će se taj njihov „ponos“ proširiti na „poštovanje“ srpskih žrtava ma ni ovako deklarativno, kako to pokazuje onaj koji je oružano i sam pokrenuo talas nasilja nad Srbima ubijajući srpske policajce zbog kojih je već osuđen tokom devedesetih, Hašim Tači, naravno. Nije jer nije još uvek upoznao američku propagandnu mašineriju. A u duhu američkog folklora, pre svega uvežbanog licemerja, i Hašim Tači je morao da dođe da ubijenoj srpskoj deci, kao onda žeteocima iz Starog Grackog, tobož „oda“ poštu i položi venac na spomenik.
I jedino zahvaljujući potpuno korumpiranim novinarima, u bezakonje, laž i svako izrugivanje istini do nepovrata ogrezlim, Tači ovo i može da izvede. Jer i jedni i drugi plaćeni su američkim novcem. Tačija i njegove teroriste Amerikanci su platili koliko su morali, sporovodeći opsežnu kampanju protiv srpske države i naroda sa ciljem otimanja teritorije i potpune kotrole ovog strateškog geopolitičkog raskršća. Plaćena su debelim novcem i sredstva za ubijanje naroda i razaranje infrastrukture i industrije. Novinare pak, platili su koliko su hteli ali od svega nabrojanog, najmanje. Tek mali broj njih i onih koji su ih na to mesto doveli, a ima ih koliko prstiju na jednoj ruci, plaćen je prilično dobro. Ostali su regrutovani u mučnim trenucima, u vremenu zla i nevolje, kako bi mogli da iz svog mesta, posle te 1999. godine otkinutog od sveta javljaju o zlu koje trpe. Vremenom, shvatili su da mogu malo bolje da žive radeći taj nego posao svojih roditelja, uglavnom pošten, na njivama. I tu su sebi počeli da grade karijere, baš na krvi najbližih koji su kraj njih stradali.
Za Goraždevac karakterističan je Darko Dimitrijević koji bi kao novinar trebao da realno predstavi događaj i ovako grubo vređanje žrtava i njihovih porodica na dan stradanja. Njega je u vreme ubistva dece regrutovao Živojin Rakočević, nekadašnji urednik KiM radija danas član upravnog odbora NUNS-a, Direktor Doma kulture u Gračanici i verovatno još po nešto (od zvaničnog, nezvanični uticaj prilično je jak nad priučenim, mahom neobrazovanim novinarima na KiM). Tako je i Darko postao direktor radio Goraždevca po ugledu na svog mentora – radijskog urednika.
Dimitrijević je danas član kvazi-institucija takozvane „vlade“ šiptarskih separatista sa KiM, odnosno Predsednik „Savetodavnog veća za zajednice“ čijim radom aktivno i konretno pomaže izgradnju šiptarske države na prostoru KiM. Kao kandidat za Direktora šiptarskog kanala na srpskom jeziku RTK2, „državnog kanala“ šiptarskih separatista, tražio je poništenje konkursa kada mu to mesto nije pripalo već ga je zauzeo neko ko je više dao Šiptarima ili im bio potrebniji u tom trenutku. U znak protesta čak je sakupio jedan broj Srba i odveo ih u Prištinu da tamo protestuju zbog toga! Prateći rad i savete svog mentora, on nastavlja ono što su Amerikanci već odavno platili, tražeći za sebe maksimum koji i takav ništa bitno u životu ne znači. Ne čudi onda što skreće pažnju sa ponižavajućeg odnosa prema ubijenoj srpskoj deci na Bistrici koja su mu svojom smrću „pomogla“ da se uhlebi i živi na njihovoj krvi, koliko god to surovo zvučalo lanac događaja od tog dana do danas dokazuje da to jeste tako.
On verovatno drugačije vidi čitav događaj, jer neophodno je umiriti i prevariti savest, ubediti sebe da se nešto dobro čini (iako u tom „dobrom“ je onaj ko čini jedini koji i uživa u plodovima svog (ne)rada) a sve ovo najbolje je objasnio Rade Dacić u svom genijalnom tekstu „Zašto izdajnik izdaje“ stavljajući u prvi plan činjenicu da je izdajnik zapravo neradnik željan laganog i života punog komfora. Da čovek ne bi postao izdajnik njegova „Ličnost uključuje nacionalno, duhovnu kulturu, duhovnu prefinjenost!… “ a upravo to nedostaje ne samo Darku već i gotovo svim srpskim novinarima na KiM a koji u tome jesu uzrasli izopačili su sve vrednosti i postali ono čemu su odavno i bili namenjeni.
