Iz zgrade Arhiva Jugoslavije iznošeni su i otuđivani dragoceni dokumenti
Zašto nestaju važna arhivska dokumenta iz mnogih institucija u Srbiji
- Komunistička vlast, najpre u građanskom ratu, a kasnije u godinama stabilizacije svoje vlasti, eliminisala je svakog ko im je, po njihovom mišljenju, predstavljao potencijalnog protivnika. Kad je reč u Jugoslaviji može se govoriti o stotinama hiljada žrtava partizansko-komunističke revolucije.
- Nema ni dokumenata diplomatskih predstavništava nove Jugoslavije sačinjenih u Vašingtonu o tome kako Britanci i Amerikanci gledaju na sudbinu generala Mihailovića. Ako biste danas potražili ta dokumenta u Ministarstvu spoljnih poslova , ne biste ih našli iz prostog razloga što ih je neko izlučio iz fonda ne ostavivši nikakvu službenu belešku!
- I u Arhivu Jugoslavije nestalo je sijaset dokumenata o saradnji ustaša i komunista u zatvorima, na primer, u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi! Ako biste poželeli da to pogledate, nećete ih naći, jer ih je neko izlučio bez ikakve službene beleške!
Piše: dr Veljko Đurić, direktor Muzeja žrtava genocida
Nedavno je Aleksandar Vučić bio izričit u tome da ne treba otvarati pojedine arhivske fondovi i zbirke. To svaka ozbiljna država praktikuje. ali se na hvali time! Kako Srbija nije ozbiljna država, već je kolonija sa spoljnom i unutrašnjom okupacijom, onda je sve moguće kad je reč o arhivskoj građi.
Uzgred, više je svoje arhivske građe Srbija u proteklih dve decenije dala onom sudu u Hagu nego što je dozvoljeno ovdašnjim istoričarima da pregledaju u nastojanju da rekonstruišu određene događaje koji su imali velikog udela u krojenju savremene istorije, a to znači i tragedija 1995. i 1999. godine!
Dobri poznavaoci savremene istorije dobro znaju da je komunistička vlast, najpre u građanskom ratu, a kasnije u godinama stabilizacije svoje vlasti, eliminisala svakog ko im je, po njihovom mišljenju, predstavljao potencijalnog protivnika. Kad je reč u Jugoslaviji može se govoriti o stotinama hiljada žrtava partizansko-komunističke revolucije.
Deo Arhiva iz Patrijašije otet i odnet u SDB
Poznato je da je Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve, najpre sama a potom u saradnji sa strukturama vlade generala Milana Nedića, prikupljala svedočenja srpskih izbeglica iz raznih krajeva nekadašnje Jugoslavije koji su spas pronašli u Srbiji, pravila naročite elaborate koji su poslužili u molbama nemačkim okupacionim vlastima da se spasi ono što je moguće spasiti od sigurnog uništenja, naročito u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.
Veliki deo tih pisanih svedočenja oduzet je 1957. godine iz Patrijaršije i odnet u Službu državne bezbednosti Državnog sekretarijata za unutrašnje poslove (SDB). Kada je Jugoslavije nestajala 1991. godine, taj materijal je uzela Državna bezbednost Srbije (DB) i on se, po prirodi nasledstva, danas nalazi u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA). U toj arhivskoj građi mogli bi se nalaziti svedočenja Srba iz, na primer, bugojanskog kraja o stradanju tamošnjih Srba, zbrinjavanju u Srbiji onih koji su izbegli i td.
Kad smo kod ondašnje Srbije i Milana Nedića, dobro upućeni u sistem komunističke vlasti prvih poratnih godina znaju da o poslednjim danima generala Dragoljuba Draže Mihailovića i Milana Nedića, sudeći po primeru one arhivske građe o kojoj poslednjih meseci iz Arhiva Vojvodine izlaze izvesne informacije, može se zaključiti da su sačuvani lekarski izveštaji sačinjeni posle streljanja vođe Ravnogorskog pokreta i ubistva predsednika srpske kolaboracionističke vlade. Do tih papira teško je doći jer…!
