Nije vest da je Vidovdan i ove godine obeležen na Gazimestanu, mestu na kojem jedan dostojanstven istorijski spomenik, iz godine u godinu, postaje manje primetljiviji, a spomen-područje sve kraće kako se šire putevi, umnožavaju kružni tokovi, a nekada mirno polje postaje poslovna zona. Nije vest ni da se u važećem diskursu u Srbiji, kao i među samim srpskim narodom na Kosovu i Metohiji, suštinski više ne prepoznaje istorijsko dostojanstvo poruke Spomenika palim srpskim junacima na Gazimestanu, već pre podsećanje na neuspeh i kolektivnu sramotu, od čega je u prirodi običnih ljudi – da beže od sebe i zauzimaju oponentni stav u odnosu na vrednosti i kontekst njihove pređašnje slabosti.
Nije vest ni da su putnici raznovrsnih ličnih i društvenih profila iz Srbije i ove godine došli na Gazimestan – u hodočašće, folklornu misiju, politički pohod, kao vid saosećanja, samopotvrđivanja, sazrevanja, odrastanja, avanturizma, istorijske egzotike.
Bilo je gotovo svih, od bajkera, preko vladike Amfilohija, do predsednika Srbije. I svi su morali da traže dozvolu za ulazak na teritoriju od nekih vlasti. Kao da ta teritorija nije njihova, a svi kažu da idu na sveto parče svoje zemlje?! Kao da se vlast na toj teritoriji nešto pita, a mi je Srbi ne priznajemo i za nas ne postoji?! Ni ovo Potemkinovo selo nije vest.
Nije vest da su stotine bajkera došle na Severno Kosovo, uprkos tome što je motociklista stradao u koloni na putu za sveto Kosovo, po prvi put od kada postoji Vidovdanska bajk-rok misija. Neobičnim gostima iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore, obradovali su se građani, a najviše deca. Svi su došli na čuvenu mitrovičku Ploču da se dive grdosijama, retro modelima, nabudženim, nalickanim dvotočkašima i njihovim, u koži odevenim vlasnicima, proveselili se sa njima uz litre piva na tradicionalnom rok koncertu. Ljubav prema Kosovu pobedila je smrt. Što bi to bila vest?! Jer vidovdanski duhovni stub, uspravljen ka samom Bogu, upravo saopštava da ljubav pobeđuje smrt.
Nije vest ni da su predsednika Srbije izviždali za ovaj Vidovdan, na Gazimestanu. Izviždati prvog čoveka države, na svetom mestu, za sveti dan, nije vest, jer nije prvi put. Koliko smo takvih izviždali i ubili. A i to je predsednik koji je sa sadašnjim premijerom, u izbornoj kampanji, na svetom Kosovu, rekao kako će poništiti sve nelegalne sporazume sa Briselom, a potom počeo da opominje i podseća narod na poštovanje preuzetih obaveza i mirovnih sporazuma iz Brisela. To je predsednik koji je pevao pesme o svetlom ratovanju Srbije, kitio se četničkim titulama i grozio se svetskog licemerja, kriminala, bahatosti i laži, a sada mirotvori po svetu na način da izgleda kao da se grozi srpske zaostalosti i neperceptivnosti. Uostalom, izviždan je i onaj predsednik za kojim je vladala kolektivna histerija, koji je uzdigao srpski narod na Kosovu pre tačno 25 godina, na isti datum i na istom mestu. Izviždan je onda kada je čitava nacija pala.
Nije vest ni to kakve će se vesti sa Kosova teleportovati u Beograd. Jer je ovo digitalno doba, era Interneta, pa može da piše i javlja ko šta poželi. Baš kao i ja ovaj tekst koji ne sadrži vest. Baš kao velike agencije koje su javile da su predsedniku građani aplaudirali, a grupica huligana mu dobacivala uvredljiv slogan “Tomo Šiptaru!” Nisu vesti ni svi ostali slogani koje su mladići, verovatno iz nekog desničarskog pokreta, uzvikivali Predsedniku Srbije: „Izdaja!“ „Izdao si Kosovo!“ „Vojislav Šešelj!“ „Srbija, Rusija, ne treba nam Unija!“ „Gavrilo Princip!“ Ovi slogani ne govore ono što nosi slogan “Tomo Šiptaru!” Uz to, ko god, u gore pomenutom diskursu Srbije, danas usklikne ove slogane, on je ‘dešnjak’. Out. Šta bi tu bila vest?!
Napokon, nisu vesti ni sve one rečenice iz snažno utemeljenog istorijskog i duhovnog štiva srpskog naroda, koje je Predsednik spontano izgovorio na sveti dan, na svetom mestu, stoički, sa iskustvom zrelog čoveka, podnoseći bahatost uverenja i mladosti. Imao je inspiraciju za to.
“Ja vas molim, deco što zviždite? Da su tako zviždali knezu Lazaru, kad ih je pozvao u boj, vi ne bi imali gde da dođete ovde, ali ja vama opraštam, vi ne znate šta činite.” Nije vest. Hrišćanstvo nas tome uči. Istorija, takođe. Sazreće i ti bezobzirni mladići sa opasnim pokretom zategnute desne ruke, da promene retoriku i uverenja, kao što je i predsednik lično.
„Ili vi možda mislite da ja umem da procenim da li sam više tužan zbog toga što sam morao da pitam da bih ovde došao, ili bih bio više tužan da nisam ovde došao. Kad krenem u Peking, Moskvu, Njujork, ne pitam nikoga. Kada krenem na srpsko Kosovo, pitam one koji o Kosovu ne znaju ništa, koji Kosovo ne razumeju uopšte.“ Nije vest. Znamo koliko sve lica Predsednik Srbije treba da ima da bi bio predsednik svima. U novom dobu, od svih nas se očekuje da budemo ‘multitasking’.
„Ovo vam je dobro za strane kamere, a i za neke vaše novinare koji će samo ovo da snime. Bezumnici! Tako treba da pokažete na Kosovu i Metohiji da se još uvek svađamo.“ Nije vest. Videli smo već u poslednjem istorijskom scenariju kako smo izgubili medijski rat. I to tako žestoko, da se ova nesreća, sa medijskog bojišta, prenela kao predmet i tema mnogih doktorata, naučnih članaka, analiza vrsnih komunikologa i stručnjaka za PR u svetu. Samo ne kod nas. Još uvek se ili podsmevamo, ili karikiramo u pokušaju imitacije. Ne i da nađemo meru.
“Natovario sam ja taj teret na leđa da i vama budem predsednik.” Nije vest. Mi, Srbi sa Kosova i Metohije, jesmo balast, istorijski usud Srbiji i nevolja svetskoj neoliberalnoj civilizaciji. Nikad nas niko nije hteo, dok mi sve vreme mislimo da nam ništa nisu dali, a da je trebalo. Pa ni za ono za šta verujemo da je naše – još uvek nam niko nije dao.
Nije vest ni da su se iz crkve uključili da obaveste javnost o tome kako je čitav događaj na Gazimestanu bio organizovan, kao i to ko su mladići koji su uzvikivali uvredljive parole. Crkva se i dalje sluša i najviše joj se veruje. Posle duhovnih poruka Vladike Amfilohija na samom Gazimestanu o potrebi za pokajanjem, red je i da ostali kažu i koju svetovnu za medije.
Nije vest ni da jednom zvižde, a drugom frenetično aplaudiraju, iz iste partije, na istim visokim državničkim pozicijama, na istom svetom Kosovu, istim saborcima koji su konačno uspeli da pobegnu od Šešelja, kao otac i sin od ludog strica. Samo pre dva meseca, u Leposaviću se na predizbornom skupu vijorilo sve od srpskih i stranačkih zastava, građani oduševljeno slušali sadašnjeg premijera dok nam daje dozvolu da možemo da kažemo da je Kosovo i Metohija deo Srbije. Sa bezbednosne tačke gledišta, taj skup je prošao perfektno, ne kao ova sramota na Gazimestanu. Ipak, nije vest. I otac i sin izbegli su Severnu Mitrovicu. Da spekulišem zašto? Mislim da je različita količina moći raspoređena kod njih dvojice, čini mi se i da su različite sfere inostranog uticaja na dva najmoćnija čoveka Srbije. Ali spekulacije nikako ne mogu da budu vest. I Srbija je suverena zemlja, a ne zgnječena banana.
Konačno nije vest da je jun u srpskoj istoriji više od šestog meseca u kalendaru. Svakog leta se pišu ista podsećanja. U junu je izabran, pa potom, godinu dana kasnije, smenjen otac nacije Ćosić sa mesta prvog predsednika SRJ; nekadašnja glavna haška tužiteljka Karla del Ponte rekla je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija da nema osnova za pokretanje istrage o ratnim zločinima NATO tokom bombardovanja Jugoslavije 1999; nekadašnji predsednik i drugi otac nacije, kako su ga nazivali, Slobodan Milošević, prihvatio je mirovni plan SAD, EU i Rusije, koji su u Beograd doneli finski i ruski posrednici Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin; potpisan je Kumanovski sporazum; donešena je rezolucija 1244 i prestalo je bombardovanje SFRJ; francuski, nemački, američki, britanski KFOR ušao je na Kosovo, a VJ napustila Kosovo; stotine hiljada albanskih izbeglica vratilo se na Kosovo, dve trećine srpskog stanovništva pobeglo sa Kosova… I dalje, nazad u istoriju najvećeg dana od svih junskih – 28. – od Kosovskog boja, preko Konvencije Srbije i Austrougarske, Balkanskg rata i bitke na Bregalnici, Sarajevskog atentata, Versajskog sporazuma, Vidovdanskog Ustava, Rezolucije Informbiroa, uspona Miloševića, prestanka konstitutivnosti za srpski narod u Hrvatskoj, Vidovdanskog sabora opozicije u Srbiji, do isporučivanja Slobodana Miloševića u haški zatvor…
Što bi onda ovaj 28. jun – bućkuriš jednog prosečnog palanačkog vašara, bila vest?! Makar pao i na petnaestogodišnjicu od potpisa Srbije na raspuštaje srpskih institucija na Kosovu?!
Vest je isključivo kada se saopšti nešto novo.
Tatjana Lazarević, urednica portala „KoSSev“
