Ko su zaverenici – ima li nekoga da nije?

0
136

Kao i u slučaju ružičaste TV poternice za, potom likvidiranim, Oliverom Ivanovićem, i posle najnovije roze TV teralice “neznanog junaka naručioca” pod naslovom “Meta porodica”, vredi podsetiti da, prema aktuelnom Zakonu o oglašavanju, mediju koji odbije da stavi na uvid ime naručioca i finansijera (ime kreatora uratka imamo: kao “autor” se prijavio izvesni punoletni T.L) propagandne poruke, dakle mediju i njegovom odgovornom licu, tj. direktoru i odgovornom uredniku – sleduje zabrana emitovanja programa i obavljanja delatnosti na period od šest do 12 meseci!

Ovaj propagandni spot naprednjaka, emitovan u jeku zvanične referendumske (za promenu Ustava) i neformalne kampanje za još uvek neraspisane predsedničke, parlamentarne i lokalne izbore u Beogradu, poručuje da je SNS-propagandu, blago rečeno, baš briga za ono šta piše u izbornim i medijskim zakonima ove zemlje.

Nagoveštava nam i to da će Srbija, što se režimske propagande tiče, sve više i više da liči na Italiju s kraja dvadesetih i početka tridesetih godina prošlog veka i Kraljevinu Jugoslaviju, uoči izbora 1938, poslednjih pre kraha te upokojene države.

Okosnica propagande Musolinijevih nacional-levičara zasnivala se na geslu “Duče je uvek u pravu!“ (Il Duce ha sempre ragione!).

Sledeći moto je bio, “Predaja nije opcija”, pardon – „(Is)traj do pobede! (Is)traj iza pobede, za budućnost i moć nacije!” (Durare sino alla vittoria! Durare oltre la vittoria, per l’avvenire e la potenza della nazione).

Platonovska maksima o dva državna staleža (hranitelji i branitelji) bila je složena u integrativni slogan „Plug čini brazdu, ali mač je brani“…

Bilo je to vreme kada je Dučeov brat Firer svoje političke protivnike i formalno-pravno proskribovao. Kao ono kada je, dva meseca pre znamenitih izbora na kojima je Nacionalsocijalistička radnička partija Nemačke trijumfovala pod sloganom “Za našu decu – AH”, 16. januara 1936, na jednoj od Gebelsovih (svako)dnevnih “Centralnih konferencija za štampu”, obnarodovano “Obavezno uputstvo medijima” koje je ovako glasilo: “Jedne zapadnonemačke novine su se polemički bavile Tomasom Manom. To označavamo kao apsolutno nepoželjno. Tomas Man mora biti izbrisan iz pamćenja svih Nemaca, jer nije dostojan da nosi ime Nemac.” Da, reč je o nemačkom književniku, dobitniku Nobelove nagrade za književnost (1929. godine) koji je, prethodno, uviđajući opasnost od nacizma, održao onaj znameniti govor pod nazivom “Apel razumu” (Ein Appell an die Vernunft).

Da Vas podsetimo:  Zvaću decu, deco-o-o-o!

Naš Vrhovnik je svoju fascinaciju Milanom Stojadinovićem priznao pred beogradske izbore 2018. godine, kada je stranačkim kolegama predložio da iskoriste plakat – „na kome makazama Stojadinović pokazuje kako je smanjio dug“ – sa izbora iz februara 1938. za senatore iz banovina širom Jugoslavije, na kome je glavna izborna poruka glasila: „Ne zaboravite da je vlada Milana Stojadinovića smanjila seljačke dugove dve milijarde 700 miliona dinara“.

A kako je izgledala druga Stojadinovićeva kampanja, u jesen 1938. godine? Prva meta bio je nosilac opozicione liste Dragan Djilas, pardon dr Vlatko Maček (sa kojim će dotadašnji Stojadinovićev potrčko Dragiša Cvetković posle tih izbora formirati koalicionu vladu!), koji je optuživan da, uopšte nije Hrvat, kako se predstavlja, vec Slovenac! Ili, jos bizarnije: u trenutku kada su Pavelićeve ustaše iz Italije I Mađarske samo čekale na mig da izvrše upad u “trojednu kraljevinu”, Stojadinovićeva propaganda je, apsurdno, za razgovor spremnog, Mačeka, otpuživala za “organizovanje terorističkih bandi”!

Kritičari vlasti bivali su označavani kao “remetitelji mira i izazivači haosa”. Kampanju su obeležili i plakati sa natpisom “Razmisli kojim ćeš putem”, na kojima je politika vlade prikazivana kao put u raj, a politika opozicije kao put u pakao.