Nestala važna dokumenta i u Ministarstvu spoljnih poslova
Do pre desetak godina u Arhivu Ministarstva inostranih poslova bilo je dokumenata diplomatskih predstavništava nove Jugoslavije sačinjenih u Vašingtonu o tome kako Britanci i Amerikanci gledaju na sudbinu generala Mihailovića. Ako biste danas potražili ta dokumenta, ne biste ih našli iz prostog razloga što ih je neko izlučio iz fonda ne ostavivši nikakvu službenu belešku! Doduše, taj je prevideo onaj papir na koricama kutije koji govori o njenom sadržaju!
Do pre desetak godina je u Arhivu Jugoslavije, u fondu Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine Jugoslavije, bilo sijaset dokumenata o saradnji ustaša i komunista u zatvorima, na primer, u Sremskoj Mitrovici i Lepoglavi. Ako biste poželeli da to pogledate, nećete ih naći, jer ih je neko izlučio bez ikakve službene beleške! Doduše, taj je prevideo sumarni registar to jest popisnik fonda!
Poznato je da su prilike u Hrvatskoj daleko drugačije kad je reč o otvaranju arhivske građe nastale tokom poslednjih pet-šest decenija. Zna se da je svojevremeno, posle 1990. godine, Franjo Tuđman naredio da se fondovi hrvatske Službe državne sigurnosti (SDS) u potpunosti predaju Hrvatskom državnom arhivu. Zahvaljujući tome, danas je lako rekonstruisati, na primer, praćenje uglednih Srba u Hrvatskoj!
Kako je stradao Dragiša Vasić
Komunistička vlast je preuveličavala razmere nekih zločina druge strane u građanskom ratu 1941-1945. godine u nameri sa sakrije svoje žrtve. U tom kontekstu preuveličavala je i onako stravične zločine koje su počinile ustaške postrojbe.
Tako je, na primer, dugo važila tvrdnja da je političar, pravnik, književnik, član SANU Dragiša Vasić, „Čiča broj 2“, stradao od ustaša u danima uništenja četnika na Lijevče polju aprila 1945. godine. Pre desetak godina u Banjoj Luci je pronađen zapisnik o njegovom saslušanju pred partizanskim komesarima i koji daje sasvim drugačiji pogled na njegove poslednje dane. Prepis toga zapisnika kasnije je donet u Beograd, u pripremi procesa generalu Mihailoviću. Prepis je u međuvremenu volšebno zaturen jer se njegov sadržaj nije uklapao u dotadašnje tumačenje o Ravnogorskom pokretu i vezama njihovih čelnika sa sovjetskim vojnim službama.
Kad smo kod veza sa obaveštajnim službama – sovjetskim, nemačkim i britanskim – koje su na razne načine održavali pojedini ministri Nedićeve vlade, bilo bi zanimljivo čitati originalne zapisnike sa saslušanja Božidara Bećarevića, Milana Aćimovića i Dragomira Dragog Jovanovića (čije se kopije nalaze u zaostavštini jednog pripadnika grupe eksperata koja je sačinila devet knjiga pod naslovom „Nemačka obaveštajna služba“).
Na kraju je red da malo razjasnimo nekoliko detalja koji su pomenuti u tekstu: u okolini Bugojna, u mestu Čipuljići, živela je porodica Anđelka Vučića, dede po ocu Aleksandra Vučića.
Dragiša Vasić je deda po bočnoj liniji ministarke kulture Maje Gojković. Ona je, voljom Aleksandra Vučića, i potpredsednica vlade Srbije. To znači da bi mogla da pozove načelnika BIA-e Batu Gašića i zatraži da joj dostavi Vasićev dosije. Ali, … Ili da Gašića pozove Aleksandar Vučić i zatraži izjave Čipuljićana koji su spas našli u Nedićevoj Srbiji i o svom stradanju pričali pred službenicima Srpske pravoslavne crkve pa da vidimo kako je skončao Anđelko Vučić (u selu ili na Jadovnu u Lici), ko je i kada rođen u okupiranoj slobodi. Ali,…
Izvor: Između sna i jave