Jedino zbog toga je mogao da osuđeni ubica i terorista, Hašim Tači, dođe u Goraždevac, položi vence na spomenik žrtvama koji su Šiptari u više navrata lomili, štetili, pucali u njega, farbama ispisivali razne uvrede žrtvama i nazivali ga „provokacijom“, i da na tom mestu kaže da je za razliku od ovo dvoje dece, „država Srbija ubila 400 dece“ a opet u duhu američkog aparata laži da ne mora ništa od toga nikome da dokazuje jer će novinari sve to „verno preneti“. Iz njihovog „novinarstva“, vidimo, isključena je svaka kritika a sa njom i razum, jer bi u suprotnom i najmanja doza toga isključila novac koji se u njihove džepove sliva.
Ogromnu pomoć i vetar u leđa dalo je i nekadašnje srpsko Ministarstvo za KiM i Ministarstvo kulture koji godinama sponzorišu projekte srpskih medije na KiM ispočetka ne praveći problem ni razliku kod kojih su „institucija“ registrovani a kasnije čak upućujući na njih kako bi uopšte sredstva bila odobrena! Umesto da su stali u njihovu zaštitu koristeći sva pravna sredstav kako bi zaštitili pravo da izveštavaju ne povezujući sa onima koji direktno rade na njihovom istrebljenju.
Danas, kada je vlast kroz Briselski sporazum nedvosmisleno pokazala da je spreman da izda i ovaj deo svoje države, jasno je da to podrazumeva i izdaju grobova svih u njoj sahranjenih pa tako i nevinih, zverski ubijenih Srba bez obzira na uzrast.
Ovo je vlast potvrdila prateći uputstva koordinisane koreografije i tačno predviđenog koraka gde će se svako od njih pojaviti i na kom mestu.
Početak je bilo pojavljivanje Tačija u Starom Grackom, a istovremeno neodlazak najavljenog Đurića i uzurpatora eparhije raško – prizrenske, Teodosija, u čije ime su se pojavili anonimni, beznačajni zamenici i na taj način umanjili značaj odavanja pošte stvarajući od stradanja Srba na KiM kult i istoriju nekog novog „Kosova“ zarad čijeg su nastanka ti Srbi brutalno ubijeni. Najnoviji korak su ubijena deca u Goraždevcu, od iščekivanja sledećeg koraka podilazi nas samo jeza i obuzima gnev. Čega će se suzdržati ako su stradanje dece izopačili i koriste ga da uzvise i proslave zločin?
Ovo jeste vreme „opravdanja“ stradanja i motivisanja Šiptara na sledeće konkretne zločinačke poduhvate ali nije istina da se ništa ne može učiniti. Ukazivanjem na bednike koji su sve ovo dozvolili i omogućili, a dolaze iz srpskog naroda, učiniće da se stvari prikažu u pravom svetlu, razjasni njihov smisao i obelodani prevara i manipulacija koja se počinjava ovakvim potezima. Imenom i prezimenima biće jasno predstvaljeni i opisani svi koji se hrane na nesreći srpskih porodica i naroda, svi kojima je srpska prolivena krv izvor prihoda. Kako će se oni nositi sa tim, na njima je, kako će se istorija nositi sa tim, nije teško pretpostaviti. Čak i da nestane srpskog naroda, kako su i poželeli kreatori ove medijske ujdurme, ostaće trag da „smrdi nečoveštvom“ koji će svima dok na ovome svetu budu živeli, ukazivati na nedela i imena ovih neljudi i govoriti deci da takvi nikada ne budu.
A treći Sud, po rečima Vladike Nikolaja Velimirovića, svakako neće moći ni da izbegnu, niti da potkupe ili kako god prevare. Taj Sud na kome će sami sebe pogledati u oči i dušu, na kome će se sresti sa svime što su izdali i proneverili, biće i najstrožiji, iako milostvi ipak jedini duboko pravedan i dosledan ljubavi, mržnji i izdaji koju su pružili svetu, državi i narodu u kome su živeli.
Ivan Maksimović
KM Novine