Sve predizborne mitinge Stojadinovićeve Je-re-ze (zvuči li vam i ovo poznato?) morale su da prenose sve četiri, tada postojeće, radio-stanice u Kraljevini – Beograd, Zagreb, Ljubljana plus kratkotalasna u prestonici.

Samo dan nakon trijumfa tadašnjeg premijera dr Milana Stojadinovića i njegove stranke na poslednjim izborima za parlament Kraljevine Jugoslavije, partijsko glasilo Jugoslovenske radikalne zajednice (Je-re-za), dnevni list „Samouprava“ se 12.12.1938, i dalje obračunavao za “unutrašnjim neprijateljima”: “Nismo imali malo neprijatelja, ali nije uzalud rečeno: Mnogo neprijatelja, mnogo časti. Zna se i za kvalitet naših neprijatelja. Poznate su i njihove parole, kao i njihov način agitacije. Tri i po godine oni su rili i rovarili, pa se nisu zaustavili ni stuknuli ni za vreme izbora pred karakterom oruđa. Nije se, dakle, biralo sredstvo, nije se pazilo na moral. Prevrtalo se i po kostima mrtvih…”

Da Vas podsetimo:  Sastanak Đilas-Vučić: izdaja legitimiteta i legitimiteti izdajnika

Uz pozive na likvidaciju svakog kritičkog mišljenja u Musolinijevoj Italiji, paralelno se gradio “mačo imidž” Dučea u permanentnoj kampanji italijanskih režimskih medija. Za ilustraciju: “Svetlo je ostalo upaljeno u njegovoj kancelariji, još dugo nakon što je zaspao…” (“insomnia” zbog Musolinijeve radoholičarske prirode)… Musolini je prikazivan i kao vojnik, mačevalac, skijaš, jahač, pilot, plivač, krotitelj lavova, auto-trkac – skoro kao potonja kimilsung-kimdžongil-kimdžongunovska propaganda u Severnoj Koreji – večno mlad i energičan, erotski magnet za žensko biračko telo, ali i, kao autentična renesansna pojava, istinski porodični čovek.

U autorskom filmu “Meta porodica” izvesni režiser T.L. “razotkriva zaveru koja za cilj ima da sruši našu zemlju rušeći jednog čoveka preko njegove porodice”! Na pitanje “ko su zaverenici”, autor odgovara retorskim pitanjem: “Lakše je odgovoriti na pitanje: A ko nisu? Neki ministri, oni koji se preko dana kunu u Vučića, a preko noći mu rade o glavi, pojedine strane diplomate, otuđeni delovi MUP-a, tajkuni kojima država više nije igračka u rukama, kriminalni klanovi sa ogromnim ambicijama, susedne države i kvazidržave. Sve to, međutim, ne bi moglo bez medija, navodno nezavisnih i navodno istraživačkih!”

Naravoučenije: Samouveren, presiguran u vlastitu snagu, Stojadinović je naložio da se ne čeka termin za redovne izbore (april 1939), nego da se i izbori za narodne poslanike održe već u decembru 1938. Uz snažnu propagandu (nezaobilazno skandiranje: „Vođa, vođa!“) i funkcionersku kampanju vođenu iz pozicije vlasti, vladina lista osvojila je čak 306, a udružena opozicija dr Mačeka samo 67 poslaničkih mesta! No, uprkos ubedljivoj pobedi na poslednjim izborima u Kraljevini – dr Stojadinović nije formirao novu vladu! Sprečio je to knez Pavle, neki vele zato što Stojadinović „nije uspeo da reši hrvatsko pitanje“, drugi da je to učinio zbog Stojadinovićevih finansijskih pronevera, treći, da su se uplele britanske, nemačke i italijanske družbe i službe…

Da Vas podsetimo:  Hristos vaskrse!

Srećan Vaskrs!

Htedoh da ne idem dalje, ali ne odoleh: Priče o “napadima na porodicu” i “pokušajima atentata” sliče matrici već viđenih kampanja – znate ono kad propaganda pogubi sve kompase – sa nebrojenim “atentatima” na Staljina, Hitlera, Musolinija, Kastra, koji su, svi odreda, po legendi, prkosili atentatorima, gradeći sebi mitsku, besmrtnu auru. Ali, još više izgleda kao neodgovorno izrugivanje i opasna banalizacija onoga što bi, pored ostalog, trebalo da bude posao bezbednosnih službi – zaštita života svih građana, pa i javnih ličnosti.

https://cvijetinmilivojevic.blogspot.com/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime